У често контроверзним, па и смијешним одлукама Владе, као што је, на примјер, преименовање министра у минут до дванаест, као да се ради о векнама, а не министрима, бљеснула је намјера министра Спајића, свакако у договору на Влади с премијером Кривокапићем, да се поново уведу дјечји додаци за дјецу у Црној Гори након двије деценије.

Ранија образложења режима зашто су укинути дјечји додаци била су управо дјетињаста. Бар на први поглед, а на други: провидна и крајње некоректна, у знаку небриге према најмлађој популацији. Стало се на становиште да су дјечји додаци, наводно, реликти прошлости, да никако не би ишли уз имиџ модерне Црне Горе, модерне по корупцији, шверцу и криминалу, тим прије што се за дјечје додатке, тобож, није имало пара.

Међутим, сад се испоставило да новца за дјечје додатке и те како има, него су те паре трошене на подстицаје за миљеничке фирме у кругу режима, па сад, кад се иста средства преусмјере ка најмлађима, дјечјих додатака ће опет бити. У питању је очигледно досадашња замјена теза већ бившег режима, који је на блефирању јавног мњења и опстајао толико година.

Наравно, у прилог таквим блефирањима иде и чињеница да дјеци функционера ДПС-а, која купују луксузне станове и виле по свјетским метрополама, од Њујорка до Лондона, дјечји додаци од неколике десетине еура јесу смијешна прича и ништа више. Режимски татини синови такве суме потроше за секунд на бакшиш конобарима у скупим хотелима, па је испод њиховог нивоа да на износе у висини дјечјих додатака обраћају пажњу.

Дјечји додаци за такву осиону дјецу јесу смијешни и непотребни, али за већину дјеце у Црној Гори нијесу ни смијешни ни непотребни, него озбиљна и потребна ставка за свако дијете у овој финансијски очерупаној земљи захваљујући досадашњој Влади Црне Горе. За родитеље, који имају двоје и више дјеце, ова ставка ће бити значајан фактор у заокруживању кућног буџета, па министру Спајићу на овој замисли треба искрено честитати.

Увођење дјечјих додатака представља и прву најаву окретања Владе Црне Горе сиромашном народу, јер само треба дијелом издвојити са рачуна црногорских тајкуна, и ето пара за дјецу Црне Горе. И увођење дјечјих додатака биће знак више да је проведрило више Горе Црне, и да се ропство од скоро три деценије завршило. И да Влада почиње да ради не за тајкуне него за грађане.

Ова мудра одлука министра и Владе наговјештава нова времена, кад ће средњим и нижим слојевима у Црној Гори бити коначно посвећивана већа пажња. А мања не може сигурно, јер су осиони, досадашњи власници Црне Горе, били толико осилили да су заборавили и на обични сиромашни народ и дјецу ове земље. Па су њихови синови куповали станове и пословне просторе, а кћерке скупоцјене ташне, којима су се зориле пред свијетом и не хајући што у Црној Гори још увијек има толико гладне дјеце.

У сваком случају, увођење дјечјих додатака треба да буде и знак промјена у сфери социјалне и дјечје заштите, да би се црногорско друштво коначно вратило себи, а стандард сиромашног народа почео да поправља.

У Црној Гори се данас лакше дише. То је оцјена већине грађана. Па ће и за најмлађу популацију бити боље и љепше.

Уосталом, блаженопочивши митрополит Амфилохије се и упокојио у Господу озарен спознајом да су промјене напокон закуцале и на врата досад замандаљене Црне Горе. Коју су њени „ватрени љубитељи“ из режима тако фино опељешили да им је служила искључиво за намицање пара.

Благородне сјени митрополита Амфилохија морају вазда бити пред очима премијера Кривокапића и чланова Владе, као звијезда водиља како поправити стандард и живот свих грађана Црне Горе, без обзира на вјеру и нацију. Тако ће се и најбоље угодити Митрополитовој души на небесима, поред чијег одра је стајала и једна дјевојчица, Уна Рајовић, митрополитово кумче, која је ишла уз њега на литијама улицама Подгорице, и сатима стајала уз Његов одар у Саборном Храму Христовог Васкрсења.

Ова одлука министра Спајића и Владе Црне Горе о дјечјим додацима гест је доброте и према Митрополитовој малој куми, која га је испратила на вјечни починак, јер ће и она, као и сва дјеца, добити свој дјечји додатак.

Још једном, честитке Влади Црне Горе за иницијативу. Господо министри и премијеру Кривокапићу, пазите на овај народ, јер је доста живио у неправди и сиротињи. Вакат је за бољитак и слогу у Црној Гори. Сад би, што рече наш велики владика Данило, требало и да се „одлије ђе је препунано“…

ПРОФ. ДР ДРАГАН КОПРИВИЦA,

ШЕФ МЕДИЈСКОГ ЦЕНТРА

ДЕМОКРАТСКЕ НАРОДНЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Било би, наравно, неозбиљно правити било какав покушај вршења утицаја на Апелациони суд у вези са епилогом тзв. „државног удара“, али као грађани имамо право да дамо своје коментаре за јавност. Нећемо ништа ново рећи ако устврдимо да цио јефтини сценарио “државног удара”, на изборима 2016. године, за већину грађана представља провидну фарсу. Аутор овог осврта имао је прилику да разговара с обичним људима, при чему су сви говорили исто, а што је сублимирао један пензионер из Бијелог Поља: “Ма пушти, боготи, то Мило напаков’о Милану и Андрији, и опозицији, преп’о се да губи изборе, па, кад се искобељ’о с мањим партијама, рек’о судијама да гурају даље, не би ли докрајчио ДФ.”

