Копривица: Увођење дјечјих додатака биће знак више да је проведрило више Горе Црне

Копривица: Увођење дјечјих додатака биће знак више да је проведрило више Горе Црне

 

У често контроверзним, па и смијешним одлукама Владе, као што је, на примјер, преименовање министра у минут до дванаест, као да се ради о векнама, а не министрима, бљеснула је намјера министра Спајића, свакако у договору на Влади с премијером Кривокапићем, да се поново уведу дјечји додаци за дјецу у Црној Гори након двије деценије.

Ранија образложења режима зашто су укинути дјечји додаци била су управо дјетињаста. Бар на први поглед, а на други: провидна и крајње некоректна, у знаку небриге према најмлађој популацији. Стало се на становиште да су дјечји додаци, наводно, реликти прошлости, да никако не би ишли уз имиџ модерне Црне Горе, модерне по корупцији, шверцу и криминалу, тим прије што се за дјечје додатке, тобож, није имало пара.

Међутим, сад се испоставило да новца за дјечје додатке и те како има, него су те паре трошене на подстицаје за миљеничке фирме у кругу режима, па сад, кад се иста средства преусмјере ка најмлађима, дјечјих додатака ће опет бити. У питању је очигледно досадашња замјена теза већ бившег режима, који је на блефирању јавног мњења и опстајао толико година.

Наравно, у прилог таквим блефирањима иде и чињеница да дјеци функционера ДПС-а, која купују луксузне станове и виле по свјетским метрополама, од Њујорка до Лондона, дјечји додаци од неколике десетине еура јесу смијешна прича и ништа више. Режимски татини синови такве суме потроше за секунд на бакшиш конобарима у скупим хотелима, па је испод њиховог нивоа да на износе у висини дјечјих додатака обраћају пажњу.

Дјечји додаци за такву осиону дјецу јесу смијешни и непотребни, али за већину дјеце у Црној Гори нијесу ни смијешни ни непотребни, него озбиљна и потребна ставка за свако дијете у овој финансијски очерупаној земљи захваљујући досадашњој Влади Црне Горе. За родитеље, који имају двоје и више дјеце, ова ставка ће бити значајан фактор у заокруживању кућног буџета, па министру Спајићу на овој замисли треба искрено честитати.

Увођење дјечјих додатака представља и прву најаву окретања Владе Црне Горе сиромашном народу, јер само треба дијелом издвојити са рачуна црногорских тајкуна, и ето пара за дјецу Црне Горе. И увођење дјечјих додатака биће знак више да је проведрило више Горе Црне, и да се ропство од скоро три деценије завршило. И да Влада почиње да ради не за тајкуне него за грађане.

Ова мудра одлука министра и Владе наговјештава нова времена, кад ће средњим и нижим слојевима у Црној Гори бити коначно посвећивана већа пажња. А мања не може сигурно, јер су осиони, досадашњи власници Црне Горе, били толико осилили да су заборавили и на обични сиромашни народ и дјецу ове земље. Па су њихови синови куповали станове и пословне просторе, а кћерке скупоцјене ташне, којима су се зориле пред свијетом и не хајући што у Црној Гори још увијек има толико гладне дјеце.

У сваком случају, увођење дјечјих додатака треба да буде и знак промјена у сфери социјалне и дјечје заштите, да би се црногорско друштво коначно вратило себи, а стандард сиромашног народа почео да поправља.

У Црној Гори се данас лакше дише. То је оцјена већине грађана. Па ће и за најмлађу популацију бити боље и љепше.

Уосталом, блаженопочивши митрополит Амфилохије се и упокојио у Господу озарен спознајом да су промјене напокон закуцале и на врата досад замандаљене Црне Горе. Коју су њени „ватрени љубитељи“ из режима тако фино опељешили да им је служила искључиво за намицање пара.

Благородне сјени митрополита Амфилохија морају вазда бити пред очима премијера Кривокапића и чланова Владе, као звијезда водиља како поправити стандард и живот свих грађана Црне Горе, без обзира на вјеру и нацију. Тако ће се и најбоље угодити Митрополитовој души на небесима, поред чијег одра је стајала и једна дјевојчица, Уна Рајовић, митрополитово кумче, која је ишла уз њега на литијама улицама Подгорице, и сатима стајала уз Његов одар у Саборном Храму Христовог Васкрсења.

Ова одлука министра Спајића и Владе Црне Горе о дјечјим додацима гест је доброте и према Митрополитовој малој куми, која га је испратила на вјечни починак, јер ће и она, као и сва дјеца, добити свој дјечји додатак.

