Држава је, код нас, “стављена у затвор”, али није “притворена”
„Рат је обмана. Истинито је оно што поједностављује ствари, а не оно што ствара хаос.“

Када су Томског, једног од водећих протагониста Октобарске револуције који је доцније био присиљен на самоубиство, упитали да ли су у совјетском друштву могући вишепартизам и демократија, он је одговорио да су могући, с тим да они (комунисти) буду на власти, а сви остали у затвору. Овај тоталитарни начин мишљења, који је изнутра разарао и на крају докрајчио совјетски комунизам, веома је жив и у свом пуном замаху у данашњој Црној Гори. Овдашњи моћници одрекли су се свих добрих страна социјалистичког система (уништена су крупна предузећа и фабрике, укинута радничка права, социјална права, извршена груба отимачина заједничке својине, девастирано здравство, школство), а остали вјерни само његовим мрачним знамењима: прогон политичких неистомишљеника, идеолошко кривотворење историје и традиције, секташење, богоборство и рат против Цркве.

Од идеологије Коминтерне до идеологије неолибералног глобализма у Црној Гори се култивише и опстаје једино мржња. Као дериват себељубивог самовлашћа, плитког политичког махерства и неподопштине, ћифтинске политике, без харизме и државничког духа. Јер, чак и максима: дивиде ет импера (завади па владај), има границе своје „употребне вриједности.“ Ако се, наиме, непрестано распламсавају диобе и конфликти у сопственом народу, ако се не постиже чак ни минимални национални консензус око кључних питања, онда се и власт неминовно временом у себи подијели и ослаби. Тражећи савезнике против сопствених грађана, постаје роб и вазал туђих, управо непријатељских интереса.

Али ко су наши непријатељи? Ко су ти наши недобромислитељи, које по древној мудрости треба да волимо, и да држимо ближе себи, у односу на пријатеље? Јесу ли то они који хоће да пониште нашу слободу, историјско достојанство, вјеру, име и презиме, који желе да нас преобразе у своје безличне слуге и лакеје?

За овдашњу власт једини непријатељ је опозиција. Против опозиције су допуштена сва средства принуде. Осим притварања. Јер, по ЗКП-у, политичке неистомишљенике треба директно „стављати у затвор“, а не „притварати“, како се може разабрати из званичног тумачења скорашњих пресуда. Политичко поступање правосуђа је „законито“, али „није уставно“, имплицира се надаље у официјелном тумачењу, јер несмјењивост ДПС-а није, на жалост, још увијек нормирана као уставна категорија. „Не још, али, ипак већ“, каже Херман Брох у роману „Вергилијева смрт.“

И управо овакав вид правног ирационализма и акробатике, овај правно-интелектуални апсурд, горљив је показатељ скончавајуће владавине. Све ствари настоје да се одрже у свом бићу, писао је Спиноза, али их то настојање, у својој пренаглашености, дијалектички води у самодеструкцију. Жица на музичком инструменту ће произвести тон, само ако није одвећ затегнута. У противном пуца. Као што пуца и лук чија стријела циља да добаци сувише далеко. И није овдје ријеч о „дешавању народа“ који се, након свих ових година јалово расуте и неутажене жудње за промјенама, препустио „нирвани“ и једној врсти баналне равнодушности. Нити је ријеч о „разарајућој“ снази опозиције која, ни у бољим околностима, није показала довољну трезвеност, јединство и политичку зрелост. Овдје је на дјелу, да се математички изразим, имплозија презасићеног скупа, афектирана моћ која је саму себе почела да дроби и уситњава – инфинитезимално, до крајње безличности, до неупотребљивости.

На почетку Платонове „Државе“, ретор и софиста Трасимах каже свом сабесједнику Сократу да је праведно једино „оно што користи јачем.“ Сваки владар доноси законе у сопствену корист, не у корист народа, те је праведно стога поштовати законе који су на корист јачем, на корист владару. Трасимах је, у суштини, иморалиста. Он вјерује да су људи по природи лоши, поистовјећујући појам правде са појмом моћи, снаге и личне користи.

Други Сократов сабесједник, Глаукон, још жустрије заговара идеју иморализма. Глаукон тврди да су људи праведни само зато што се плаше да ће бити кажњени због своје неправде. Ако би човјек, пак, на неки мистичан начин, могао себе да учини невидљивим, ако би засигурно знао да ће у свом поступању проћи непримијећено и некажњено, онда би извјесно био неправедан.

Оба ова поимања правде су, на један апсурдан начин, обједињена у нашем јавном животу и дискурсу. Наша неправда је видљива, али некажњива. “Правда је у сили”, али се то скрива кроз форму “законитог неуставног дјеловања”. Давно смо се наругали сократовско-платоновским сновима о правди као знању и хармонији коју ваља успоставити у души државе и грађанина.

Држава је, код нас, “стављена у затвор”, али није “притворена.” Завађени смо, али нијесмо подијељени. У схизофренији неокомунистичког капитализма. На ивици пуцања. Не још, али ипак већ погођени страхотама псеудодруштвене стварности.

Јер у манихејски изоштреном огледалу сопствених заблуда, обузети нарцисоидном игром моћи, изнова само једни друге препознајемо као једине непријатеље.

Извор: Вијести