Избори за првог човјека образовних установа у Црној Гори постали су најобичнија фарсa, jeр је бесмислено конкурисати на мјесто директора школе ако кандидат нема директну подршку партија на власти. Доминација политике у централизацији образовних институција ствара круг који обесмишљава просвјетне институције, уз сав непотизам и корупцију.
Ово стање може се промијенити једино ако Скупштина Црне Горе ускоро усвоји предлог измјена и допуна Општег закона о образовању и васпитању. Њиме се предвиђа промјена структуре школских, односно управних одбора васпитно-образовних установа, али и начин избора директора школа, да би се елиминисао штетан утицај на образовни систем.
Сада и даље функционише опробана пракса политички подобних, па за директора могу ”проћи” само кандидати по вољи владајућих коалиција.
Последња дешавања око избора директора у образовним установама показују сву бесмисленост школских одбора који расписују конкурс, а без права одлучивања. Школски одбори су маргинализовани у процесу одлучивања, и контролисани од центара моћи. Тако на избор првог човјека образовних установа колективи немају никаквог утицаја.
То у пракси значи да су директори само извршиоци моћи и налога Министарства просвјете и науке, што је супротно рјешавањима из реформе образовног система. Зато на дјелу имамо верзију ригидне централизације. Због оваквих аномалија садашње рјешење избора директора је чак горе него што је било у претходном закону.
Иако децентрализација и демократизација представљају темељна начела реформе образовања, како је и дефинисано Књигом промјена, тренутно се суочавамо с обрнутим процесом. У садашњем закону доминантно је присуство представника Министарства у школским одборима, а потпуно су искључени представници локалне заједнице. Зато се поставља логично питање: каква је улога оваквих школских одбора, и имају ли они своју сврсисходност. Својим дјеловањем показали су се само као инструмент моћи Министарства.
А за посљедицу имамо масовну појаву ћутања у колективима, и апатију у школским зборницама. Страх за ионако угрожену егзистенцију често побјеђује све, па су уцјене и притисци реалност и у црногорском школству.
Низак ниво повјерења просвјетних радника у рад ШО је довољан показатељ да се у том правцу мора ефикасно дјеловати. Очигледна је противрјечност која влада између школских одбора и школских колектива. Стање у образовању додатно је погоршано недостатком иницијативе и одговорности заинтересованих страна, посебно наставника, али и родитеља и ученика.
Наставници и синдикати на сва ова дешавања немају системски и адекватан одговор. Иако је свака школа у обавези да установи Савјет родитеља, веома је мали допринос тих тијела у радним установама. Исто се може рећи и за функционисање Савјета ученика.
Имајући наведено у виду, да би се избјегла повампирена политизација образовног система у Црној Гори, потребно је да посланици у Скупштини Црне Горе подрже предлог да у школским, односно управним одборима, буде више представника запослених и локалне самоуправе у односу на актуелно рјешење, по којем већину имају чланови који заступају интересе оснивача, односно Министарства просвјете. И да притом директоре школа не бира и не разрјешава министар просвјете, већ школски, односно управни одбори, уз њихову сагласност, сходно постојећој пракси у региону.
Да би се то постигло, потребна је грађанска храброст јер се и даље једнострано и поједностављено доживљава процес европских интеграција, које могу довести до промјене и превазилажења присутне дискриминације, партијске и идеолошке индоктринације у образовним институцијама.