Грађанима Црне Горе, како онима добре намјере, тако и онима који би да ушићаре на невољи лажно оптужених, Милана Кнежевића, Андрије Мандића и других, у потпуности је јасно да аматерски режирани „државни удар“ није издржао пробу времена. И да се све претворило у огледни примјер посрнућа црногорског правосуђа под директним притиском сад већ бившег режима и његовог одлазећег шефа.

Сви у Црној Гори добро знамо и да је сценарио „државног удара“ само отрцана реплика познате Бомбашке афере, како је назван монтирани судски процес против „завјереника“, који су наводно хтјели да организују атентат на књаза Николу 1907. године, уз тајно “упућене” бомбе у Црну Гору.

Сценаристи “државног удара” из 2016. из сјеновитих кабинета режима, за чија имена ће се једном можда и сазнати, бомбе су вјешто замијенили пушкама, при чему су у Подгорици фотографисане пушке црногорске полиције, па тобож пребачене у Србију (!), па бачене у једно језеро, гдје су их рибе појеле. А црногорска полиција, вазда будна, и 1907. и 2016. године, патриотски је предуприједила слом Црне Горе, добро одглумивши колективну улогу, наметнуту из врха режима.

Куриозитет државног удара 2016. био је и на нивоу приче за малу дјецу да су побуњеници у Подгорици имали намјеру да из освојене Скупштине зовну Ђукановића да дошета у парламент, да га елиминишу у парламенту, јер им је било мука да иду чак до зграде предсједника.

А цио судски процес око државног удара за почетнике вршен је кроз суђење уз озбиљне и забринуте гримасе лица из правосуђа, и видљиве душевне боли за Црном им Гором, коју су, у ствари, зацрнили урушавањем правне државе. До те мјере да је држава изгубила на кредибилитету пред међународном јавношћу, као земља инструираног правосуђа и унапријед срочених пресуда.

Наравно, и у бомбашкој афери и државном удару фигурирала је мрска Србија, вазда жељна да покори Црну Гору, отме јој независност, уз друге будалаштине, као што је и умијешаност Русије. А све то уз свједоке да се човјек крсти у којем времену и земљи живимо, при чему крунски свједок сад активно робија у Хрватској због монструозног убиства, познат и по томе што је исказе мијењао као чарапе. Свјестан да му казна затвором ионако виси над главом, па да ушићари шта се ушићарити може, вољан и да набуба шта му све кажу, и да опањка на суђењу кога год му таргетирају.

У Црној Гори 21. вијека доживјесмо да неправедно осуђени лидери ДФ-а, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, истичу и да због очигледне фарсе, зване “државни удар”, неће ићи добровољно у затвор уколико Апелациони суд потврди пресуду Вишег суда у Подгорици, него да могу бити или ухапшени или убијени. И све ово се дешава у срцу Европе, у земљи која и по основу владавине права треба да хрли у евроинтеграције, а доживљавамо огледни примјер посрнућа правне државе.

Режимски злобници могу задовољно трљати руке због сљедећег: отишао Милан Кнежевић на робију, или не, због трауматичног периода суђења живот му је скраћен. А током демонстрација задобио је и тежак физички ударац, посут је бибер-спрејом у лице, завршио у Хитној, привођен у полицију, хапшен и робијао неколика мјесеца као политички осуђеник, полиција му проваљивала у кућу, малтретирала стару мајку и брата, превртала и ломила све по кући, проваљивала и код најближег рођака, држала дуге цијеви уперене у лица истраумиране дјеце (!), за шта ће неко одговарати кад заживи правна држава. Поигравања са судбинама невиних и набијеђених кажњива су чак и у Црној Гори, и морају кад тад бити санкционисана.

Поштена и чојска Црна Гора не би требало да доживи тотално посрнуће правосуђа због монструозних монтажа бившег режима. Ова земља је кренула, споро, али ипак, путем повратка владавини права и Европи, а досад је, као оаза шверца и криминала, и црна тачка по убиствима на улицама у сред бијела дана, била рак рана Европе. Укидање нечовјечне пресуде жртвама режимских намјетаљки ишло би у прилог оздрављењу укупне друштвене и политичке климе у Црној Гори на путу за Европу. Да нам се не спрдају из земаља окружења смијући се јефтиним политичким монтажама и пресељењу Сјеверне Кореје на Балкан, на тло Црне Горе. У сваком случају, грађани су имали прилику да добро виде докле све иде осионост неконтролисане власти бившег режима. Десило се, не поновило се. Вријеме је за демократију.

проф. др Драган Копривица