
Медијски центар ДФ-а се и овог пута двоумио да ли је, као и досад, било упутније игнорисати телевизијска наклапања умишљеног писца, маргиналца и дипломираног средњошколца, Миодрага Поповића, званог Мијо, пропалог боксера и списатеља, или бар једном прокоментарисати његове небулозе, ерупцију егоизма и профитабилног патриотизма.
Уз то, ДФ истиче да више ништа не чуди од уређивачког тима Јавног сервиса, и генералног директора Шундића, као перспективног пензионера, изгубљеног у времену и простору. Не чуди ни што су још једном на ТВЦГ промовисани примитивизам програмске политике, јавни неукус и навијачка реторика. Такође и говор мржње Поповића, умишљеног писца, пљувача прогресивних токова у Црној Гори, који су 30. августа потврђени пред цијелом домаћом и међународном јавношћу.
А колико је Поповић, као дипломирани средњошколац, безличан писац, понајбоље говори и чињеница да је чак и наслов свог романа, “Човјек без лица” украо од њемачког писца Маркуса Волфа. Па узбудљива књига њемачког лидера ДДР-а о ери хладног рата у Источној Европи, и досадна књига пропалог боксера Поповића, имају заједничко то, што је Поповић вјеровао да ће му крађа наслова проћи незапажено. И притом режимским мућкама, као претплатник на признања, намакао чак и Нјегошеву награду, што је највећи примјер бласфемије и покушај блаћења нашег највећег књижевног признања.
Јавности је познато да је Поповић, као режимско пискарало, био у дилу и пословним работама са члановима Жирија, којима је преко свог ОКФ-а објављивао књиге и припремао терен да га потом гласају. А да комендија буде већа, тадашњи градоначелник Цетиња, касније познат као Краљ Илир, без имало стида и срама, поредио је Поповића са књижевним величинама као што су Лалић, Крлежа, Пекић и други. Пекић и Поповић – каква гротескна конструкција. А слични су само по првом слову презимена и ни по чему другоме.
И, док већ цио прогресивни свијет поздравља историјски повратак Црне Горе у породицу демократских земаља, Национална телевизија се још једном, као за сламку спаса, ухватила за Поповића и његову кукњаву, и заједно с њим потонула. У “Телескопију” га позвала као старог претплатника и карикатуралног аутора, режимског тастер-писца и девастатора Нјегошеве и Тринаестојулске награде. Нјегов задатак синоћ био је да по налогу генералног Шундића у шунд емисији шири свој препознатљиви говор мржње, својствен сваком недоказаном, те и исфрустрираном писцу, умишљеној величини на нивоу мјесне заједнице.
ДФ притом није зачуђен ни примитивизмом и непрофесионалношћу водитељке емисије, Тамаре Никчевић, која не само што ниједном није позвала “барда” и дворског писца на пристојније формулације и културу дијалога, него му је својим питањима и додатно потпаљивала екстремну човјекомржњу. Код њега појачану спознајом да више неће моћи да дере државну касу за огромне суме еура, који су се сливали на његове рачуне за пројекте од којих је Црна Гора имала вајде у нивоу прекрижене нуле.
ДФ зато позива ислуженог боксера Поповића да јавно саопшти грађанима Црне Горе тачну, укупну суму: са колико се десетина хиљада еура досад офајдио од власти преко конкурса Министарства културе и других, при чему се режиму, као аналитичар за све и свашта, одуживао у емисијама пљувачког и мрзитељског типа попут “Телескопије”.
А, због упаривања менталног склопа водитељке и госта емисије, ДФ се пита како Поповића и Никчевићку Бог не само измисли, него како их у емисији и састави. Наравно, уз малу помоћ друга Шундића.
А крајњи домет “Телескопије” био је видљив и по томе што се Поповић “уздигао” од дворског писца до дворског забављача, који је утриповао да је предводник интелектуалне елите ове земље, не видећи себе као гротескну фигуру и наличје правих интелектуалаца.
