Пише: Јово Пејовић

 

Све ми се више чини да су идеје и надања великог броја опозиционих гласача ових дана заробљене у амбасадама западних земаља, неким центрима моћи унутар Црне Горе, али и у главама једног броја послушника са изборниих листа побједничке коалиције. И не само надања, већ и снови о којима сањају тридесет година, а за које су вјеровали да су их досањали 30. августа 2020. године. Одједном, као на трупцу, престали су говорити о српству, вјери, Косову, језику, Русији и НАТО-у, они којима су уста била пуна његошевске Црне Горе. Тако сам и ја прећутао оно против чега сам се колико до јуче грчевито борио и што никада не бих прихватио, јер знам да пред нашим народом у овом тренутку то не бих могао оправдати, ма колико био у праву. Некада требају вјекови да се открију пуне истине. Надам се да ове наше, црногорске, више никада нећемо тако дуго чекати, а био бих тако срећан када моје сумње не би биле оправдане. Каква је то грађанска Црна Гора у којој нема права за Србе и када се све што има везе са српством дочекује на нож? Какви су то лидери политичких партија, којима су пуна уста грађанске Црне Горе, а који затиру све што је српско? Гдје је та грађанска Црна Гора, оличена у такозваним грађанским лидерима, на сахрани митрополита Амфилохија, највеће личности у новијој историји Црне Горе? Свјестан сам да такву величину нијесу могли разумјети поремећени умови са црногорске политичке сцене. Није лако у ово вријеме, у густој шуми, наћи право стабло, а да га вјетрови нијесу успјели нагнути на једну страну. Многи су покушавали, али срећом нијесу успјели. Ни они из власти, али неће ни ови који сваким даном машу тестаментима и опорукама, чиме желе скренути пажњу на себе и себи дати на значају. Не постоји прави тренутак за умирање. Увијек има нешто због чега треба још живјети, а митрополит је у највећој могућој мјери заокружио свој земаљски живот. Превише за један људски вијек, а више него довољно за вјечни помен. Куда ће кренути Црна Гора у времену које долази, велика је непознаница за све. Главни разлог томе лежи у чињеници што овдје одавно нема искреног разговора. Сви који одлучују о судбини Црне Горе су међусобно неискрени. Више се радују када једни друге надиграју, него када нешто корисно ураде. У сваком случају ништа више неће бити као прије. Можда као мотив да се изграђују нови односи међу људима могу послужити ријечи једне младе особе која изјави: „Не могу се сјетити када сам последњи пут била срећна!“ Колико сличних примјера има у Црној Гори можемо само наслутити. Животни стандард великог броја људи је на граници преживљавања, зато се на преварама не може градити будућност државе. Чак и размјена тешких ријечи изговорених брк у брк има већи изглед на успјех од неискрених преписки путем јавних саопштења и изјава. И све оно што нам је било за леђима гледаћемо кад-тад пред очима. У годинама када су ваздух и живот били загађани свакојаким грозотама, изненада се појавила нада да наша тридесетогодишња борба има смисла. Данашњи свијет је такав да је све тако изобличено, наопако и изокренуто до своје супротности. Нагледали смо се и наслушали свега и свачега и доживјели да најгори суде најбољима. Видјели смо курјаке режима како се јуначе над голоруким народом и како прогањају искрене борце за слободу. Зато је питање части одбранити идеје које су пред нама поставили наши славни преци, али и сви они који су тридесет година у најтежим условима слиједили њихов пут. Нијесам сигуран да је мудро ћутати када ти се чини да се пред твојим очима руше снови оних који су ти указали повјерење да их представљаш. Зато бих био срећан да се моје сумње не остваре и тако останем у друштву оних који нијесу разумјели шта је у позадини најновијих дешавања на политичкој сцени Црне Горе.