Још једном, честитке Влади Црне Горе за иницијативу. Господо министри и премијеру Кривокапићу, пазите на овај народ, јер је доста живио у неправди и сиротињи. Вакат је за бољитак и слогу у Црној Гори. Сад би, што рече наш велики владика Данило, требало и да се „одлије ђе је препунано“…

ПРОФ. ДР ДРАГАН КОПРИВИЦA,

ШЕФ МЕДИЈСКОГ ЦЕНТРА

ДЕМОКРАТСКЕ НАРОДНЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ

 

КОПРИВИЦА: ДА СЕ ФАРСА „ДРЖАВНИ УДАР“ ОКОНЧА У КОРИСТ ПРАВА      

КОПРИВИЦА: ДА СЕ ФАРСА „ДРЖАВНИ УДАР“ ОКОНЧА У КОРИСТ ПРАВА     

 

Било би, наравно, неозбиљно правити било какав покушај вршења утицаја на Апелациони суд у вези са епилогом тзв. „државног удара“, али као грађани имамо право да дамо своје коментаре за јавност. Нећемо ништа ново рећи ако устврдимо да цио јефтини сценарио “државног удара”, на изборима 2016. године, за већину грађана представља провидну фарсу. Аутор овог осврта имао је прилику да разговара с обичним људима, при чему су сви говорили исто, а што је сублимирао један пензионер из Бијелог Поља: “Ма пушти, боготи, то Мило напаков’о Милану и Андрији, и опозицији, преп’о се да губи изборе, па, кад се искобељ’о с мањим партијама, рек’о судијама да гурају даље, не би ли докрајчио ДФ.”

Грађанима Црне Горе, како онима добре намјере, тако и онима који би да ушићаре на невољи лажно оптужених, Милана Кнежевића, Андрије Мандића и других, у потпуности је јасно да аматерски режирани „државни удар“ није издржао пробу времена. И да се све претворило у огледни примјер посрнућа црногорског правосуђа под директним притиском сад већ бившег режима и његовог одлазећег шефа.

Сви у Црној Гори добро знамо и да је сценарио „државног удара“ само отрцана реплика познате Бомбашке афере, како је назван монтирани судски процес против „завјереника“, који су наводно хтјели да организују атентат на књаза Николу 1907. године, уз тајно “упућене” бомбе у Црну Гору.

Сценаристи “државног удара” из 2016. из сјеновитих кабинета режима, за чија имена ће се једном можда и сазнати, бомбе су вјешто замијенили пушкама, при чему су у Подгорици фотографисане пушке црногорске полиције, па тобож пребачене у Србију (!), па бачене у једно језеро, гдје су их рибе појеле. А црногорска полиција, вазда будна, и 1907. и 2016. године, патриотски је предуприједила слом Црне Горе, добро одглумивши колективну улогу, наметнуту из врха режима.

Куриозитет државног удара 2016. био је и на нивоу приче за малу дјецу да су побуњеници у Подгорици имали намјеру да из освојене Скупштине зовну Ђукановића да дошета у парламент, да га елиминишу у парламенту, јер им је било мука да иду чак до зграде предсједника.

А цио судски процес око државног удара за почетнике вршен је кроз суђење уз озбиљне и забринуте гримасе лица из правосуђа, и видљиве душевне боли за Црном им Гором, коју су, у ствари, зацрнили урушавањем правне државе. До те мјере да је држава изгубила на кредибилитету пред међународном јавношћу, као земља инструираног правосуђа и унапријед срочених пресуда.

Наравно, и у бомбашкој афери и државном удару фигурирала је мрска Србија, вазда жељна да покори Црну Гору, отме јој независност, уз друге будалаштине, као што је и умијешаност Русије. А све то уз свједоке да се човјек крсти у којем времену и земљи живимо, при чему крунски свједок сад активно робија у Хрватској због монструозног убиства, познат и по томе што је исказе мијењао као чарапе. Свјестан да му казна затвором ионако виси над главом, па да ушићари шта се ушићарити може, вољан и да набуба шта му све кажу, и да опањка на суђењу кога год му таргетирају.

У Црној Гори 21. вијека доживјесмо да неправедно осуђени лидери ДФ-а, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, истичу и да због очигледне фарсе, зване “државни удар”, неће ићи добровољно у затвор уколико Апелациони суд потврди пресуду Вишег суда у Подгорици, него да могу бити или ухапшени или убијени. И све ово се дешава у срцу Европе, у земљи која и по основу владавине права треба да хрли у евроинтеграције, а доживљавамо огледни примјер посрнућа правне државе.

Режимски злобници могу задовољно трљати руке због сљедећег: отишао Милан Кнежевић на робију, или не, због трауматичног периода суђења живот му је скраћен. А током демонстрација задобио је и тежак физички ударац, посут је бибер-спрејом у лице, завршио у Хитној, привођен у полицију, хапшен и робијао неколика мјесеца као политички осуђеник, полиција му проваљивала у кућу, малтретирала стару мајку и брата, превртала и ломила све по кући, проваљивала и код најближег рођака, држала дуге цијеви уперене у лица истраумиране дјеце (!), за шта ће неко одговарати кад заживи правна држава. Поигравања са судбинама невиних и набијеђених кажњива су чак и у Црној Гори, и морају кад тад бити санкционисана.