Медијски центар ДФ-а зато у најбољој намјери препоручује боксеру-писцу да под хитно посјети неке познатије психијатре, да му одреде дијагнозу и терапију за хроничну манију величине без покрића, тим прије што је Поповић очигледно већ одавно лице са дијагнозом. А, ако му не помогну појединачне сеансе, ДФ је спреман да му плати услуге и комплетног тима психијатара.
У настојању да одгонетне коријене бизарног понашања боксера-писца, редовног пљувача свега напредног у Црној Гори, која је, на његову жалост, кренула напријед, Медијски центар ДФ-а је у дилеми да ли је “памет” Поповића природно таква, или представља директну посљедицу неког аперката или крошеа, који је Поповић некад давно примио у рингу, па му тај ударац мало пореметио мождане ганглије.
Јер комплетан наступ овог квазиписца директно говори у прилог сумњама да је у питању рецидив неке старе повреде из ринга, која никако да се залијечи сама од себе, него чак доказује интелектуалну метастазу. Стиче се утисак и да приликом тог попијеног нокаута ринговни судија није довољно дуго бројао Поповићу, па га је то и додатно уназадило, због чега се рецидиви ударца на право мјесто показују у сваком ТВ-посртању и сијању мржње са Јавног сервиса. Тако је Поповић постао безнадежан случај у црногорској јавности, страно тијело културе, попут карикатуре, па Црна Гора ту већ одавно нема ни боксера ни мислиоца.
Као освједочена режимска удворица, која је вазда знала добро наплатити своје медијске услуге, Поповић би напокон морао провјерити свој проблематични ИQ, и видјети гдје је запело међу неуронима, након чега би било јасније зашто га Јавни сервис, као тастер-пљувача друштвеног и културног прогреса, редовно активира у наводном спашавању Црне Горе и њених грађана.
ДФ подсјећа да умишљени великан још није заокружио свој интелектуални лик и дјело, и да би било смислено да му неко сад још одштанцује и диплому факултета у Новом Пазару, или Блацама, да више не слови као генијалац-гимназијалац.
Поповић је у “Телескопији” мудровао и о државном удару, али га ДФ савјетује да се преиспита да државни удар у његовом мозгу није само рефлекс блажег можданог удара. А, везано за исту тему, ДФ истиче да двије гротескније и сличније умишљене фигуре у Црној Гори, два Дон Кихота, данас не постоје од Милорада Поповића и Миливоја Катнића.
Стога ДФ препоручује генералном ТВЦГ Шундићу да их обојицу зовне у једну емисију, а да он буде водитељ, како би се грађани сити исмијали бравурама све тројице.
Поповић је у емисији себе поништио као стару таксену марку показујући на дјелу да нема појма ни о аксиомима лика и дјела правих писаца, јер то никад није ни био. Зато је опет превидио ноторну чињеницу да истински ствараоци, у које једино он самог себе убраја, никад не распирују говор мржње, него чине све да људском ријечју и хуманом, помиритељском нотом буду од користи свом народу. А боксер међу писцима својим презривим ставом према свему и свакоме, ко му неће пунити жиро-рачун, наступа као уљез у црногорској култури и њен пети точак, и узгред незнавено настоји блатити Нјегошеву награду.
Својим наступом пуним једа, због дубинског осјећаја огромног минуса у свом убогом таленту, Поповић је још једном на дјелу показао колико је миноран и као писац, и колико је његов роман о свему и ничему добио награду за ништа. А културној јавности преостаје да се насмије умишљеном великану, заслијепљеном својом квазивеличином и трагикомичним сновима о моћи, без покрића.
Ринговни писац Поповић још једном је доказао да га режим користи као дежурног пљувача, а владика Раде, срећом, никад неће сазнати ко се преварно окитио његовим именом, иначе би се у гробу окренуо.
Замишљајући да му је Студио ТВЦГ ринг, Поповић је спаринговао са Тамаром Никчевић у емисији примитивизма на Јавном сервису, заједно с њом замахивао у празно и испромашивао се да је било комично гледати све нокдауне, које је себи приредио.
Али из емисије треба навести и неке примјере људског и културног посрнућа режимског лакеја, коме је требало давно очитати лекцију, да доживи макар и тврдо приземљење, али које би га колико толико дозвало.
