Поштовани чланови Главних одбора, посланици, одборници, функционери Демократског фронта !

 Дозволите да вас поздравим и да вам се захвалим на храбрости и одважности коју сте демонстрирали кад смо 2012. године формирали ДФ, и коју и данас показујете кад наш савез трпи али и одолијева ударима са свих страна. Данашња заједничка сједница конституената Главних одбора ДФ још једном потврђује да смо и даље најјачи и најорганизованији опозициони субјект, који неће одустати од нашег јавно прокламованог циља око којег смо се окупили, а то је ослобођење Црне Горе.

Наша држава се налази под окупацијом пуних 25 година, више него што смо били под италијанском окупацијом у Другом свјетском рату и аустроуграском у Првом свјетском рату, али мање него што смо били под Турцима. Међутим, ако би сабрали све те године и вјекове окупације, оне би изгледале као сан љетње ноћи при ДПС – СДП окупацији сопствене државе и њених грађана. Зато је наша цивилизацијска дужност да као одговорни људи и политичари свим дозвољеним демократским средствима ослободимо Црну Гору. Јер уколико не покажемо одговорност и храброст, Црна Гора ће потонути у још дубљи друштвени, социјални, економски, духовни и културни мрак.

Зато ће  ДФ упалити лучу отпора и наредних дана и недјеља проносити  је  Црном Гором као јасну и снажну поруку да се не миримо са одумирањем на рате  и улогом статиста на позорници апсурда коју је поставио Ђукановић.

 А кад смо већ код њега, дозволите да му се у ваше и своје име извиним,  што на данашњу сједницу нисмо дошли на коњима, магарцима, бициклима и пјешице, већ смо  себи дозволили луксуз, па смо на ову сједницу дошли аутима, аутобусима и комбијима, позајмљујући новац и точећи гориво на бензинским пумпама. Жао ми је што нико у овој сали нема јахту као Светозар Маровић, јер би на данашњу сједницу дошао  њоме свезавши  је за Блажов мост, и тако уштедио пошто је везивање за Миленијум скупље  .

 А то што секундача на једном од Ђукановићевих сатова вриједи више него  гардероба и ципеле свих нас у овој сали, није ствар луксуза, већ потребе, пошто премијер мора бити сигуран да ли је вријеме за њега и његове најближе стало.  Ако је за Ђукановића и стало, за његове потпредсједнике није, него неумитно цури, макар се затворили у временске замрзиваче, шеф ће их одмрзнути.

 Зато данас будимо хумани, пошаљимо снажну поруку да ми не мрзимо наше политичке противнике, напротив спремни смо да им помогнемо. Предлажем, да након завршетка данашње сједнице, направимо фонд за црне дане за потпредсједнике ДПС – а, и да у једну црну кутију, онолико колико ко може помогне оне који су у немилости. Од прикупљених средстава Филипу Вујановићу би требало купити топломјер, да му неко искрен измјери температуру, јер је бог класичног стања бунила већ добио надимак 39,2. Зато и не чуди што је прије девет мјесеци кренуо у Москву а завршио у Истанбулу. Кад се буде вратио, можда ће ни крив ни дужан већ бити изабран за предсједника СДП – а.

Игору Лукшићу ћемо од прикупљеног новца купити  паметни телефон који ће му сугерисати да се не јавља кад зове Дарко Шарић, и да депеше у којима најављује отварање новог Голог отока за све који се не слажу са њим, не шаље циркуларном поруком пошто је Нова година прошла.

А највише што можемо учинити за Светозара Маровића јесте да му платимо солидног адвоката за прво рочиште, пошто се пресуда већ зна, и најквалитетнији душек дормео јер ће му он пријеко бити потребан  у колективном смјештају. Такође, спремни смо да му  понудимо да буде свједок сарадник као што је Србија понудила Љубиши Бухи званом Чуме.

Наравно, за ове добровољне прилоге се неће зарачунавати ПДВ, а таксу ће Ђукановић накнадно утврдити, зависно од тога којег од потпредсједника више воли.

Ипак морамо признати, да смо у овом таласу поскупљења и таксирата имали и среће. Зато треба да будемо захвални премијеру, што још није увео таксу на грип и кијање од десет центи за радно способне, седам центи за пензионере, и пет центи за дјецу  до 18 година.

Пошто је прошле а и ове године у Црној Гори више болесних него здравих, и пошто је лакше набавити марихуану и хероин, него андоле и бруфене у апотекама, груба рачуница је неумољива. Да је Ђукановић којим случајем био толико безобзиран и неосјетљив на народну муку и  наплаћивао таксу од десет, седам и пет центи сваки пут кад смо кинули и кашљали у прошлој и почетком ове године, већ би се возили аутопутем, отплатили би све дугове за КАП, измирили обавезе према свим стечајцима, упослили 40 000 незапослених, и још би нам остало пара да позајмимо Србији да заврши Београд на води.

Ово је доказ да није све тако црно у Црној Гори, и да увијек може бити црње, само ако се сјете. Јер кад неки дан немате дјеци да дате један евро за сендвич, не очајавајте, сјетите се премијеровог сина, он је упркос стану који посједује на Жабљаку, и пословном простору у Подгорици, морао да подигне кредит од 1 333. 000 евра у татиној банци. Замислите да вам дијете дугује 1, 3 милона евра, боље и да гладујете него да сте дужни.

А кад немате новца да платите рачун за струју и купите дјеци мјесечну карту за вожњу аутобусима направљеним прије Берлинског конгреса, увијек можете замислити да имате стан у Њујорку и фирму у Лондону као премијеров сестрић, а да повјериоцима  Црној Гори дугујете око 3 милиона евра. Сад вам је јасно како је настала композиција:  „Нема пјесме ни мерака без сестрића и ујака“.

То што нема пјесме и мерака, некако би поднијели, али што све више нема ни Црне Горе, захваљујући тамо њима, тешко да можемо мирно посматрати. Живе нас поједоше, и што нас више глођу, опет им је мало, а ми се чудимо одакле више откидају од нас, и како смо уопште живи.

Зато је вријеме  за акцију.

Неопходно је да у наредних мјесец дана обиђемо сваки град, село, засеок у Црној Гори, да разговарамо са грађанима, без обзира на политичку припадност, да их питамо да ли им је добро, и да ли могу издржати оволико „благостање“. Да их питамо је ли ово Црна Гора у којој би требало да живе наша дјеца као робови њихове дјеце. Ако јесте, онда треба да сахранимо нашу политичку идеју демократизције и ослобођења Црне Горе, и посветимо се неким другим стварима. Али ако није, нико од нас нема право да игнорише ваше жеље и спремност да се боримо за бољу Црну Гору.

Свако покољење има своју борбу, наша  је демократска, мирна, достојанствена, и што је најважније : правица је на нашој страни. Зато од сјутра сви заједно на терен са народом, јер нас је народ изабрао да будемо достојни његове воље.