Поштена и чојска Црна Гора не би требало да доживи тотално посрнуће правосуђа због монструозних монтажа бившег режима. Ова земља је кренула, споро, али ипак, путем повратка владавини права и Европи, а досад је, као оаза шверца и криминала, и црна тачка по убиствима на улицама у сред бијела дана, била рак рана Европе. Укидање нечовјечне пресуде жртвама режимских намјетаљки ишло би у прилог оздрављењу укупне друштвене и политичке климе у Црној Гори на путу за Европу. Да нам се не спрдају из земаља окружења смијући се јефтиним политичким монтажама и пресељењу Сјеверне Кореје на Балкан, на тло Црне Горе. У сваком случају, грађани су имали прилику да добро виде докле све иде осионост неконтролисане власти бившег режима. Десило се, не поновило се. Вријеме је за демократију.

проф. др Драган Копривица

Копривица: Осуђујућа пресуда била би доказ да сјевернокорејска диктатура живи у срцу Европе

Копривица: Осуђујућа пресуда била би доказ да сјевернокорејска диктатура живи у срцу Европе

“Наравно, у изрежираном суђењу сасвим је „сувишно“ што су Андрија Мандић и Милан Кнежевић честите патриоте, људи који због власти не би дозволили да у Црној Гори настрада и један грађанин“, указао је Копривица.

Државно-мождани

Државно-мождани

Углавном, историја се понавља: овога пута Синђелић је дигао у ваздух и себе и читаву трулу конструкцију оптужнице. И, као кључни свједок, ставио кључ на све монтаже режима, које ће остати у Антологији лажи 21. вијека. Можда би зато Синђелића неки режимски судија одовуд сад казнио не с петсто евра, него с петсто батина, али је он сад за батине недоступан, далеко од сваке базне станице

Драган Копривица добитник награде „Радоје Домановић“

У Удружењу књижевника Србије, у Француској 7, додијељене су награде “Радоје Домановић” за 2018. годину. У категорији страних сатиричара (“Екселенција сатире”), ово најстарије и најугледније интернационално признање за хумор и сатиру на балканским и ширим просторима, Драгану Копривици је уручио један од водећих свјетских афористичара, Александар Чотрић из Београда.

Копривица је награду добио за књигу афоризама “Етида у ЦГ-молу” у едицији једног од најугледнијих црногорских издавача, подгоричког “Унирекса”.

О добитницима је одлучивао Жири у саставу: Радомир Андрић (предсједник) и чланови Милован Витезовић, Петар Жебељан, Витомир Теофиловић, Слађана Митровић, Радослав Тилгер и Александар Чотрић.

У поздравном говору Копривица је истакао да му је велика част што прима награду УКС са именом творца српске алегорично-сатиричне приповијетке, и да импонује састав еминентног Жирија, који чине афористичари и сатиричари највишег нивоа. Стога и не чуди, како је навео, што је Србија од Пољске преузела штафету афоризама у свјетским оквирима, и тим поводом је оцијенио:
“Српски афоризми данас највећег су домета, па могу, као балистички пројектили духа, након лансирања из Србије, облетјети читаву Земљину куглу, и с високим степеном прецизности у повратку погодити било коју неуралгичну тачку на територији Србије. Но, и поред тога, Србија остаје велика тајна, а Црна Гора је већ очигледно проваљена.

Такође је истакао да је почаствован и што је један од лауреата награде “Радоје Домановић” за стране сатиричаре, уз добитнике из Пољске, Русије и Македоније, уз опаску да се у Србији осјећа као гост, али и као домаћи, те у сличним случајевима треба формирати и категорију: гости а домаћи.

Копривица се истовремено срдачно захвалио Министарству културе Црне Горе, и Комисији за суфинансирање пројеката у области умјетности, која му, због политичке неподобности, разним правничким зачкољицама већ дужи низ година, па ни овог пута, није додијелила никакву финансијску подршку, а “Етида у ЦГ-молу” добила велико међународно признање. Зато ће Министарству културе на Цетињу послати примјерак књиге с посветом, у знак захвалности за неучињену финансијску подршку.
У свом обраћању Жирију и присутним ствараоцима прочитао је и свој афоризам: „Не треба свугдје одвајати жито од кукоља: код нас се кукољ сам издвојио и, радећи против жита испод жита, стао на чело жита.“

Након додјељивања признања, Копривица је члану Жирија, Александру Чотрићу, поручио да га и колеге из Црне Горе доживљавају као афористичара свјетског формата, и пожелио му нове домете у жанру за одабране.

