Дошао је и тај Дан кад смо напокон заокружили наш труд, борбу и жртве, и мирно и достојанствено, како и доликује поносној и слободној Црној Гори, закорачили у ново доба, иако је смијењен класични тоталитарни режим.

Искрено се надамо да је Црна Гора отворила своје поглавље за добро свих народа и вјера. Досад се дешавало много тога, и трагичног, али и светог и узвишеног у нашем вишедеценијском страдању,чекању и трпљењу.

Али се мора истаћи оно што је наглашавано и из клупа посланика Демократског фронта, да је највеће прегалашто и изгарање управо и потекло из тог политичког субјекта, уз бројна страдања његових челника и чланова и симпатизера у свим градовима Црне Горе у периоду од скоро три деценије.

Током протеклих година раслојавања на пребогату мањину и сиромашну већину, при чему је средњи слој нестао, једни су прихватили безусловну борбу за повратак Црне Горе њеном достојанству и правди, други заспали у колотечини и лојалности режиму, а трећи отишли трбухом за крухом видећи да у досад поробљеној Црној Гори нема напретка.

Али је тридесети август 2020. године означио преломни датум у новијој историји Црне Горе и вратио је његошевском спознанију права, ослободио грађане да не робују сад већ пропалом режиму и клики Мила Ђукановића.

Зато сада можемо погледати у очи Европи, којој је такође јасно да креће истинско приближавање Црне Горе ЕУ, а не козметичке реформе и лажна стремљења бивших власти.

Борећи се за нашу православну, једину признату канонску цркву, за нашу Митрополију црногорско-приморску, изборили смо се и за права свих вјера у Црној Гори, за њен мултинационални и мултиконфесионални склад у времену пред нама.

Истовремено, ДФ ће и даље давати снажну и искрену подршку новој Влади Црне Горе, али ће у корист свих грађана бити и конструктиван критичар било којег евентуалног промашаја нове Владе.

У нади да ће Влада радити у интересу свих грађана Црне Горе, свих нација и конфесија, нека је срећна побједа цјелокупној Црној Гори и коначан прави улазак у породицу европских народа, гдје нам је одавно било мјесто.

У истом контексту предсједник ДНП ЦГ, Милан Кнежевић, је истакао: ”ДФ ће увијек бити ту, да подржи, и помогне Влади, као што ће увијек бити ту да је и опомене кад увиди да се са свога пута скреће, или на њему стагнира.”

ВУК ВУЈОВИЋ,

ЧЛАН ГЛАВНОГ ОДБОРА ДНП ЦРНЕ ГОРЕ

Као лирско појашњење успјешних политичких наступа Милана Кнежевића, из штампе за који дан излази његова нова књига поезије „Робијашки рефрени“, јер је Кнежевић, колико год успјешан као политичар, у ствари, успјешнији у поезији, што је и његова основна вокација. По много чему необична књига пјесама изаћи ће у едицији угледног црногорског издавача, „Унирекса“ из Подгорице.

Иако је то углавном познато нашој културној јавности, треба истаћи да је Кнежевић досад објавио већ пет збирки: прву, „Депонија снова“, 2007. године, а услиједиле су „Авлија бивших“, „Дневник ситних грехова“, „Електронска идентификација бирача“ и „Нијеми дијалози“.

Поетска остварења Кнежевића досад су редовно бивала у сјенци његовог политичког дискурса, што би се након изласка „Робијашких рефрена“ могло преокренути у корист поезије. Читаоци, који нијесу имали прилику да се конкретније упознају са његовим стиховима, остаће затечени дијаметрално супротним углом у односу на његов политички наратив, у којем се исказује као бескомпромисан, жесток борац за правду, која је после сто година самоће закуцала и на врата непобједиве Црне Горе.

Наиме, Кнежевић је у поезији првенствено префињен лирик, пажљиви трагалац за коријенима емоција лирског субјекта, за сврхом љубави у пролазном времену, пасионирани путник по лавиринтима људске душе у одгонетању вјечног питања човјеку: Qуо вадис…

Он помно трага за темељима људскости јунака у ћорсокацима репресивне политике и алијенације остављајући отвореним питање откуд и како тамна страна личности избија у први план и господари поступцима његових пластично приказаних ликова.

У неким тематским циклусима Кнежевић се декларише и као тзв. „побуњени пјесник“, којег „све ране свога рода боле“, „пробуђени глас народа“, који се „не шће у ланце везати“. Али и у тим циклусима код њега нема пренаглашених тонова, нема фокнеровске „буке и бијеса“, него доминира смирени, аналитички поглед пажљивог посматрача наших „лијевих“ и свакаквих скретања у времену и годинама које су нам „појели скакавци“.

Свакако, од значаја је истаћи и да је Кнежевић тзв. поета доцтус, то јест, обавијештени пјесник, и професор српског језика и књижевности, а до пјесничких огледања, што се види и по темама у његовим већ објављеним књигама, иза њега стоје године помног бављења црногорском, српском и свјетском поезијом. Свакако, посебно руском, што је органима правосуђа досад бесудне Црне Горе згодно послужило као „снажан“ корпус деликти за тврдњу о везама Кнежевића са руским агентима.

Мада, истину говорећи, он је и без криптованих телефона и данас на сталној линији са познатим руским бунтовницима: Пушкином, Лјермонтовом, Бродским, Мајаковским, Солжењицином и другим „сумњивим, и убаченим елементима у Црну Гору“.

А за посвећеност руској поезији имао је директну погодност већ у својој фамилији: његов отац, Драган Кнежевић, био је наставник руског језика и љубитељ руске књижевности. А мајка, Ратка, познатија у Црној Гори као наша „мајка храброст“ (преко „пријатељског дочека“ полицијске казнене експедиције, која јој је ломила кућна врата и правила хаос по кући), такође је просвјетни радник.

„Робијашки рефрени“, (Нове и Изабране пјесме), издијељени су на два дијела. Аутор се у другом представио избором најбољих пјесама из публикованих пет збирки, чиме је у својој четрдесетој години направио репрезентативан, заокружен пресјек свих својих досадашњих пјесничких огледања.

У првом дијелу читаоцу је изложио своје пјесме, писане током издржавања тромјесечне затворске казне у ЗИКС-у у Спужу, од 21. марта до 15. јуна 2018. године. Издижући се изнад свакодневице, и миљеа прогона, Кнежевић се у почетку књиге, како пише, „захвалио режиму на несебично пруженој прилици да се, као политички осуђеник, у продуженом трајању и аутентичном амбијенту, на миру позабави писањем и склапањем својих нових књижевних рефрена под печатом робије“.

Минуциозним запажањима о робијашкој атмосфери и затвореницима, аутор је одшкринуо тешку затворску капију обичноме читаоцу, увео га у не баш веселу атмосферу робијања, у којој, срећом, није предуго боравио. Али се на нашим просторима представио и као аутентичан писац такозване „логорске прозе“, чије велике претече су руски робијаши, Достојевски, Солжењицин, Шаламов и други. Стога је за очекивати да ће књига Кнежевића и због саме тематике, и специфичног ауторског угла описа затворске атмосфере, изазвати и додатно фино интересовање читалачке публике.

