Предсједник Демократске народне партије и посланик Демократског фронта Милан Кнежевић реаговао је, на себи својствен, сатиричан начин, на колумну Брана Мандић које вам преносимо у цјелости.

„Бупенофрин је полусинтетички опиоид који се користи за лијечење опиодне зависности у већим дозама и за контролу умјереног бола у нижим дозама. У Спужу су га затвореници стављали под језик у присуству затворског медицинског особља, а онај ко би успио да га не прогута касније би га удробљеног продавао за седамдесет евра. Ова таблета се дијелила у виду терапије ујутро и увече, а њени корисници, популарно названи Буповци били би у стању умртвљеног делиријума, интензивног поремећаја стварности, или да цитирам Лазу Костића “међу јавом и међ сном.

Овакво стање им је помагало да преспавају затворске шетње, прескоче мароканске сардине за доручак, помијасте макароне за ручак, бесконачне партије шаха пред вечеру и континуирану тјескобу безнађа…Једино би их командири будили пред бројање, гдје су онако буновно неутралисани жмиркали пред стерилисаном свјетлошћу бијелих сијалица недоступни за било какав контакт са цимерима у соби. Вјерујем да сам овим описом макар дјелимично приближио постмодерни осјећај бивших људи заустављених у процјепу сладуњавих халуцинација и повремених буђења која су гора од сваке смрти.

Али морам признати да сам имао срећу јер сам у затвор дошао потпуно припремљен за овакве феномене, пошто сам једног оваквог Буповца годинама сретао у једним дневним новинама како недјељом испод неког прегријаног шљема умјесто преписане дозе бупенофрина покушава да напише нешто у форми политичког става. Његово ментално повраћање одавно је постало безбојна текућина која више и не смрди, али свакодневно оставља спорадичне барице да човјек хтио не хтио некад мора угазити у њу.

Иако Брано Мандић покушава да глуми балканског Хенрија Милера ( наздравље њему и мртвом), оптерећеног инструкцијама и кретањима у “Јарчевој паралели” , код њега се на крају све заврши стандардном магарећом путањом уз тактове пјесме “ Мурга дрот”. И као што у овој пјесми Забрањеног пушења др Неле Карајлић закључује да смо сви дужници Сигмунда Фројда, тако и ја кроз ову пјесму покушавам да реконструишем ђетињство( александровуковићевизам) овог барског Вилијама Бароуза( на здравље и њему мртвом)

За разлику од својих вршњака који су одрастали уз сличице фудбалера, играње жмурке испред зграде, школске лектире Бранка Ћопића и Иване Брлић Мажуранић, млађани Мандић је одрастао уз копије службених забиљешки и записника саслушања које је спроводио његов отац Милан, пуковник Удбе за град Бар и остало црногорско приморје. Можете само замислити тај океан нехуманости у који се убацује једно животу невично жгољаво познинче, које ће касније безвезе одрасти у Јарцотлачитељевог интелектуалног евнуха, кад му свако јутро почиње очевим телефонским рапортом централи у Титограду: “ након вишечасовне примјене стандардних психофизичких метода исљеђивања осумњичени Н.Н. је признао све субверзивне активности против нашег самоуправног система.”

Значи умјесто хљеба, мармеладе и шоље млијека, Брано Мандић је за доручак редовно гутао катарзичне службене забиљешке Удбе под ознаком “ строго повјерљиво.” А ако се некад буду отвориле архиве црногорске тајне службе надам се да ћемо имати то литерарно задовољство да прочитамо записнике и службене забиљешке Милана Мандића о прислушкивању сумњивих бркатих тетака, браће од ујака и побратима из Мркојевића.

Кажу да је за успјешно прислушкивање једног пјесника старији Мандић за награду добио свјеже закланог брава којег је око врата носио кроз читав град као некад древни Монтезума док је приносио жртву боговима молећи их да му пошаљу Миливоја Катнића прије него се појави Кортез. Изнајмљивање ува је врло цијењена национална дисциплина у Црној Гори, или да ми не буде замјерено у сорошевским круговима што парафразирам стихове мрске епске пјесме Урош и Мрњавчевићи “од оца је остануло сину”. И сад са старим породичним увом, испод прегријаног шљема, Буповац Мандић је након добијених стимулативних гранула од Јарцотлачитеља умислио да буде морална вага која ће одређивати коме је потребна помоћ правећи јефтине парадигме о Мишку Вуковићу и мени.

Суштина мог сукоба са Вуковићем није личне природе, и то Буповац веома добро зна, али љепше звучи кад онај коме свакодневно треба помоћ одлучи да изиграва психотерапеута. Јер свако више воли да лијечи него да га лијече, посебно ако то чине безуспјешно. Кад сам Мишку Вуковићу саопштио: “ твој братанић нам је забранио прославу Српске Нове године” , он је одговорио:” тек ћете да видите што ћемо да вам радимо!” Пошто сам досад као један од политичких представника српског народа у Црној Гори био нападнут на протестима, робијао четири мјесеца, процесуиран у монтираном поступку за државни удар, постављам питање што је сљедеће? Убиство или трактори? Али то наравно није тема за Буповчеве уши. Сад је потребно ставити знак једнакости између дијела ДПС-а и ДФ- а, представити Мишка Вуковића и мене као једну душу а два тијела, и ако се не смијени тај непредвиђени дио режима, онда под обавезно с другим дијелом предвиђеног режима макар срушити ДФ.

Својом тандара мандара колумном Буповац Мандић нам је послао јасну поруку да је негдје неко на неком мјесту саставио нову владу у којој нема најјачег опозиционог субјекта. Али коју би наших осамдесет хиљада гласача требало еуфорично да подржи како би неки из новокупљеног мерцедеса од сто хиљада евра прешли у макар један од два Мајбаха паркираних испред Предсједништва и Владе. Зато Буповцу савјетујем кад га пробуде недјељом да потпише колумну, да се прво умије хладном водом и добро размисли. Он не зна, али ја знам, има још коверти, неке су у бојама „Paris Saint Germain“ , неке у бојама ЦСК-а, а неке бијеле као пешкири поред базена хотела “Верде”. Моје су искључиво у бојама Вишег суда и тужилаштва, зато онима што пућикају злосрећног Буповца поручујем да није поштено да се скривају иза туђе болести, већ да се испрсе и заблистају својом доказаном историјском поквареношћу. Или што би рекла моја покојна баба за једног раног сеоског пијаницу: “ није то доме из његове главе, није он толико бистар, он само врше, али добро памти.