Чекајући Годоа, гледаоци не дочекаше представу

Чекајући Годоа, гледаоци не дочекаше представу

Пише: Драган Копривица

Поводом нове премијере у Црногорском народном позоришту имао сам искрену наду да ће публика у нашем Националном театру, послије дуже сценске суше, напокон видјети добар нови пројекат, о којем ћу моћи похвално писати.

Да неко не помисли и да гајим анимозитет према кући која треба да је перјаница нашег позоришног живота. А од које су у посљедње вријеме успјешнији и Градско у Подгорици и Краљевско “Зетски дом” на Цетињу.

Посебно зато што се дохваћу актуелних друштвених тема данас и овдје, од којих ЦНП зазире као ђаво од крста. Овај осврт је, иначе, један од ријетких ненаручених у Црној Гори, писан не кроз ружичасте наочаре, већ објективно, па може дјеловати и бизарно.

Тим прије што се и овог пута показало да, као и на Западу, ни у ЦНП-у нема ништа ново, јер се унедоглед ређају промашене премијере. Зато је и поводом Бекетове драме апсурда ЦНП већ дуже у апсурдној ситуацији да не назире свјетло на крају тунела.

Очито, руководећи се политиком незамјерања, или што се не разумије у театар, јер и није превасходно позоришни редитељ, ни нови директор није заузео одговоран став да заштити Национални театар од још једне лоше представе.

Зато питање, да ли је ико правио контролне пробе током припреме пројекта, изискује одговор. У сваком случају, неко је морао упозорити “свемогућег” редитеља Диега де Бреу да је његова овјештала режија нешто већ одавно виђено у Црној Гори. И да се црногорска позоришна публика не да заварати, јер је и преко ФИАТ-а већ одавно имала прилику да се нагледа и драма апсурда Бекета, Јонеска, Пинтера, и других, и упореди бројне редитељске рукописе.

Словеначки редитељ Диего де Бреа је, као и неки његови претходници, изгледа, закључио исто, ко зна зашто, да је Црна Гора са својом публиком најобичнија паланка, којој се свашта може протурити као чудо од представе.

У окружењу ваљда и даље влада фама да је ЦНП добра прилика за добру тезгу, да се потуре изанђале режије, негдје давно већ одрађене, па у Монтенегру репризиране након сто година за незнавену црногорску публику. Али је она овог пута показала годоовско стрпљење и, културно чекајући Годоа, на крају не дочекала праву представу.

Поставља се оправдано питање како је за гледаоце Народног позоришта, дакле, најширу популацију, тако олако прошао предлог да се ради сам по себи доста
херметичан текст драме апсурда.

Као друго, јасно се наметао императив добре
процјене како ће ово штиво издржати пробу времена у Црној Гори, која је ионако
земља апсурда, а апсурд на апсурд води шаржирању.

Као треће, и главно, редитељ је морао схватити да је било неопходно тзв. ново читање Бекета, или од представе неће бити ништа, а једва је било нешто.  Истовремено, поставља се и питање како то да за Бранимира Поповића у расподјели улога није било баш ниједног мјеста, као, не само најбољег глумца ЦНП-а, него и глумца који је и одрастао, још као аматер, на бекетовским и другим драмама апсурда.

Како год, публика је у почетку гледала читавих четрдесет минута ћакулања
Владимира и Естрагона, без икакве режије и мизансцена, па је већ у првој рунди, по
систему “Ко преживи, причаће”, била прилично грогирана, а потом, кроз исцрпљујуће
досадне сцене, и нокаутирана.

Проблем, наравно, није у глумцима и њиховој неспособности да изнесу редитељске задатке, него у режији и одсуству редитељске имагинације Диега де Брее.

Ријетко кад пребацујући рампу, публици је понудио већ виђени стереотип још из седамдесетих година прошлог вијека, данас заморан и углавном немаштовит, па се досада са сцене прелила на гледалиште. Бекет јесте имао за циљ и да пласира визију вјековне досаде, али је досаду требало приказати интересантно, а не бити досадан на тему досаде.

Уз то, гротескно дјелује чињеница да је, поред главних улога и коректне
глуме Срђана Граховца, Стевана Радусиновића, Драгана Рачића и даровитог Петра Влаховића, као младе наде ЦНП-а, у ствари, “најбекетовскија” била у епизодној улози сјајна Нада Вукчевић.

Чак ниједног трена није излазила из улоге, хипнотички посвећена лику, уз вучење по сцени геометријски обликованог пртљага енормних димензија. Притом се поставља и питање зашто су и у овој редитељској визији Владимир и Естрагон морали баш говорити као изгубљени у времену и простору јуродиви јунаци, по већ познатом шаблону.

А било је хиљаду начина да се направи отклон, и унесе новина у већ познате концепте ликова. Уосталом, ако постоји и филм о “Хамлету”, за који су као мизансцен послужиле и просторије аеродрома, редитељ је могао понудити нову визију и ове драме апсурда, и ново читање глумачких креација.