Коначан резултат пријатељског бокс-меча Поповића са Никчевићком је неријешен, јер су обоје ударали у празно, а Поповић притом направио и досад немогући подвиг у боксу: нокаутирао самог себе.
У данима кад Црна Гора креће напријед за добро свих грађана, кад са кључних адреса Европе и Америке стижу честитке поводом мирне смјене власти, и ријечи подршке за политику Владе која се ускоро формира, Поповић би ипак могао разлучити бар нешто: да призна колико је забринут за Црну Гору, а колико за то што ће му пресушити донације у еврима преко жиро-рачуна, јер више неће моћи пељешити државне фондове.
А ево и неких бисера из “Телескопије”, које је изваљивао друг Мијо. За три политичка субјекта, који су вољом народа однијели побједу чак и у нераврноправној утакмици са режимом, надобудно је рекао да се ради о: окоту и булументи, а све зачинио указивањем на клерофашизам. А то је Тамару, како се видјело на екрану, бацало у досад невиђену еуфорију. Да је ријеч о каквој кафанској расправи двоје пијаних саговорника, то би и имало неко оправдање, а овако се видјела тамна страна Мјесеца, и како се и збори и твори на Националној, државној телевизији, Јавном сервису свих грађана. Дакле, и ова емисија представља ново програмско посрнуће ТВЦГ и флагрантан примјер помрачене свијести њених наручилаца, можда и већи него убогог генијалца Поповића.
Наравно, водитељка Никчевић је била толико “професионално” расијана да запјенушеног госта ниједном није упозорила на непримјерен рјечник, својствен, иначе, Националној ТВ-кући у одбрани лика и дјела великог вође, него се свакој његовој квалификацији дискретно радовала, а што се јасно видјело и по њеном блаженом изразу.
Обични ТВ-гледалац се сигурно питао откуд толико мржње код то двоје чудних саговорника, и како им нико током саме емисије не посла бар један смс да бар мало поведу рачуна да нијесу у “Паровима”, или “Задрузи”.
У сваком случају, након емисије остаје утисак о дијалогу двоје мрачњака, који су једно друго надопуњавали у немоћном бијесу што их је вријеме обоје прегазило и што одлазе у музеј воштаних фигура нове Црне Горе, која се бори за враћање имиџа демократске државе уз побједу владавине права.
А, да би доказао своје космополитско “подријетло”, Поповић је емисију гарнирао и са пар кроатизама (“чимбеник” и “учинковитост”), те су гледаоци на крају били очарани писцем полиглотом, малограђанином и профитером, којег је досадашњи режим редовно награђивао донацијама за медијске, наручене услуге, пљувања таргетираних личности и партија, а који је свјестан да се сада све то гаси.
Један од “бисера”, којима је такође нокаутирао самог себе, јесте и став Мија-боксера да ће бити “тешко Амфилохију ако постоји Бог”, те да Митрополија почива на антихришћанским начелима, да митрополит мрзи Светог Петра и Нјегоша.
Зато се у свјетлу наведених тлапњи поставља и логично питање да ли би се и један добитник Нјегошеве награде икад спустио тако ниско да распирује вјерску и националну мржњу осим овог удареног боксера и приученог писца. Очито, Поповић својим менталним склопом не умије да разумије поруке Нјегошеве награде, тим прије што и сам подсвјесно осјећа да је трећеразредни писац, који је награду намакао као хонорар за пљувачке услуге режиму преко Јавног сервиса током посљедњих година.
Бизарне су и неке контроверзе писца-самозванца: у једном трену је, и сам схватајући да су резултати избора неминовност, широкогрудо оцијенио да не би била никаква штета да је досадашња власт и прије пала! Мада тако нешто никад не би превалио преко усана током свих ових година, кад је величао режим и узгред се гребао за енормне суме, које су, захваљујући њему, отишле у вјетар.
Поповић је сликовито јадиковао и над наводним уништењем црногорске нације, ронио крокодилске сузе што ће на попису број Црногораца, наводно, бити насилно сведен на двадесет пет процената, тврдећи да ће нова власт до тога доћи свим средствима.