Поводом предстојећег појављивања „Робијашких рефрена“ аутор овог краћег осврта је на крају збирке дао и своју ширу рецензију о поетици Кнежевића, а за ову прилику ћемо издвојити оцјену првог рецензента, нашег највећег пјесника данашњице, Матије Бећковића, који указује и на снажно преплитање судбинских токова Кнежевића, грађанина свог времена и пјесника савременог тренутка:

„И да није био песник, Милан Кнежевић би се као песник родио у часу понижења, кад је ни крив ни дужан сео на црну столицу и доспео да робује под Спушку главицу. А пошто је песник већ био, он у тамницу није отишао голорук већ наоружан свеском и оловком, тим јединим непобедивим оружјем којим се песници бране.“

Бећковић је указао и на прожимања поетског и политичког дискурса аутора: „Милан Кнежевић је изашао на велики глас као неупоредиви беседник. А шта је беседништво ако није усмено песништво. Поезија је у наше време проширила своје територије и освојила садржаје за које до сада није знала. Кад бисмо беседе Милана Кнежевића видели на хартији, а његове реченице преломили као стихове, уверили бисмо се да су то песме, и да тако говори само песник искреник. Онај који живи и гине за своју реч, и зато пази кад, како и шта говори.“

У времену када мир, договор и слога напокон стижу у Црну Гору, када ће репресивне мјере постати дио ружне прошлости, у којој се „калио челик“, Милану Кнежевићу можемо само пожељети да се, и поред изузетног успјеха у политици, више посвети поезији, исходишту и уточишту његових духовних трагања. То ће бити корисније за њега, али и његове политичке противнике, који никако да изађу на крај у расправама с њим, превиђајући чињеницу да је он, прије свега, пјесник и врстан интелектуалац, па тек онда политичар.

Проф. др. Драган Копривица

Након што је у синоћњој емисији „Начисто“ Дритан Абазовић у значајној мјери потврдио наводе Миодрага Даке Давидовића да су му одређени криминални кланови понудили 21 милион евра да подржи ДПС, сматрамо неопходним да надлежне институције, у првом реду полиција и СДТ учине све да заштите његову и безбједност његове породице. Такође је кроз истражне радње неопходно утврдити ко су криминални кланови који су на бруталан начин покушали да промијене изборну вољу грађана, и да први задатак новог министра Унутрашњих послова буде обрачун са овим криминалним структурама. Очекујемо да ће СДТ у случају Дритана Абазовића поступати у складу са Уставом и законом и да му се неће десити као Милану Кнежевићу и Небојши Медојевићу да му Виши суд одреди стављање у затвор пошто специјални тужилац Стојанка Радовић није била задовољна њиховим исказом. Не сумњамо да ће Дритан Абазовић као јавно одговорна личност, која ће бити потпредсједник Владе задужен за безбједносни сектор, личним примјером показати да ће обрачун са криминалним клановима бити приоритет, не само зато што то очекују грађани, већ што је то наша уставна обавеза у одбрани територијалног интегритета и суверенитета од мафије. Без обзира на концепцијске разлике Дритан Абазовић ће имати нашу подршку, и ми га охрабрујемо и позивамо да данас у Скупштини саопшти имена људи из криминалних кланова који су му нудили 21 милион евра, јер је то његова државничка обавеза и уставна дужност, да би након тога надележни тужилачки органи отпочели ЗКП- ом утврђене активности. Након данашњег избора Владе, наша држава никад више не смије допустити да њоме управљају криминални кланови, и зато мислимо да је вријеме да се управо крене од криминалних структура, тако што ћемо данас од Дритана Абазовића чути у Скупштини имена људи који су будућем потпредсједнику Владе нудили 21 милион евра и тиме починили низ кривичних дјела са намјером да пониште изборну вољу и нашу величанствену побједу 30. августа.

Јелена Кљајевић,

Портпарол Демократске народне партије

Уставни суд легализује пуку отимачину надлежности Скупштине Црне Горе

Објављивањем одлуке која проглашава неуставном норму о “стављању у затвор” члана 119 ЗКП-а Уставни суд је додатно потврдио да реформа правосудја мора бити приоритет нове власти како би се кроз општи реизбор судија и тужилаца повратила независност и непристрасност судија и тужилаца при доношењу одлука а малигни политички утицај свео на ниво статистичке грешке. Овом скандалозном одлуком Уставни суд је заузео став да се свједоци не могу затварати осим ако се ради о посланицима Скупштине Црне Горе. Суштина ове одлуке јесте давање алибија одлукама Вишег и Апелационог суда да посланик има имунитет само у пленарној сали и то за вријеме засиједања. Уједно ова одлука је обесмислила члан 86 Устава Црне Горе као и једногласно усвојене закључке Административног одбора 26 сазива Скупштине Црне Горе по питању ограничавања имунитета посланику. Умјесто да Уставни суд разматри уставне жалбе Небојше Медојевића и Милана Кнежевића и прецизно се одреди да ли посланик има имунитет само у пленарној сали за вријеме засиједања, како то тврде Виши и Апелациони суд, Уставни суд је покренуо поступак за оцјену уставности одредбе члана 119. став 2. ЗКП-а како би Бориса Савића и Мушику Дујовића спасио од отказа али и кривично правне одговорности. Овим маневром пренебрегнута је и неспорна чињеница да Небојша Медојевић и Милан Кнежевић нису одбили да свједоче. Напротив, свједочили су два пута по два сата, али очигледно Стојанка Радовић и Лидија Вукчевић нису биле задовољне њиховим свједочким исказом, и онда су њих двије у координацији са Миливојем Катнићем и Борисом Савићем отпочели неуставан и незаконит обрачун са лидерима ДФ-а и посланицима у Скупштини. Креирање амбијента да су Небојша Медојевић и Милан Кнежевић законито “стављени у затвор” без ограничавања имунитета од стране Скупштине тендециозно обесмишљава институт посланичког имунитета и отвара могућност политичког прогона посланика кроз брутално гажење Устава Црне Горе који прописује да се против посланика не може покренути кривични поступак, нити одредити притвор без одобрења Скупштине. Верификација тумачења о ограничености посланичког имунитета на “Пленарну салу” представља највећи ударац на независност Парламента. Умјесто одбране Устава, Уставни суд оваквом одлуком легализује пуку отимачину надлежности Скупштине Црне Горе. Неопходно је истаћи да су судије Уставног суда Милорад Гогић и Миодраг Иличковић били против овакве Одлуке којом се установљава паралелни вануставни систем одлучивања, уноси конфузија и поткопава систем подјеле власти. А уједно и обесмишљава изјашњавање Административног одбора и саме Скупштине Црне Горе о имунитетским питањима непосредно изабраних представника градјана. Јасно је да доносиоци оваквих и сличних одлука сносе највећу одговорност за катастрофално стање нашег правосудја и на основу тога заслужених оцјена релевантних медјунаредних адреса о истом. Зато се свеобухватна реформа правосуђа и општи реизбор судија и тужилаца намеће као неопходност на путу изградње правне државе који је пред новом влашћу.