Али представа, у којој је режија овјештала, и гдје се понајвише истакне један
лик, притом епизодни, нема превише шанси за успјех. Дакле, у читавом комаду де
Бреи треба честитати једино на концепту лика Лакија, и његовим сценским радњама, што је, свакако, недовољно за цјеловит драмски угођај.

Уз то, и током ове представе, коју је најбоље дефинисати као глумачку, уз
већином јалове редитељске визије, јасно се осјећао неодговоран став управе ЦНП-а
што не поставља бар једну добру домаћу комедију. Или бар од краља Николе до
краља Нушића. Гледаоци су се овог пута каткад на силу покушавали насмијати на поједине сценске бравуре Срђана Граховца, али комад у цјелини није функционисао.

Па је и комплетна атмосфера у гледалишту била типа “нико сјетан, нико задовољан”.
Ако и даље важи стара добра подјела на интересантне и досадне комаде, онда
је нова премијера ЦНП-а еклатантан примјер досаде на досаду, при чему су многи
гледаоци дискретно погледивали на сатове сањајући крај представе.

А број аплауза, словом и бројем, је један. Куртоазан, и на самом крају. Тек реда ради, с муком изнуђен кроз јефтини ефекат Де Брее са стоп-кадром и гашењем свјетла, што се више не ради ни на Фестивалу драмских аматера у Бијелом Пољу.

Дакле, ни на Западу, ни у ЦНП-у ништа ново. Евидентан је пад квалитета представа, које урнишу надобудни редитељи са стране, а управа пласира у Народном позоришту комаде далеке од народа и времена. Наравно, ЦНП не смије да се ухвати у коштац са савременим текстовима, који разобличују нашу сложену политичку стварност, јер би ударао у темеље власти.

А национални театри углавном и постоје да маскирају непријатну стварност и друштвени тренутак представама далеким од времена и гледалаца. Зато је ту био и Годо, а новим пројектом ЦНП показао не само да Бекет не кореспондира с овим временом, него ни сам са собом, а то већ није до Бекета.

Владимир и Естрагон су истакли да је дрвце на сцени, наводно, олистало, али је публика на крају замало увенула. Но, због стрпљења, и културе гледања чак и досадних представа, публика заслужује десетку.

Због свега наведеног, као прелазно рјешење, управи ЦНП-а, која опет прелази гледаоце, препоручујем да, за освјежење репертоара и публике, реактивира
представу Благоте Ераковића по тексту краља Николе “Како се ко роди”.

Тако бисмо опет имали нешто своје изворно, и врло гледљиво од комедија на репертоару Националног театра. Ако то већ није супротно његовој програмској концепцији. А Ераковић би, да је он замољен да ради Бекета, сигурно и бесплатно урадио бољу представу од ове, у којој је прича о Годоу за гледаоце представљала прави Сизифов посао. А овако ЦНП маневрише на слијепом колосјеку од Годоа до Сизифа, што би тешко и Филип Вишњић опјевао.

Извор: Дневна новина Дан

Копривица: Да ли ЦИА треба да отвара очи грађанима којим језиком говоре

Копривица: Да ли ЦИА треба да отвара очи грађанима којим језиком говоре

ДНП оцјењује да су се овим „неопрезним“ иступом ЦИА-а, и насловима ЦДМ-а и других медија, стекле све околности да Миливоје Катнић, главни специјални тужилац, подигне оптужницу и против ЦИА, као сарадника ДФ-а. А самим тим ЦИА мора да има удјела и у државном удару, у садејству са руским ГРУ.

Koprivica: Jeftina opstrukcija režima oko književne večeri Bećkovića doživjela fijasko

Koprivica: Jeftina opstrukcija režima oko književne večeri Bećkovića doživjela fijasko

Inače, suvišni čuvari Crne Gore i Njegoša, dežurni spasioci zemlje od Matije Bećkovića, našeg najvećeg savremenog pjesnika i dobitnika Njegoševe nagrade, postigli su samo autogol pojačavajući mu publicitet za nastup na festivalu knjige „Ćirilicom“. I u tom svom cilju iz nehata uspjeli, mada su dizali publicitet velikom pjesniku, kojem publicitet nije ni potreban.