А кад би се и нашао у нок-дауну од самог себе, прискакала је одморна Никчевићка констатацијом да се Србија, наводно, директно умијешала у изборни процес, па је и то био доказ више да окорјели Јавни сервис и даље афирмише политику одлазећег режима. Чак и поред честитки америчке амбасадорке у Црној Гори новим властима, које ће остати на досадашњим међународним конвенцијама и усмјерењима.
Треба навести још понеки бисер добитника Нјегошеве награде за ништа: на једном мјесту, опијен својом величином, оцијенио је и да су “Црногорци често спремни на највеће лудости само да би задовољили неки тренутни циљ”. Питање је колико ће се ова изјава Мија боксера свидјети Црногорцима, али је чињеница да се у том закључку понајвише препознао он лично.
Режимски писац послушник се при крају емисије био толико опустио да је чак устврдио да би ДПС изгубио и кроз три године, па је осуо дрвље и камење на структуре те партије, “јер нијесмо имали интелектуалну елиту”, те да нико није имао интереса у ДПС-у, ни способности.
Екс-боксер је још доста тога натрабуњао, али се у оваквом критичком ставу према ДПС-у осјетило и да се вјешто нуди и новим владајућим структурама као учесник нових “Телескопија”, те би, уз повољан трансфер, лакше промијенио дрес него што би се то очекивало. А и била би штета да гледаоци Јавног сервиса остану ускраћени за трагикомичне наступе таквог капацитета.
Наравно, Никчевићева је све његове “узлете” гарнирала својим циничним опаскама, па су тако, далеки километрима од стварности, два циника ћакулала не могавши да се утјеше због чињенице да, како рекоше, неће више бити на платном списку Јавног сервиса. Притом су се згражавали каква је то контрола медија кад ниједна телевизија није преносила окупљање на Тргу независности, потврђујући и тиме да је скривени организатор скупа био ДПС.
Додатни бисер гимназијалца из ринга био је што никад није чуо за функцију ректора, па је по њему први човјек београдског универзитета предсједник универзитета. А Никчевићева се прославила и плеоназмом “Инфорсчетириес”, па је све личило на дијалог отписаних. Али јој је Поповић одмах узвратио оцјеном да одлучују, како рече, “медиокритети из Брисела”! А ако му из Брисела поруче и да персонално конкретизује изјаву, и на које медиокритете је мислио, биће весело.
Поповић се изглупирао и оцјеном да је нова власт примјер духа инквизиције, да је позадина преокрета мрачна, дубоко криминална, антиевропска, антицрногорска, а заборавља да би онда требало да објасни како успјех нове власти доживљава афирмативне оцјене Европе и Сједињених Америчких Држава, и да су по оцјенама највећих држава свијета избори протекли у демократском руху. Поповић је налупетао још доста тога. Између осталог, наводио надобудне синтагме “јадни Перовић”, “мали Абазовић”, итд.
Општи закључак Медијског центра ДФ-а је сљедећи: Поповић је показао сву убогост властите људскости и талента, а водитељка Тамара Никчевић чак и надмашила Дарка Шуковића, мада је мало ко у тако нешто могао и повјеровати. Усталом, “Жива истина” или “Телескопија”, одлучите сами.
А, умјесто свих наклапања, којима је разгалио гледаоце “Телескопије”, Поповићу би било боље да провјери колика читаоца су прочитала његов “епохални” роман, и да ли се у Црној Гори и шире ико више и сјећа назива његове књиге, осим по томе што је њен наслов дословце украо од другог писца.
А Јавном сервису опет “честитке” на емисији пуној говора мржње, како од бизарног госта емисије тако и од саме водитељице, при чему су се њих двоје успјешно надгорњавали у настојањима ко ће послати отровније и нехуманије поруке, какве данашњој Црној Гори не само да нијесу потребне, него их треба игнорисати у име свих који желе и духовно оздрављење ове земље на путу ка Европској унији. Углавном, Јавни сервис је и овом тужном “Телескопијом” и даље тврдоглаво остао на линији, као услужни сервис не грађана, него одлазећег режима.