Милун Зоговић,

Посланик ДФ-а и предсједник Административног одбора

Лидери ДФ – а Андрија Мандић и Милан Кнежевић као политички представници српског народа из Црне Горе разговарали су вечерас с предсједником Србије Александром Вучићем и српским државним врхом о срамотној одлуци одлазећег црногорског режима да протјера српског амбасадора. Андрија Мандић и Милан Кнежевић још једном су поновили да амбасадор Владимир Божовић није саопштио ништа што не мисли и не говори сваки Србин у Црној Гори. Али да је одлазећи режим Мила Ђукановића желио да његовим протјеривањем непоправљиво и трајно поремети односе наше двије братске државе . Слиједећи националне интерсе српског народа у борби за његов опстанак у Црној Гори, лидери ДФ – а се снажно залажу да будућа власт направи радикални заокрет у спољној политици и односе Србије и Црне Горе подигне на највиши ниво. Предсједнику Србије Александру Вучићу и српском државном врху Андрија Мандић и Милан Кнежевић су изнијели мишљење како би Србија требало урадити све сто је у њеној моћи да се зауставе овакви и слични антисрпски дукљански науми, и тако створила претпоставке да се након 02. децембра, у најкраћем могућем року односи двије братске државе унаприједе и подигну на највиши могући ниво.

Поводом скандалозног понашања наставнице основне школе у Улцињу “Бошко Стругар”, Флоринде Баше, која је ученицима показивала укрштене двије шаке, знак орла за поздрав Велике Албаније и њених експанзионистичких тенденција , и поводом још скандалознијег понашања директора М. Андровића на овакво понашање своје колегинице, и толерисање оваквог поступка, мало је рећи да је ријеч о недопустивом понашању у црногорском школству.

Овдје се ради о замјени теза и смишљеним избјегавањима кривице, све у циљу умишљајног спровођења једне десничарске политике, креиране не од јуче у туђој кухињи, а све на штету Црне Горе и околних сусједних држава, што се видјело током протеклих деценија.

Оно, о чему је овдје ријеч, на примјеру ОШ у Улцињу, је едукација дјеце и афирмисање експанзионистичке политике “Призренске лиге”, која је преживљавала од краја 19. вијека, када се и образовала албанска нација, уз помоћ бечко-османског двора преко тоталитарних режима Италије и Њемачке 20. вијека, којима је та политика “лиге” служила као продужена рука за обављање прљавих међународних послова.

О разлозима оснивања и карактеру Призренске лиге постоје веома противречна мишљења. Албанска историографија третира Призренску лигу као израз “општеалбанског националног покрета”. С друге стране, многи сматрају да је Призренска лига облик манипулације албанским народом у вођењу балканске политике, јер је углавном била инструмент османске политике и политике европских сила.

Припаднике ове групе Албанаца, одабране због своје наглашене лојалности Османском царству, власти тог царства су наоружале и платиле им путне трошкове поводом окупљања у Призрену.

Призренска лига била је у суштини заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка, у циљу асимилације, егзодуса или уништења ових народа.

Агресивни антисрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца, што је кулминирало у Првом и Другом свјетском рату уз оснивање десничарског балистичког покрета Бали комбатер – Народни Фронт, који је починио бројне злочине и друге репресивне мјере над многим неалбанцима и Албанцима другачијих ставова.

Исти сценарио смо могли видјети и деведесетих година прошлог вијека на КиМ, кад је наставак пута литије Призренске лиге био продужена рука страним агресорима.

Да се овакве ствари не би понављале, ђацима улцињских школа треба објаснити њихове коријене и културу, и не тровати их погубном политиком прошлости. Притом акценат треба ставити на пијетет према самом имену Школе, то јест, према имену народног хероја, Бошка Стругара, који се борио управо против политике, која раздваја људе и народе, и против погубног начина размишљања и индоктринације.

Због свега наведеног, а у циљу позитивног развоја школског система и позитивне едукације ученика у овој улцињској и другим школама, апелујем на надлежне институције да детаљно преиспитају овај случај, и да се не служе замјенама теза на штету мира и суживота свих грађана у Улцињу и другим градовима Црне Горе.

Вук Вујовић,

Члан Главног одбора  Демократске народне партије

Очекујемо од мандатара за састав нове владе Црне Горе Здравка Кривокапића да већ данас најави да ће одлука о протјеривању амбасадора Србије из Црне Горе Владимира Божовића бити поништена одмах након формирања нове владе Црне Горе. Од посебног је значаја да мандатар Кривокапић одмах реагује и стави до знања да ће се прекинути пракса одлазеће власти и њена неразумна непријатељска политика према Србији, од које је Црна Гора имала само штету, а никакву корист.

На новој влади Црне Горе је највећа одговорност да обнови најбоље односе Црне Горе и Србије, имајући у виду да су многобројни непријатељски потези, ударци, провокације и отровне стријеле на овој релацији, последњих година упућиване прије свега од стране представника званичне Црне Горе према држави Србији. Прекид антисрпске политике и изградња најбољих односа са Србијом као најснажнијом државом у региону и са њеним руководством је нешто од чега грађани Црне Горе могу имати само користи. 

Овакви потези бивше власти, какав је и протјеривање амбасадора Србије Владимира Божовића, контрапродуктивни су и за оне који их повлаче, јер само оснажују повјерење народа у политику коју води званична Србија, поштујући велику жртву и историјску тежњу наших предака, држећи се непобитних историјских чињеница, а опет не оспоравајући чињеницу да су Црна Гора и Србија двије засебне, али најближе државе, које треба да сарађују.

Владислав Бојовић, директор удружења Сарадња за будућност-Црна Гора-Србија-Република Српска

ДНП указује цјелокупној јавности Црне Горе, и шире, на нови безумни и исхитрени чин монтенегринског одлазећег режима, који је потпуно изгубио компас, па у свом безизлазном лутању и јаловом тренирању строгоће не преза од антисрпског политичког реваншизма.
А управо то се флагрантно огледа у чину проглашавања актуелног амбасадора Републике Србије у Црној Гори, Владимира Божовића, за персону нон грата.
Да бисмо указали на неоснованост такве исхитрене одлуке одлазеће власти, у име Демократске народне партије и већинске Црне Горе, понављамо изјаву амбасадора РС, Владимира Божовића, да Подгоричка скупштина 1918. представља чин слободно изражене воље грађана и нераскидиви симбол духовног, националног и историјског односа двије братске државе.
ДНП свакако нема дилему да ће нова влада, као и нови министар вањских послова Црне Горе, одмах након 2. децембра, поништити ту срамну антисрпску одлуку одлазећих власти, те да ће амбасадор Владимир Божовић наставити свој дипломатски ангажман у знак уважавања двије сусједне земље и њихове даље узајамне сарадње на равноправним основама.

