Демократски фронт позива Срђу Дармановића, истакнутог Сорошевог јаничара, да смањи доживљај у свом антисрпском дукљанизму које је одавно постало заштитни знак његовог министарства. Оптужујући Србију да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе, Срђа Дармановић намјерно не жели да види десетине хиљада грађана који се окупљају на молебанима и литијама протестујући против антисрпског и антицрногорског закона којим је предвиђено стварање партијске цркве по мјерилима његовог партијског шефа и декларисаног безбожника Мила Ђукановића. ДФ је на вријеме упозоравао да Срђа Дармановић није црногорски, већ Сорошев министар, доказани грантопрежлија, који је одавно раскинуо са традицијом, културом и духовним насљеђем поднебља у којем је нажалост рођен. Али Дармановић, није ни први ни посљедњи србомрзац, настао у овим постбиблијским временима негације свега што има везе са Нјегошевом Црном Гором. Зато се и не чудимо што овај Сорошев министар ниједном није реаговао кад су Тачи, Харадинај и Курти састављали изборну листу у Малесији, нити је реаговао кад је посланик ХГИ ишао по инструкције у Загреб онда кад се формирала Синђина парламентарна већина, а није се оглашавао ни кад су посланици Бошњачке странке правили контакте са Гуленовим сљедбеницима у предвечерју формирања владе Душка Марковића. Тад се није радило о мијешању у унутрашње ствари Црне Горе, већ о „мултинационалном и грађанском искораку“ који је наравно био усмјерен против православне већине. И умјесто да се завуче у мишију рупу заједно са Мирном Никчевић, овај Сорошев министар држи „филипике“ против Србије, и то у маниру најбоље традиције дванаестоујулске Црне Горе познате по скандирању дучеу и фашистичким урлицима. Немамо дилему да већинску Црну Гору нико не може побиједити, посебно не сорошевски урадак Срђе Дармановића, и то што му се на сваком кораку привиђа утицај Србије, само је нечиста савјест која га подсјећа на његову епску издају. А то ниједан Сорошев грант не може компензовати.