Као лирско појашњење успјешних политичких наступа Милана Кнежевића, из штампе за који дан излази његова нова књига поезије „Робијашки рефрени“, јер је Кнежевић, колико год успјешан као политичар, у ствари, успјешнији у поезији, што је и његова основна вокација. По много чему необична књига пјесама изаћи ће у едицији угледног црногорског издавача, „Унирекса“ из Подгорице.

Иако је то углавном познато нашој културној јавности, треба истаћи да је Кнежевић досад објавио већ пет збирки: прву, „Депонија снова“, 2007. године, а услиједиле су „Авлија бивших“, „Дневник ситних грехова“, „Електронска идентификација бирача“ и „Нијеми дијалози“.

Поетска остварења Кнежевића досад су редовно бивала у сјенци његовог политичког дискурса, што би се након изласка „Робијашких рефрена“ могло преокренути у корист поезије. Читаоци, који нијесу имали прилику да се конкретније упознају са његовим стиховима, остаће затечени дијаметрално супротним углом у односу на његов политички наратив, у којем се исказује као бескомпромисан, жесток борац за правду, која је после сто година самоће закуцала и на врата непобједиве Црне Горе.

Наиме, Кнежевић је у поезији првенствено префињен лирик, пажљиви трагалац за коријенима емоција лирског субјекта, за сврхом љубави у пролазном времену, пасионирани путник по лавиринтима људске душе у одгонетању вјечног питања човјеку: Qуо вадис…

Он помно трага за темељима људскости јунака у ћорсокацима репресивне политике и алијенације остављајући отвореним питање откуд и како тамна страна личности избија у први план и господари поступцима његових пластично приказаних ликова.

У неким тематским циклусима Кнежевић се декларише и као тзв. „побуњени пјесник“, којег „све ране свога рода боле“, „пробуђени глас народа“, који се „не шће у ланце везати“. Али и у тим циклусима код њега нема пренаглашених тонова, нема фокнеровске „буке и бијеса“, него доминира смирени, аналитички поглед пажљивог посматрача наших „лијевих“ и свакаквих скретања у времену и годинама које су нам „појели скакавци“.

Свакако, од значаја је истаћи и да је Кнежевић тзв. поета доцтус, то јест, обавијештени пјесник, и професор српског језика и књижевности, а до пјесничких огледања, што се види и по темама у његовим већ објављеним књигама, иза њега стоје године помног бављења црногорском, српском и свјетском поезијом. Свакако, посебно руском, што је органима правосуђа досад бесудне Црне Горе згодно послужило као „снажан“ корпус деликти за тврдњу о везама Кнежевића са руским агентима.

Мада, истину говорећи, он је и без криптованих телефона и данас на сталној линији са познатим руским бунтовницима: Пушкином, Лјермонтовом, Бродским, Мајаковским, Солжењицином и другим „сумњивим, и убаченим елементима у Црну Гору“.

А за посвећеност руској поезији имао је директну погодност већ у својој фамилији: његов отац, Драган Кнежевић, био је наставник руског језика и љубитељ руске књижевности. А мајка, Ратка, познатија у Црној Гори као наша „мајка храброст“ (преко „пријатељског дочека“ полицијске казнене експедиције, која јој је ломила кућна врата и правила хаос по кући), такође је просвјетни радник.

„Робијашки рефрени“, (Нове и Изабране пјесме), издијељени су на два дијела. Аутор се у другом представио избором најбољих пјесама из публикованих пет збирки, чиме је у својој четрдесетој години направио репрезентативан, заокружен пресјек свих својих досадашњих пјесничких огледања.

У првом дијелу читаоцу је изложио своје пјесме, писане током издржавања тромјесечне затворске казне у ЗИКС-у у Спужу, од 21. марта до 15. јуна 2018. године. Издижући се изнад свакодневице, и миљеа прогона, Кнежевић се у почетку књиге, како пише, „захвалио режиму на несебично пруженој прилици да се, као политички осуђеник, у продуженом трајању и аутентичном амбијенту, на миру позабави писањем и склапањем својих нових књижевних рефрена под печатом робије“.

Минуциозним запажањима о робијашкој атмосфери и затвореницима, аутор је одшкринуо тешку затворску капију обичноме читаоцу, увео га у не баш веселу атмосферу робијања, у којој, срећом, није предуго боравио. Али се на нашим просторима представио и као аутентичан писац такозване „логорске прозе“, чије велике претече су руски робијаши, Достојевски, Солжењицин, Шаламов и други. Стога је за очекивати да ће књига Кнежевића и због саме тематике, и специфичног ауторског угла описа затворске атмосфере, изазвати и додатно фино интересовање читалачке публике.

Поводом предстојећег појављивања „Робијашких рефрена“ аутор овог краћег осврта је на крају збирке дао и своју ширу рецензију о поетици Кнежевића, а за ову прилику ћемо издвојити оцјену првог рецензента, нашег највећег пјесника данашњице, Матије Бећковића, који указује и на снажно преплитање судбинских токова Кнежевића, грађанина свог времена и пјесника савременог тренутка:

„И да није био песник, Милан Кнежевић би се као песник родио у часу понижења, кад је ни крив ни дужан сео на црну столицу и доспео да робује под Спушку главицу. А пошто је песник већ био, он у тамницу није отишао голорук већ наоружан свеском и оловком, тим јединим непобедивим оружјем којим се песници бране.“

Бећковић је указао и на прожимања поетског и политичког дискурса аутора: „Милан Кнежевић је изашао на велики глас као неупоредиви беседник. А шта је беседништво ако није усмено песништво. Поезија је у наше време проширила своје територије и освојила садржаје за које до сада није знала. Кад бисмо беседе Милана Кнежевића видели на хартији, а његове реченице преломили као стихове, уверили бисмо се да су то песме, и да тако говори само песник искреник. Онај који живи и гине за своју реч, и зато пази кад, како и шта говори.“

У времену када мир, договор и слога напокон стижу у Црну Гору, када ће репресивне мјере постати дио ружне прошлости, у којој се „калио челик“, Милану Кнежевићу можемо само пожељети да се, и поред изузетног успјеха у политици, више посвети поезији, исходишту и уточишту његових духовних трагања. То ће бити корисније за њега, али и његове политичке противнике, који никако да изађу на крај у расправама с њим, превиђајући чињеницу да је он, прије свега, пјесник и врстан интелектуалац, па тек онда политичар.

Проф. др. Драган Копривица