Јелена Кљајевић,

Портпарол Демократске народне партије

Да Јавни сервис, као медијски бастион диктатуре одлазећег режима, упорно урушава самог себе, већ три деценије величајући лик и дјело свог вође, то је већ ноторна истина. А колико је од значаја нова годишњица рада ТВЦГ најбоље је показала управо та медијска кућа, која ниједним коментаром чак на свом званичном Порталу није обиљежила своју годишњицу.

А то је и најбољи доказ колико Јавни сервис и на овом примјеру остаје досљедан маргинализујући самог себе, при чему се током свих ових година, уз ТВ-шунд генералног Шундића, здушно радило на завађању грађана Црне Горе. На монтирању виртуелне стварности, њене искривљене слике, уз досљедност у конзервирању свијести уређивачког тима, којем још нико није дојавио да су се времена промијенила.

По систему „славно тоните кад тонути морате“ уређивачке структуре остају вјерне свом Вођи сад већ безуспјешно настојећи да фризирају реалност и промјене које су стигле и у Црну Гору, свугдје осим на сигнал Јавног сервиса.

И поред спознаје колико је ТВЦГ непопуларна међу грађанима, и поред фаворизовања једног човјека и клике око њега, руководство тобож Националног Јавног емитера још ово мало дана истрајава на медијском сљепилу промовишући ТВ-дневник у пола осам као научнофантастичну мамутску ТВ-серију.

Врхунац лицемјерја показао се кад је Шундић јуче бескрупулозно хвалио себе и Ђукановићев сервис безочно блефирајући пред очима грађана, који су га слушали с индигнацијом, ако су и имали живаца за његове тлапње. Шундић је и овога пута повјеровао да више пута поновљена лаж може звучати као истина, али је пред ТВ-гледаоцима само наишао на подсмијехе.

Оно, чега би се нормалан стидио, Шундић је промовисао у вриједности Јавног сервиса, не вјерујући ни самом себи у фантазије о медијским слободама и дометима ТВЦГ.

Шундић је бескрупулозно прескочио све мрачне странице куће у којој још увијек столује, спиновања и лобирања за одлазећи режим, све наручене и плаћене лобисте, све монтаже и покушаје заустављања времена у Црној Гори. Заборавио је да се „похвали“ какве пљувачке емисије су монтиране по његовој наруџби против политичких неистомишљеника режима, и како инструира водитеље ТВ-дебата да атакују на госте емисија, при чему је једини изузетак Саша Кликовац.

Преумио је да се „похвали“ и како је с Јавног сервиса промовисана усташоидна Томпсонова музика. Пресефио се и да истакне историјат настанка тобож документарца „Свједок Божје љубави Амфилохије Радовић“, у продукцији и производњи РТЦГ, при чему је, уз бројна кривотворења и зле намјере, чак покрадена композиција Т. Бабовића од уводне до завршне шпице. Уз све то Јавни сервис је ово „сочињеније“ дао на коришћење тзв. Патриотско комитском савезу, и још више избламирао себе, и огорчио грађане, који су били констернирани блиједим и дилетантским покушајем бацања непримјереног свјетла на лик великог духовника и Митрополита.

По оцјени адвоката Бојића, који заступа композитора Бабовића: „Овдје је у питању умишљајно преузимање музике из филма Лавиринт, а кад је то посреди, онда говоримо о интелектуалној крађи. И то крађи туђег ауторства уз јавно истицање да је то вјеродостојна и оригинална творевина коауторки, што јесте – лаж.“ ДНП поставља питање Шундићу зашто се није похвалио и овим „дометима“ куће, из које ће напокон отићи уз бројне бенефиције, које је већ намакао пред дизање сидра након девастације ТВЦГ и јефтиног шминкања информативног блока током свих ових година.

У јучерашњим информативним емисијама грађани су имали директну прилику да се увјере и у бедастоћу изјава Шундића, преко чега се као преко лакмус-папира разоткрио сав лажни гламур Јавног сервиса. Збуњујући се и замуцкујући током пласирања своје отужне изјаве, уз лакировку рада Јавног сервиса, Шундић је све зачинио својим логичким „бисером“ рекавши да Јавни сервис треба: „да диже степен на већи ниво“.

Овај лапсус недјеље ће, уз сва јефтина блефирања, сигурно помоћи Шундићу да схвати да му мјесто већ одавно није гдје се бесправно још увијек налази устоличен као послушник Мила Ђукановића.

А кад се још на смушену изјаву Шундића надода и изјава Ђукановића да Јавни сервис треба „да буде стожер високопрофесионалних стандарда“, онда је комедија заокружена до краја. Као што долази и крај једне окоштале свијести на ТВЦГ, која би ускоро напокон могла постати оно што је требало да буде током посљедње три деценије, стварни и објективни Јавни сервис свих грађана, а не режимска медијска филијала и испостава.