Koprivica: Hapšenje Milana Kneževića kao autogol režima

Koprivica: Hapšenje Milana Kneževića kao autogol režima

Svako, ko zdravorazumski rasuđuje, povjerovao bi da će se, u vremenu evropskog puta Crne Gore, naći u režimskim strukturama neko, ko će hladne glave upozoriti: „Nemojmo praviti štetu najviše samima sebi slanjem na robiju jednog profesora srpskog jezika, vrsnog pjesnika, poslanika Crnogorskog parlamenta, i uz to lidera jedne opozicione partije. Šta će nam to, i kako to pravdati pred Evropom i građanima Crne Gore? Tako nešto je kratkovido i nesmotreno, čisti autogol za aktuelnu vlast.“

Ali horsko jednoumlje DPS-a ne trpi zdravorazumsko prosuđivanje i solo nastupe, zbog čega bi se upravo kao bumerang to moglo vratiti partiji na vlasti za predsjedničke izbore. Rigidna odluka o hapšenju Kneževića samo je znak pomračenja umova u režimskim krugovima koji su izgubili osjećaj mjere za stvarnost. Ona je produkt slijepog revanšizma bez ostatka. Ali se time previđaju očekivanja da današnja Crna Gora, čuveni „lider u regionu“, ne bi trebalo da trenira strogoću pred domaćom i međunarodnom javnošću hapseći pjesnike i političke protivnike zbog neubjedljivog povoda kao što je guranje s policajcem tokom nasilnog razbijanja mirnih demonstracija.

Ovog puta zakona se slijepo drže oni iz vrha vlasti, koji inače već godinama gaze sve zakone i sudove, kao ekspoziture režimskih naloga. To su upravo oni, čiji se najviši državni interesi pokazuju kao njihovi najniži privatni interesi, u trci za harčenjem Crne Gore, ili onoga što je od nje još moguće harčiti.

Jedan broj moćnika režima vjerovatno je stao na stanovište da im je u svjetlu ulaska u NATO sad sve dozvoljeno, pa i treniranje strogoće preko svake mjere. Neki sigurno zadovoljno trljaju ruke, i uz pakostan osmijeh podsjećaju da je Knežević preglasno govorio protiv vlasti, a tako nešto u „demokratskom“ Montenegru mora podleći montiranim procesima, pa onda i robijom.

Kako god, moćnici iz vrha vlasti, koji upravljaju sudovima, tužilaštvom i policijom, riješili su da primjerom Kneževića „pouče“ građane pred predsjedničke izbore kako će proći svi koji se ne dive dometima, više ne mlađane, nego već i  vremešne Montenegro elite.

A kad god se izgubi osjećaj mjere, lako dolazi do kontraefekta, i stvaranja raspoloženja u narodu, nepovoljnog po vlast, posebno pred izbore. Građane nije preporučljivo baš pretjerano začikavati. Nijedna mudra vlast pretjerano ne testira građanski prkos, koji može produkovati neobične rezultate tokom glasanja za predsjednika Crne Gore. Tu treba postupati odmjereno, a ne ostrašćeno slati na robiju predstavnike opozicije, intelektualce i umjetnike. Narod, kao narod, često je ćudljiv, s nepredviđenim reakcijama kad dara prevrši mjeru, pa olovka počne da zaokružuje suprotno očekivanom, nova imena i nove ljude.

Režimi, po čijem nalogu u tamnicu odlaze intelektualci, pisci i politički neistomišljenici, obično najavljuju kraj samima sebi. Nešto slično moglo bi se desiti i DPS-u, kao političkom mastodontu, koji se osvježava političkim botoksima, ali ne toliko da mu se ne prepoznaje već ogromna pređena politička kilometraža, nakon čega se dospijeva i u staro gvožđe.

Uz sve to ide i otužna, prevaziđena režija vladajuće partije da do potonje ure ne saopšti ime svog predsjedničkog kandidata, ali je oduševljenje javnosti splasnulo i prije kraja, a ovacijama ni traga. Jer sve to ipak liči na stare, već ovještale trikove DPS-a, na skupocjenu, a razbijenu porculansku vaznu.

Pritom, iako poneki opozicionari, ili „opozicionari“, još vagaju šta će i kud će, izgubljeni u vremenu i prostoru, primjer prof. dr Đorđija Blažića nimalo nije nasumičan. Blažić se mudro uzdigao upravo u trenutku kad je to morao učiniti, i zadobio simpatije progresivnog dijela građana dajući svesrdnu podršku Mladenu Bojaniću kao predsjedničkom kandidatu.

Treba imati u vidu da Bojanić kao ličnost i političar nimalo nije za potcjenjivanje. Počeo je odlično i odlučno, pa bi ova dva priloga mogao iskoristiti i kao moto svoje predsjedničke kampanje. Stiče se jak utisak da je on ličnost, koja može pokrenuti ustajalu režimsku baruštinu, i iznenaditi mnoge. Naprosto, bilo je i vrijeme da se pojavi.

Zato nedovoljno ubjedljivo zvuči izjava Đukanovića da će pobijediti već u prvom krugu. Jer možda neće ne samo u prvom, nego ni u drugom. Ali vidjećemo. Nek sve ide svojim putem, i mirno. Smjena vlasti se osjeća u vazduhu, i Crna Gora ne smije propustiti šansu da krene naprijed, sa promjenom sistema vrijednosti i okoštale svijesti u režimskim bastionima odakle se naručuju hapšenja.

