Београд, јунско јутро 2019. На ободима Пионирског парка, наслоњеним на калдрмисану стазу, која води до зграде Предсједништва на Андрићевом венцу, маскиран бијелим сламнатим шеширом, тамним наочарима и прољећним мантилом, Жељко Ивановић попут воајера с Ћемовског поља припрема рану сачекушу Александру Вучићу… На сву срећу, оку позорника није промакла несвакидашња манијакална креатура, лоцирана у положају велике нужде, како очима јарца-ветерана тражи потенцијалне ливаде задовољства. На његову жалост, умјесто на пашњаке фотосинтезе, Жељко Ивановић је спроведен у подрум, ђе га је до голе коже претресло обезбјеђење док се он њуњавим гласом ушкопљеног гусана позивао на новинарску легитимацију из “Радоја Дакића”.Али, за разлику од Мирка и Славка, који би сигурно прогутали писмо Врховне команде, Јарцотлачитељ из Руских кула је ипак, онако разголићен, успио да на пријавници остави писмо добрих намјера за АВ. У том писму, осим хвалоспјева државничкој и мудрој политици предсједника Србије, медијски евнух, и носач пешкира Душка Марковића, нуди на продају “Вијести” за 10 милиона евра. Иако он сам вриједи колико гајба парадајза у августовском подневу на Тушком путу, остала му је умирућа нада да на овој адреси покуша продати себе, као сто пута амортизовани трансвестит из Улице Црвених фењера.

Овај пробушени кондом Сорошевог новинарства, коришћен у режимским оргијама Мила Ђукановића, сад је пожелио да буде орден на грудима Душка Марковића. Још да је АВ прихватио да му плати десет милиона за Паркинсонове “Вијести”, сигурно би борделска правила почињала оралним одама Ивановићевог дубоког грла о економском расту Србије. И, како то редовно бива, кад Јарцотлачитељ наиђе на одбијање, онда креће рекетирање кроз избљувке његових помијастих метафора и каламбура. Да ми у новчанику није остало само 250 рубаља (око 3 и по евра), сигурно бих убацио који жетон у балерину Ивановић, као што сам то чинио 2016. године, да се заврти још једном као Наташа Ростова кад је први пут на балу срела кнеза Болконског. Али авај: што је мање “рубљи”, то је Жељко све грубљи и грубљи. Зато је сад ДФ “крив” што је својим примјером покренуо народ на улице, и тако пореметио празнични спокој Сорошевог кловна у бечком Пентхаусу. ДФ је “крив” и што је остао досљедан заклетви с Тројичинданског сабора одбрани наших светиња. ДФ је “крив” што је ухапшен наш комплетан посланички клуб без скидања имунитета. ДФ је “крив” што не вјерује црногорским судовима који траже извод из матичне књиге за светог Саву. “Крив” је и АВ, не зато што је желио да дође у Црну Гору, већ због тога што није купио “Вијести”, и сад новинари бјеже из “Даилy-пресса” у већој паници од путника “Титаника”. Ако бисмо бирали, а већ смо одабрали, да будемо у друштву Матије Бећковића и Емира Кустурице, или Жељка Ивановића, Азема Власија,
Милана Кучана и осталих сорошида из АНБ-а 88, одговор би био једноставан: бирамо Његоша а не Сороша.

Уосталом једном сам, 2012. године, био у друштву власника црногорских опозиционих медија, кад су нас убјеђивали да је Миодраг Лекић као чај од нане, и да је нама потребан гладијатор попут Мишка Перовића. И ко зна колико би потрајало ово убјеђивање да нас испред објекта, у којем смо били, нису окружили фоторепортери“Побједе”. Никад нећу заборавити тај стампедо истраумираних “опозиционих” медијских војвода и сердара. Један се сакрио у тоалету, други је хтио да скаче с трећег спрата у шибље са западне стране, трећи тражио да га сакријемо у замрзивач, а Јарцотлачитеља смо тајним пролазима, у корпи прљавих столњака и доњег веша, спустили до гараже и,онако дугачко истраумираног, убацили у гепек, као пециво.

Касније ми је возач, који је трансферисао Ивановића до стана, испричао да се, одстраха могућег шкљоцања фоторепортера “Побједе”, Ивановић толико унередио да је возач после морао возити ауто на дубинско чишћење. “Страх животу каља образ често”,рекао би “геноцидни” Његош. Мада Ђенка из “Маратонаца” каже: “Да је срамота бити го, људи би се рађали обучени а не голи.” Вођен том максимом, ловац на змајеве и тендерски евнух Душка Марковића, промовишући прогресивне западне идеје, разголићен на Ади Бојани, у друштву непознатог мушкарца, док се нестајући зраци сунца спуштају на њихове мишићаве препоне, доживио је апокалиптичну колоноскопију, после које имам пуноразумијевање за његово бесконачно тражење самог себе. Нажалост, нисмо сви исти.Новинари, које је Јарцотлачитељ због финансијских проблема отпустио из Алцхајмерових“Вијести”, нису имали разумијевања, па су му, инспирирани овом романсом на Ади,саставили пјесмицу: “Посред Аде / Без помаде / У комаде / Жељко паде / Вагонклизну / Жексон бризну: / Трес, трес, / “Даилy пресс” / Помагај ми / Де-Пе-еС.”Све остало је историја у фијокама тужилаштва. Још кад му Тајновидац извади крштеницу из Острога, и покрене поступак што више воли Весну (није Змијанац) од њега,а терет доказивања буде на Јарцотлачитељу, лично ћу замолити Делије 1989. да испредЦрногорске амбасаде развију транспарент: “Зло говече, јуне довијека.”