У име Демократске народне партије, посебно њених бројних младих чланова и симпатизера, који знају шта значи владавина права, али и шта значи културни допринос признатих умјетника из сфере умјетности и музике, исказујем протест против самовоље Управе полиције Херцег Нови и правног насиља према Владу Георгиеву. Јавност је већ упозната са ранијим облицима реваншизма полицијских отуђених центара моћи, који су тренирали строгоћу над овим умјетником, не дозвољавајући му да ни из породичних разлога уђе у Црну Гору, а данашња одлука превазилази све облике самовоље и поигравања са законима ове земље.
Како је јавност већ информисана, иако је МУП ЦГ усвојио жалбу адвокатске канцеларија, која заступа Георгиева, око поништења Рјешења о забрани уласка у Црну Гору, Управи полиције Херцег Нови ни то није било довољно да прекине са реваншизмом према нашем умјетнику, па му је забранила улазак у Црну Гору на период од сљедећих десет година! Уз све то, Управа полиције Херцег Нови није навела ниједан ваљан разлог због чега забрањује улазак Георгиеву у своју земљу, и то на толики период, и откуд њој такве ингеренције.
ДНП истиче да овакви ригидни примјери тренирања строгоће полиције над грађанима Црне Горе, и њеним признатим умјетницима какав је Георгиев, представљају посљедње трзаје одлазећег режима и самовоље острашћених полицијских шефова, који не поштују законе ове земље и поступају као да је Црна Гора била и остала њихова приватна прћија.
Наравно, самовољни појединци из полиције ће за овакве и сличне облике самовоље сигурно бити позвани на одговорност од стране новог министра полиције, а ДНП их позива да под хитно опозову своју ригидну одлуку, којом се крше основна права човјека и грађанина.
ДНП упозорава отуђене полицијске кругове да је вријеме самовоље прошло, и да ће полиција врло брзо постати прави заштитник грађана ове земље, а да сви они, који се поигравају са полицијском униформом и степеном своје одговорности, мораће за то одговарати.
Очигледно, неким Монтенегринима из редова полиције не одговара просрпски предзнак Влада Георгиева, па настоје да му узврате ружним реваншизмом, да му се непрофесионално свете због његових јавно декларисаних ставова, због којих га неко из Управе полиције Херцег Нови поједностављено третира као државног непријатеља.
Демократска народна партија, због комплетне немиле ситуације око каприциозног понашања политички обојеног дијела Управе полиције Херцег Нови, оштро протестује, и указује да ће оваква и слична самовољна поступања након 2. децембра и избора нове Владе Црне Горе представљати дио ружне прошлости.
Зато ће, након што нова Влада почне са радом, бити онемогућен јефтини политички реваншизам полицијских управа. Ово тим прије што се зна како су неки полицајци од Улциња до Игала добро уновчили свој “патриотизам” велелепним кућама, локалима, скупоцјених аутима и бројним бенефицијама у знак лојалности одлазећем шефу режима.
ДНП истиче да Георгиев има право на грађански протест јер су га полицијски моћници, како је изјавио, “изједначили с терористима и криминалцима” и то због његовог Твитер налога, на којем изражава просрпске ставове, притом културно и цивилизацијски. Георгиев је у праву да одлазећа олигархија тренира строгоћу над свим неистомишљеницима. Али ће све то ускоро постати ружна прошлост, својствена свим одлазећим режимима и њиховој приземној диктатури, при којој се забрањују грађанске слободе и право да се другачије мисли, уз асистенцију самовољних, отуђених дјелова полиције, као експозитуре власти.
Ово није први пут да се Георгиеву забрањује улазак преко граничног прелаза у свој град, Херцег Нови, што баца и додатну ружну слику на самовољу полицијских моћника, још ово мало до 2. децембра, до избора нове Владе.
ДНП указује да се нова Влада треба изборити против оваквих облика дискредитовања наших грађана и признатих умјетника, уз снажна очекивања да ће оваква поступања полицијских моћника из Херцег Новог бити ускоро преиспитана, а они, који су се оглушили о законе ове земље, бити санкционисани.
ДНП разумије да су у питању посљедњи трзаји самовољних појединаца у полицијским структурама, али упозорава да такви облици дискредитовања наших грађана и умјетника неће проћи, и да већ наилазе на општу осуду демократске јавности и институција којима је владавина права на првом мјесту. Увредљиво поступање локалних полицијских моћника из Херцег Новог нема будућност, јер су и драстичнији примјери коришћења полиције против народа осуђени на неуспјех. А то ће се показати и у данима који долазе, у знаку формирања нове, народне, а не полицијске Владе Црне Горе.
А поступање Управе полиције Херцег Нови према Георгиеву остаће само као још један бизаран, трагикомичан чин оних који мисле да се могу и смију ставити изнад ове државе и њених закона правећи ружну рекламу Црној Гори пред њеним грађанима и међународном јавношћу.
Млади ДНП-а су увјерени да ће Георгиев врло брзо моћи несметано доћи у свој Херцег Нови, у своју Црну Гору, и одржати свој концерт на којем ће га топло поздравити хиљаде поштовалаца његове музике. Надајмо се да ће тај концерт бити управо одржан у граду Влада Георгиева, у којем је и одрастао.

Јелена Кљајевић

Српски народ и наша света Српска православна црква остали су данас без свог духовног поглавара Нјегове Светости Патријарха српског господина Иринеја, саборника наше православне мисли, истинског подвижника у постбиблијском времену, који нас је изнова враћао вјери и најбољим вриједностима нашег народа. А има ли трајнијих вриједности од оних које се творе и упијају у царском граду Призрену и Богословији у којој је патријарх Иринеј би ђак, професор и ректор. Управо је та завјетна косовска мисао око његове главе још за живота рисовала ореол човјека и духовника који је израстао из великог српског народа. А као што написа Милош Црњански: “бескрајни плави круг и у њему звезда”, тако сам и ја у једној децембарској ноћи, кад су непоменици кидисали на наше светиње у Црној Гори, и кад смо свијећом на вјетру жељели освијетлити тамни вилајет људске неразумности, добио од Његове Светости благослов да Српску цркву треба бранити свагда и на сваком мјесту. И збиља је те вечери патријарх Иринеј био звијезда – путоказница према којој смо се управљали у одбрани наших светиња, и на томе наш народ у Црној Гори треба вјечно да му буде благодаран. Посљедњи пут кад смо се видјели у Патријаршији био је насмијан, благ и поносан на јединство нашег народа, које је у вријеме његовог духовног брођења нашом црквом било све видљивије. Чак и кад су га нападали они који би урадили све због ситних политичких рачуница и таштих слабости људске природе, Он је смјерно, али самоувјерено и храбро настављао свој јевандјељски пут достојан својих претходника хиротонисаних у светој Пећаршији. Зато је свако ко је једном имао тај благослов да разговара са нашим патријархом Иринејом осјетио посебност тренутка у којем је знао да се састао са историјом. Његов опроштајни говор над одром митрополита Амфилохија у потпуности је заокружио национални и симболички смисао духовног јединства српског народа у Црној Гори, Србији и Републици Српској, и показао да је наша света Српска православна црква вјечна и нераскидива у темељима вјекова које је узидао свети Сава. Патријарх Иринеј је у храму Христовог Воскресења у Подгорици засијао бесмртношћу порука које је упутио, својим доласком у Црну Гору, свјесно ризикујући своје здравље, још једном посвједочио да страха нема пред вјечним животом у Царству небеском, зато је и његова душа јутрос посебно засијала пред лицем Господа нашег. Управо је Господ нашем патријарху Иринеју додијелио благослов да дочека завршетак радова на храму светог Саве на Врачару којем се посветио свим својим бићем и молитвама, и који ће бити задужбина свеколиког српског народа, и тако још једном потврдио великог Нјегоша: “ виле ће се грабит у вјекове да вам вијенац достојан саплету.” А достојан за живота, патријарх Иринеј још достојнији ступа у небески сабор да крстом и молитвом настави апостолско бдење над нашим народом.

Нека је вјечан спомен и Царство небеско патријарху српском Иринеју.