Tokom kampanje za predsjedničke, a i lokalne izbore, Milan Knežević, pjesnik, profesor, poslanik, i lider DNP-a, biće u zatvoru… Kampanja partija, koje podržavaju Mladena Bojanića, biće, s jedne strane, oslabljena odsustvom Kneževića. Ali i to odsustvo, kao halo-efekat, može donijeti na glasanju odgovor građana kakav režim ponajmanje želi, a već realno očekuje.

Knežević će svojom pojavom i činom mirnog odlaska u zatvor, da bi ličnim primjerom potpomogao mirnu kampanju Mladena Bojanića, zasigurno uticati na opredjeljenje birača. A oni tim prije vide kuda ih vodi sadašnja vlast, koja ne preza ni od čega u hipnotičkoj želji da se održi, a sve drugo joj je sporedno i bez značaja.

Uostalom, Bojanić ima sve izglede da ujedini opoziciju i ne samo za predsjedničke izbore, nego i na duže staze. I već se pokazuje kao prava ličnost koja stupa na političku scenu u pravom trenutku. Ko to ne prepozna, pogriješiće isto na duže staze.

U dvadeset prvom vijeku u maloj Crnoj Gori kreću inkvizitorski progoni opozicionih lidera kao 1948. godine, uz Vladino seljačko, primitivno poimanje savremenog trenutka u kojem se nalazimo. A premijer Marković potpuno mirno objašnjava građanima Crne Gore u intervjuu za TVCG da je Svetozar Marović naprosto nedostupan državnim organima, kao da je u Brazilu, ili na Marsu, a ne u dotičnoj Srbiji. Uz ovo, Knežević je u zatvoru što je gurao policajca, a lice, koje je tokom gušenja protesta opozicije udarilo Kneževića i nanijelo mu povrede, uopšte nije ni procesuirano do dana današnjeg.

Ovakvi detalji predstavljaju klasične primjere dvostrukih aršina, i farsičnog zavitlavanja s pravnom državom Crnom Gorom, gdje sve može, ili ne može, zavisno od toga jesi li uz vlast ili ne. I zato, kao u poemi Bećkovića, konačno neko treba da ode i, kao u vunenim vremenima, za sve šta čini, premijera direktno “prijavi u Kolašin”.

Režimski nadobudni moćnici, koji su izgubili osjećaj za vrijeme i prostor, treba da se zamisle nad činjenicom da im je jedan od opozicionih lidera, poslanik, profesor i pjesnik, na robiji. Blažić je napustio izbornu trku dajući punu podršku Mladenu Bojaniću, iza kojeg je stalo više opozicionih partija nego ikad do sada: tri partije DF-a, Demokrate, URA i SNP. Po svemu sudeći, na izborima će kandidatu režima biti mnogo komplikovano. Pa nek sad na vrijeme razrade još jedan scenario za državni udar broj 2. Valjaće im za situaciju kad izgube predsjedničku trku.

U međuvremenu bi trebalo da se ipak nađe neka zdravorazumska osoba čak i u vrhu režima, i naloži da se Knežević pusti sa robije, da se Crna Gora do kraja pred svijetom ne bruka kao posljednja oaza diktature. Iako se svi pozivamo na Marka Miljanova, u praksi se previđa da treba sačuvati druge od sebe. Robijanje Kneževića će najviše koštati upravo režim gubljenjem glasova i ogorčenjem poštenih građana.

Izjava Dr Dragana Koprivice: Režimske igre protiv Kneževića

Izjava Dr Dragana Koprivice: Režimske igre protiv Kneževića

Atakom kompletne mašinerije protiv jednog čovjeka vidi se i direktiva vlasti da sudovi primaju kovertirane presude, uz eroziju ugleda sudstva i potonuće pravne države. A ono što je od nje ostalo predstavlja bunar želja moćnika, koji ne prezaju ni od čega u slijepom revanšizmu, i ne hajući za profesionalni moral i dignitet sudstva. Otud i zabrinjavajuće pitanje: kuda ide Crna Gora danas, sa ovom osionom vlašću, i kuda takvo pravno nasilje vodi. Milan Knežević, koji potiče iz partizanske porodice, profesor je srpskog jezika, vrstan pjesnik, rodoljub, odgovoran poslanik, pošten i pravedan političar, čiji je grijeh što u porobljenoj Crnoj Gori ima hrabrosti da izgovori istinu. Po svim njegovim nastupima vidi se da voli Crnu Goru i pravdu.

Koprivica: Njegoševa nagrada u režiji režima

Koprivica: Njegoševa nagrada u režiji režima

Naravno, kao književni kritičar, nijesam bio toliko neoprezan da pišem na neviđeno. Imao sam priliku da pažljivo pogledam knjigu Popovića. Nažalost, impresivno djeluju jedino tvrd i ukusan povez, debljina papira i broj tabaka, oko četristo stranica. I, naravno, cijena od dvadeset tri evra. A crnogorski čitaoci su u ediciji „Vijesti“ nabavljali Tolstoja i druge pisce za po četiri evra.

