То што су један број младих ДПС јуришника гурнули на чело борбе за одбрану диктаторског режима може по њих бити тешко, дозлабога тешко. Јер, када си млад и када мораш „да изгориш“, у самом старту свог политичког живота чиниш и себи и другима велико зло. Када се једнога дана ти млади људи буду спустили на земљу, само приземљивање им неће бити лагано. Напротив, биће веома болно. Суочиће се с траумама којих се никад неће ослободити. Од самих властодржаца жалоснији су једино они који их бране и за њих сакупљају гласове обично на непоштен начин, уцјенама, куповином или притисцима. То све раде због очувања стечених привилегија, лишени свих особина које људе чине људима. Пристали су да буду класично робље у рукама господара њихових судбина.

Како се режимлије налазе у све већим проблемима, они посежу за једним бројем истрошених, одавно препознатих малих људи, увијек спремних да изврћу чињенице и промовишу лаж како би сачували привилегије које незаслужено уживају. Када једнога дана ови из врха власти пукну, а само је питање дана када ће пући, од свих тих десетина хиљада ватрених ДПС-оваца више нико ни под пријетњом неће признавати да је икада у животу био члан или да је имао било какве везе са том партијом. И ту неће бити крај јер ће сви они похитати да пређу у неку нову партију која ће бити на власти. Улизништво, тих назови људи, према јачем и према свакој власти, саставни је дио њиховог рајетинско поданичког менталитета. То је нешто што се уобличавало и калило вјековима на овим просторима јер они нијесу никада осјетили живот у истинској демократији и институцијама које функционишу. Зато су навикли да им власт и близина власти по сваку цијену буду пречица до успјеха и цијелу своју животну филозофију томе подређују. Знам доста посланика ДПС-а из Подгорице чији су родитељи били присталице опозиције. Неки су доносили здравице да заједно с нама прослављају важне датуме. Неки под притиском режима и своје дјеце невољно излазили из опозиције да им не би били сметња у политичком напредовању. Неки и нијесу могли бити бољи од својих предака, зато су такви какви јесу. Најгоре је од свега што су се ови гласноговорници чији су родитељи били опозиционари одрекли својих очева да би дошли до привилегија. А то је гријех који ће једнога дана носити као непреболну рану. Јер када вас власт врати читав вијек уназад и када се на важним позицијама налази полусвијет који има задатак да размишља главом свога вође, онда је пут до слободе спор и мукотрпан.

Наиђу времена у историји једне земље када исплива на површину сав талог овога свијета, што и није лоше да би народ коначно схватио с ким има посла. Велике заслуге за наше свеколико отрежњење могу имати литије СПЦ које су у први план избациле много великих и малих хероја. Када у строју оних који се храбро и часно боре за светиње стану великани који су пронијели славу Црне Горе на частан и витешки начин широм свијета, и по којима се Црна Гора препознаје – Новак Ђоковић, Никола Миротић, Никола Вучевић, Иван Стругар, Миодраг Перуновић, Никола Јокић и многи други, онда сам сигуран да ће побиједити истинска Његошева Црна Гора. Ови велики спортисти и људи треба да буду примјер свим људима у Црној Гори како се на частан и витешки начин постаје истински амбасадор своје земље у свијету, али и да се полтронством и подаништвом режиму не стиже далеко.

Литије су изњедриле и бројне хероје широм Црне Горе, а један од њих, стамени и поносити Црмничанин, осамдесетогодишљи Петар Ђурнић на челу своје бројне породице, шесторо дјеце, 17 унучади и пет праунука брани светиње. „Можеш ли, Петре?”, пита га неко из масе. „Могу. Како да не могу? Пуно ми је срце кад видим ове младе људе како достојанствено бране част и образ Црне Горе.“ Одушевио се када је у непрегледној колони наишао на своје Црмничане и замолио да направе једну фотографију за успомену. Храбрих, часних и надасве добрих људи као што је Петар има широм Црне Горе. Даће Бог да и они дочекају бољу Црну Гору о којој, са свима нама, деценијама сањају.