Милан Кнежевић

Предсједник ДНП

Да се дављеник и за сламку хвата најбољи је доказ Миливоје Катнић који се ухватио за Сашу Синђелића не би ли себе спасио кривично правне одговорности у криминалној монтажи државног удара против лидера ДФ-а. Познат по поистовјећивању са Исусом Христом, Монтезумом и осталим библијским и историјским личностима, Миливоје Катнић се овог пута ипак одлучио да Искористи сајт тужилаштва и објави видео урадак који су он и Саша Чађеновић групно снимили са Синђелићем. И као у старим добрим временима код Сузане Мугоше, тако је и сад нова лаж сустизала стару лаж, а нелогичности су вапиле за психијатријским вјештачењем овог троугла. Прво, брутална је лаж да су снимци Саше Синђелића достављени како би се олакшала позиција Андрије Мандића и Милана Кнежевића пред Апелационим судом, јер у тренутку кад су снимци достављени судском вијећу Вишег суда, лидери ДФ- а нису били првостепено осуђени на 5 година затвора. А зашто Сузана Мугоша није жељела до по службеној дужности затражи информацију од надлежних органа Републике Србије да ли су снимци Саше Синђелића прибављени у складу са МТН- а одговор је јасан- зато што јесу. Али се Сузани Мугоши журило да по већ добијеној директиви без иједног доказа пресуди Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Управо је Миливоје Катнић за све вријеме трајања поступка, а касније и након пресуде изјављивао да је захвалан надлежним органима Републике Србије на достављеном доказном материјалу, а сад оптужује исте те органе за формирање криминалне организације јер докази о Катнићевим злоупотребама који ових дана стижу у црногорско Специјално тужилаштво недвосмислено указују на кривично правну одговорност коју неће избјећи. Подсјећамо да је Саша Синђелић за вријеме свог свједочења тврдио да се предао БИА- и јер је у ову институцију имао највише повјерења. Миливоје Катнић у свом недавном нападу на званичне органе Републике Србије тврди да је Саша Синђелић у новембру 2016. изручен Црној Гори уз пуну сарадњу представника БИА. Четири године касније имамо аутентични катнићевизам пун надимака: Зека, Неша, Цврле, Пајче, наводних припадника БИА, који формирају криминалну организације са циљем да омогуће гостовање Саши Синђелићу код Миломира Марића како би својом животном причом ослободио лидере ДФ- а. Звучи познато, јер смо за вријеме свједочења Синђелића и Велимировића имали Фадиља, Едија, Жику, Перу, Мику, и никад ниједан није имао право име, а презимена код Катнића не постоје, осим ако нису Мандић и Кнежевић. Такође се поставља питање како је могуће да Саша Синђелић у јуну 2019. напусти Србију преко илегалних граничних прелаза ако му све вријеме за вратом дишу Зека, Неша и Цврле? Посебно је занимљиво што сад Миливоје Катнић након краја љубави са БИА, тражи од тужиоца за организовани криминал Републике Србије да одмах ухапси Зеку, Нешу и Цврлета, а ако није спреман, он ће то лично урадити на територији Србије. Због свега наведеног постављамо питање Миливоју Катнићу зашто овај видео урадак са Сашом Синђелићем није доставио Апелационом суду као доказ његовог “чистог” образа са којим се сад већ свако игра? Зато што је знао да ово не може бити доказ ни на једном овоземаљском суду, али ДФ га охрабрује да то ипак учини. Такође га охрабрујемо да достави и писмо Синдјелићеве адвокатице из Смедерева Наде Митровић Ракић, које је послала Сузани Мугоши из Херцег Новог, и то са љетовања за које претпостављамо ко га је платио. То је иста она адвокатица која је ушла у историју свјетског правосуђа јер је тужила мртвог човјека, а у Србији је рекордер по вишемилионским дуговима држави за неплаћање пореза и доприноса. И на крају, позивамо Миливоја Катнића да све доказе које има против Андрије Мандића и Милана Кнежевића, а прикупљени су у Србији и Црној Гори, одмах презентује црногорској јавности. Али чак и он зна да не постоји ниједан доказ, зато се ухватио за Синђелића посљедњи пут у својој тужилачкој каријери. Мада мора имати на уму да његов свједок сарадник “гули” двадесет једну годину робије у Хрватској, што би по тој аналогији значило да и Катнића нешто слично чека. Да ли због Дубровника или Синдјелића, или ће бити јединствена казна, одлучиће суд.

Синоћња емисија “Без граница” емитована на ТВ Вијести у којој Сејо Садиковић разговара са Методијем Пркачиним који говори о мучењу извјесног Ива Пиплице у хотелу “Македонија” од стране Миливоја Катница у ствари је главни окидач због чега је ГСТ у посљеподневним сатима одлучио да подсјети црногорску јавност на свој образ и заслуге у монтираном државном удару. Сад је више него јасно зашто је Лидија Вукчевић специјални тужилац за ратне злочине Катнићев кандидат за ВДТ- а, како би му гарантовала ако буде изабрана да неће бити кривично правно процесуиран због своје улоге на дубровачком ратишту. Зато данас имамо Катнићев психоделични напад на државне органе Србије, исте оне којима се до недавно захваљивао што су му помогли у његовом тајновидјењу државног удара, како би се скренула пажња са Методија Пркачина и окрвављеног Ива Пиплице у цавтатском хотелу “Македонија” с почетка деведесетих година прошлог вијека. И онда по старом режимском обичају треба поново подсјетити на Русију, а овог пута и Србију, како би се заборавила Катнићева улога на дубровачком ратишту, али и улога у монтажи државног удара, за коју на дневном нивоу испливавају нови докази, због којих ће одлазећи ГСТ тешко избјећи кривично правну одговорност. Вријеме је!

Јелена Кљајевић

Портпарол Демокрстске народне партије

Након што се у појединим медијима појавио исказ Мирка Паје Велимировића који је дао у Тужилаштву за организовани криминал Републике Србије поставља се питање шта још чека вршилац дужности ВДТ- а Ивица Станковић да процесуира по службеној дужности Миливоја Катнића и Сашу Чађеновића. Лидери ДФ- а су прошле недјеље упознали јавност да ГСТ Миливоје Катнић скрива исказ Мирка Паје Велимировића у којем га оптужује да је заједно са својим замјеником Сашом Чаденовићем користећи пријетње, уцјене и службени положај, присилио Велимировића да лажно свједочи и оптужи Андрију Мандића и Милана Кнежевића у монтираном поступку познатом као државни удар. Након што се прије њега огласио први свједок сарадник Саша Синђелић и саопштио како је на сличан начин од стране Миливоја Катнића и Саше Чађеновића био присиљен да лажно свједочи, након што је генерал Братислав Дикић упознао вијеће Апелационог суда о физичком и менталном злостављању од стране СДТ-а како би лажно оптужио Андрију Мандића и Милана Кнежевића, након што је за бившим агентом ЦИА Джозефом Асадом укинута црвена Интерполова потјерница због политички мотивисаног поступка од стране СДТ-а, сваком је јасно да главни идеолози и монтажери ове криминално правосудне фарсе морају кривично правно одговарати. ДФ такође поставља питање вијећу Апелационог суда које одлучује по жалбама да ли је по службеној дужности затражило од СДТ-а исказ Мирка Паје Велимировића који је дао у ТОК-у. Оволика количина неправде и злоупотребе службеног положаја од стране оних који би требало да се боре против организованог криминала и корупције, а не да буду његови покровитељи и промотери, најбоље говори о томе да је црногорско правосуђе захваљујући индивидуама попут Миливоја Катнића, Саше Чађеновића, Сузане Мугоше, Драгице Вуковић, Весне Пеан пробило дно дна. Ипак нам немјерљиву сатисфакцију представља што се црногорска јавност из дана у дан кроз нове доказе увјерава у праведну борбу ДФ-а против криминално политичко правосудне хоботнице којој се убрзо мора задати завршни ударац јер пријети да прогута државу.

Милан Кнежевић

Полазећи од распрострањене неправде и бројних деформација у Црној Гори, као удружење које има за циљ јачање сарадње Црне Горе, Србије и Републике Српске и које се залаже за заштиту традиционалних вриједности и права Срба у Црној Гори, од нове владе, у првих 100 дана њеног рада, очекујемо реализацију следећих приоритета:

1. Да обезбиједи одржавање пописа у редовном термину (прољеће 2021. године).

Циљ: Слободно изјашњавање грађана у погледу њиховог националног, језичког и вјерског идентитета и коначно дефинисање већинских и мањинских националних заједница у Црној Гори.

1. Да обезбиједи престанак важења постојећег Закона о слободи вјероисповијести у цјелости.

Циљ: Стварање услова за израду новог закона уз учешће свих вјерских заједница; заштита канонског статуса Српске православне цркве и њене имовине у Црној Гори; равноправан статус традиционалних (канонских) вјерских заједница у Црној Гори.

1. Да пречисти бирачки списак.

Циљ: Стварање кључног предуслова за одржавање првих демократских избора у Црној Гори.

1. Да подржи иницијативу регионалног економског повезивања, тзв. мини Шенген, и крене да користи бројне могућности сарадње са државама региона, поготово са Републиком Србијом, у области инвестиција, енергетике, инфраструктуре…

Циљ: Обнављање привреде, отварање нових радних мјеста и реализација кључних инфраструктурних пројеката.

1. Да Србима омогући запошљавање под једнаким условима са осталим националним заједницама у Црној Гори, што подразумијева пропорционалну заступљеност Срба у јавном сектору и на руководећим мјестима.

Циљ: Престанак дискриминације, сегрегације и асимилације српског народа у Црној Гори – обезбјеђивање једнаких услова и права за све.

1. Да измјенама закона и других аката обезбиједи одговарајућу позицију српског језика, културе и ћириличног писма у образовном систему и јавној сфери, сходно чињеници да српским језиком и по последњем попису говори већинска језичка заједница у Црној Гори.

Циљ: Обезбјеђивање права говорницима српског језика да се школују на свом језику – престанак дискриминације по основу националности, језика и писма у образовном систему, медијима и култури.

1. Да ради на двојном држављанству са Републиком Србијом.

Циљ: Обезбјеђивање права и олакшица за грађане Црне Горе који желе да буду носиоци и корисници двојног држављанства са Србијом.

Владислав Бојовић, директор удружења Сарадња за будућност-Црна Гора-Србија-Република Српска и функционер ДНП ЦГ

Са гнушањем констатујем да се Министарство вањских послова Црне Горе у свом техничком мандату претворило у подружницу имагинарног комитског покрета, имајући за циљ да фалсификовањем историје, ширењем међунационалне мржње и позивом на линч обликује друштвене процесе у Црној Гори.

Забранити амбасадору Републике Србије да положи вијенац на улазу у Стари град у Будви, посвећен славној српској војсци из Првог свјетског рата, представља завршни чин застиђа и идентитетских фрустрација који Црну Гору враћа уназад.

С друге стране, управо ово МВП на челу са Срђом Дармановићем пружало је прећутну подршку подизању споменика ратним злочинцима који су убијали недужно православно становништво у Другом свјетском рату и промовисали идеје Трећег Рајха.

Да не спомињем дочеке и величања савремених ратних злочинаца који су одговорни за хиљаде смрти Срба и Црногораца на Косову и Метохији, а које је одлазећи режим квалификовао као доказане пријатеље. У тренутку кад читава Европа прославља Дан примирја у Првом свјетском рату, техничка Влада Душка Марковића чезне за даном окупације Црне Горе од стране Аустроугарске из јануара 1916. године и на тај начин шаље поруку да више цијени окупаторе него ослободиоце.

Али због тога им је већинска и слободољубива Црна Гора окренула леђа на изборима 30. августа, а ово су само посљедњи трзаји одлазећих снага мрака и деструкције који се више никад неће поновити.

Милан Кнежевић

Предсједник ДНП ЦГ

Вама, људска и православна громадо

Пођосте на вјечни мир и рајски починак. После Његоша највећа православна громада Црне Горе. Пође и остави нас отац српског православног народа у Црној Гори. Пођосте кад сте нас ујединили и усправили на православни пут. Пођосте кад сте нам најпотребнији. Пођосте кад сте нас усмјерили да вјерујемо и пратимо пут Мајке Богородице и Исуса Христа. Пресвети Митрополите, пођосте са увјерењем да нећемо никада скренути са пута којим сте Ви путовали. Пресвета православна громадо, вјерујемо да ћете кад за то дође вријеме бити промовисани у свеца којег ће славити наша покољења. Пресвети Ђедо, спокојно почивајте у рајском миру, а нама нека је Бог у помоћ јер сте нас благословили, да љубимо ближњега свога и залуталог усмјеримо на прави пут.

Пресвети Митрополите, почивајте у вјечном миру јер сте преморени.

Савић Радетић

члан  Главног одбора ДНП-а

Иако сам из неког разлога мислио да је Дака Давидовић још увијек у Тетову, његово синоћње трбухозборење ме навело на помисао, да ипак, попут духа Хамлетовог оца, сав забринут за Здравка Кривокапића, обилази мајчицу Црну Гору коју је био замијенио маћехом Цроwн плаззом. И не само што обилази, него понегдје, као у Сплендиду, мало и одмори, напоји душу и тијело у друштву комитлије Брана Мићуновића, како би зорно саопштио “истину” у коју мораш вјеровати таман као у постотак шећера у Нексановим ракијама. Једина истина коју је синоћ промуцао Дака Давидовић, а односи се на ДФ, јесте да смо се крајем јула на пола пута између Требиња и Билеће, Андрија Мандић и ја срели с њим и Александром Дамјановићем. Одговорно тврдим, а постоје и свједоци, ни једним јединим словом на том састанку Дака Давидовић није споменуо Здравка Кривокапића као носиоца наше листе, већ напротив, љут што је СНП одлучио да буде у коалицији са ДФ-ом, отишао је тако далеко да је у наступу бруталне искрености, лупајући свеском на коцкице изјавио: “ Прије ћу с Милом Ђукановићем него с ДФ-ом!” И наравно да је такав састанак морао бити неуспјешан. Све остало су тлапње исцрпљеног бизнисмена који је остајући без послова по Србији и Републици Српској, коме се суди у Македонији, одлучио да стане у ред за пљување на ДФ, јер се тако најлакше добијају концесије у тајкунским клановима Прве фамилије. Пошто је мени савјест потпуно мирна, уздигнута чела и свијетла образа могу изјавити: “Дабогда свако овако радио против Здравка Кривокапића као што смо ДФ и ја. “ Најгоре што му се може десити јесте да постане премијер, а да га за ту функцију пред читавом црногорском јавношћу предложи “фотеља гладан” Милан Кнежевић који је млађи од мандатара 22 године. Збиља до синоћ нисам знао да је Дака Давидовић кум са Здравком Кривокапићем, јер је управо мандатар Кривокапић 21. септембра питао Андрију Мандића и мене: “ Ко је овај Дака? Ја га веома површно знам, и то из студентске мензе.” Све ово ме наводи на закључак да се Дака Давидовић после избора окумио са Здравком Кривокапићем, и мени само остаје да им честитам кумство. Али то што је кум са Здравком Кривокапићем никако не даје за право Даки Давидовићу да се самопрогласи за апостола и просипа своје “поштење и истину” по порталима. Барем мени неће, ни Дака ни Давидовићевци.

Демократска народна партија најоштрије осуђује малтретирање и хапшење свештеника Јована Пламенца, као и његовог сина и осталих сарадника, и захтијева њихово пуштање на слободу.

Како сазнајемо, Јован Пламенац је само желио да среди гроб свог претка, и да на њему постави крст, а десило се да је лажно оптужен од поклоника комитског покрета за девастирање истог.

Како је свештеник Пламенац препознат као човјек без мрље у вршењу својих дужности, посвећен вјери а, колико знамо, и покојни Митрополит је непосредно пред смрт посјетио Брчеле, вјерујемо да је Јован Пламенац за уређење гроба, који се налази код манастира у Брчелима, имао благослов.

Одлазећи режим треба да зна да је вријеме напада на цркву прошлост, и да треба да престане са оваквим нецивилизацијским поступцима и прогоном свештенства у Црној Гори.

Лидери Демократског фронта, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, састали су се данас са Изванредним и Опуномоћеним амбасадором Руске Федерације у Црној Гори, Нј. Е. Владиславом Владиславовичем Маслењиковом.
Мандић и Кнежевић су у пријатељској атмосфери амбасадору Маслењикову изложили своје виђење актуелне политичке ситуације у Црној Гори.
Лидери ДФ-а су посебно указали на чињеницу да велика демократска побједа народа Црне Горе, извојевана на мирним изборима 30. августа, представља и историјски искорак ка укупној демократизацији Црне Горе, и да очекивања грађана у том правцу треба да буду испоштована.
Посебан сегмент разговора Мандића и Кнежевића с руским амбасадором био је посвећен побољшању односа двије доказано пријатељске државе, Црне Горе и Русије, што у свјетлу новог и ширег отварања Црне Горе према Европи и свијету, а самим тим и према Руској Федерацији, треба да буде један од спољнополитичких приоритета, уз међусобно уважавање двију држава и њихових позиција у међународним оквирима.
Мандић и Кнежевић су амбасадора РФ упознали и са својим очекивањима поводом Закона о слободи вјероисповијести, конкретно са спорним члановима тог Закона, којима је било иницирано одузимање имовине Митрополије црногорско-приморске. Тим поводом су исказали реална очекивања да ће ово питање бити ријешено у најскоријем времену.

Поштовани господине предсједниче СНС-а, Вучићу,

    У име свих чланова и симпатизера Демократске народне партије Црне Горе, која, у оквиру ДФ-а, представља један од конституената побједничке Коалиције „За будућност Црне Горе“, част ми је и задовољство да Вам од срца честитам 21. октобар, дванаесту годишњицу од оснивања Српске напредне странке, на чијем челу се успјешно налазите уз доминантно повјерење већине грађана Републике Србије.

    ДНП ЦГ искрено подржава демократско опредјељење Ваше странке, њен допринос афирмацији нове Србије у свјетским оквирима, уз државотворну политику заштите виталних националних интереса, притом уз приближавање Србије Европској унији, уз блиску сарадњу са Руском Федерацијом, САД-ом, Кином, Јапаном и земљама трећег свијета.

    ДНП ЦГ доживљава Српску напредну странку као свог поузданог политичког партнера у међународним односима, јер смо се на бројним примјерима увјерили да Ваша странка гаји пријатељске и искрене односе уважавања према Црној Гори, од које Србија нема ближе државе и народа на међународном плану, уз узајамно уважавање државне и националне самобитности, историје, културе и политике двију пријатељских земаља.

Стога, Вама и Српској напредној странци, на чијем сте челу, још једном честитамо успјешну годишњицу рада, желимо нова и конкретна доказивања на домаћем плану, уз спремност Републике Србије да и даље доприноси вођењу мирољубиве домаће и међународне политике.

Предсједник ДНП ЦГ

Милан Кнежевић

На својој вјероватно посљедњој прес-конференцији у функцији главног специјалног тужиоца, Миливоје Катнић је на себи својствен начин извео отужни перформанс са својим сумњивим сарадницима, покушавајући да очигледан страх и панику, коју осјећају због надолазећих промјена, прикрије отрцаним фразама, које више не изазивају ни подсмијех.
А кад је ријеч о монтираним поступцима за тзв. “државни удар”, и прање новца, који се воде против челника и функционера Демократског фронта, ДФ сматра да Здравко Кривокапић, Алекса Бечић и Дритан Абазовић мисле исто као и Андрија Мандић, Милан Кнежевић, Небојша Медојевић, и сто тридесет пет хиљада грађана, који су Коалицији, окупљеној око ДФ-а, дали подршку да води ову државу у наредне четири године.
Уколико Миливоје Катнић има нека друга сазнања, Демократски фронт га јавно позива да их презентује црногорској јавности, и тиме „поткријепи“ његову патетичну пируету, коју је данас извео на конференцији за штампу.
ДФ га такође позива да саопшти црногорској јавности и да ли је неко у претходних петнаест дана разговарао са њим, и распитивао се о пресудама лидерима Демократског фронта како би их елиминисао из политичког живота.
Звучи готово невјероватно да Миливоје Катнић, рекордер по броју оборених црвених Интерполових потјерница, рекордер по броју изнуђених споразума о кривици, као и рекордер по злупотребама службеног положаја, тврди да је Европска комисија у свом Извјештају похвалила све ове његове неславне „рекорде“.
О томе понајбоље свједочи исказ генерала Братислава Дикића: да га је Миливоје Катнић заједно са Сашом Чађеновићем двадесет и три пута, уз знање суда, изводио из Истражног затвора и присиљавао да лажно оптужи Андрију Мандића и Милана Кнежевића.
О поштовању Устава и закона од стране Миливоја Катнића врло аутентично свједочи и Джозеф Асад, бивши агенцт ЦИА-е, који је своју изјаву доставио Апелационом суду, у којој тврди да су га Миливоје Катнић и Саша Чађеновић у континуитету присиљавали, и уцјењивали, да оптужи Андрију Мандића и Милана Кнежевића као наводне организаторе „државног удара“.
А можда један од најфлагрантнијих доказа о „постигнућима“ Миливоја Катнића и Саше Чађеновића представља и случај Михаила Чађеновића, којег је наведени тандем противзаконито, уз бруталну злоупотребу службеног положаја, држао чак осам мјесеци у затвору не би ли лажно оптужио Андрију Мандића и Милана Кнежевића.
Оваквих примјера има на стотине, а ДФ-у се свакодневно јављају грађани, који су претрпјели сличне тортуре од стране Миливоја Катнића и његових сарадника.
То, што Миливоје Катнић не жели поднијети оставку, за ДФ је потпуно разумљиво, јер Катнић настоји да избјегне кривично-правну одоговорност. Али је и њему добро јасно да ситно броји до напуштања функције ГСТ-а, коју је толико обезвриједио и криминализовао.
А има више модела за његову смјену, па ДФ овом приликом указује на модел Удружења независних правника Црне Горе, које је врло прецизно објаснило и образложило шта треба предузети против тужилаца и судија типа Миливоја Катнића и најближих му сарадника.

ДЕМОКРАТСКИ ФРОНТ