Koprivica: Vladin nekorektan odnos prema vatrogascima spasiocima

Koprivica: Vladin nekorektan odnos prema vatrogascima spasiocima

DNP apeluje na ukupnu crnogorsku javnost i državne organe da se status pripadnika vatrogasnih jedinica u Crnoj Gori konačno preispita, i valorizuje na adekvatan način za dobro Crne Gore. Očigledno, jednokratnim nagradama u smiješno malom iznosu za gašenje požara diljem države status pripadnika ove službe ne samo da nije riješen, nego je otvoren čitav set problematičnih pitanja o njenom daljem radu.

Koprivica: Neznaveni stav Markovića dugoročno pravi štetu zdravstvu, nauci i visokom školstvu

Koprivica: Neznaveni stav Markovića dugoročno pravi štetu zdravstvu, nauci i visokom školstvu

Zbog svega navedenog, pozivam Markovića da relaksira osjećaj svemoći, da ispoštuje stav UCG, i lično povede razgovor s budućim studentima VMŠ, uz savjet da im je u svakom pogledu bolje u Podgorici, gdje im je pravo mjesto po svakom osnovu. Uostalom, od njihovih znanja zavisiće i životi pacijenata, pa nek premijer na svoja krhka pleća preuzme i odgovornost za zdravlje svih onih, kojima će stručnu brigu ukazivati svršeni studenti VMŠ s dobrim ili s najvišim znanjima iz struke i nauke.

Koprivica: DNP apeluje da se što prije riješi problem majki koje protestuju ispred Skupštine

Koprivica: DNP apeluje da se što prije riješi problem majki koje protestuju ispred Skupštine

Majke istrajavaju u protestima, ali nova čvrsta obećanja mogu očekivati samo da bi bile na kratko uklonjene s ulice. U Crnoj Gori su i inače po principu selektivne pravde zakonodavna, sudska i izvršna vlast već odavno stavljene u funkciju režima kao bunar želja, za šta je i flagrantan primjer providan progon lidera Fronta u farsi „Državni udar za početnike“.

Koprivica: Da predsjednik BS Husović ne daje izjave o Njegošu, koje mu pišu u pres-službi Duška Markovića

Koprivica: Da predsjednik BS Husović ne daje izjave o Njegošu, koje mu pišu u pres-službi Duška Markovića

U svemu ovom jedino je dobro što DNP zna da stavovi vrha BS-a i Husovića nijesu i stavovi svih trezvenih muslimana i Bošnjaka u Crnoj Gori, koji imaju pametnija posla uz skladan suživot sa ostalim građanima. Jer svi zajedno gledaju kako da opstanu u ovom ekonomskom beznađu, zahvaljujući i ovoj, kao i prethodnoj Vladi Crne Gore.

Koprivica: Crnogorski oligarsi i dalje bratski koriste Srbiju kao priručno sredstvo za profitiranje na zapadnoj adresi

Koprivica: Crnogorski oligarsi i dalje bratski koriste Srbiju kao priručno sredstvo za profitiranje na zapadnoj adresi

Sve u svemu, antisrpski paket-aranžman ima sve odlike otvorenog neprijateljstva prema Srbiji, u koju trčimo i za spašavanje hiljada života crnogorskih pacijenata. Režimska Crna Gora zasad još jedino Srbiji ne može objaviti rat, ali, kroz želju da nas ugura u NATO, ni to nije isključeno jednog dana

Apel DNP da se zove: Aerodrom Njegoš Podgorica

Apel DNP da se zove: Aerodrom Njegoš Podgorica

Iako je hvale vrijedna svaka aktivnost na afirmisanju lika i djela našeg Vladike, vladara, mislioca, filozofa i pjesnika Njegoša, pomalo stereotipno djeluje proglašenje Njegoševog dana rođenja za državni praznik. Njegošev rođendan jeste sveti datum kulture Crne Gore, ali vlasti ne treba da ga koriste u cilju vlastite promocije i friziranja naše nimalo lagodne stvarnosti.

Koprivica: Šta bi dali da nisu pokušali

Koprivica: Šta bi dali da nisu pokušali

Sad je ja­sno i da bi ne­ki iz re­žim­skih struk­tu­ra da­li mno­go da se ni­je­su upe­tlja­va­li u far­su zva­nu „dr­žav­ni udar“. Ali ni­je­su htje­li ni­šta da ri­zi­ku­ju. Re­žim je oči­to bio spre­man da stvo­ri ha­os u ze­mlji 16. ok­to­bra sa­mo da ne pre­da vlast, oče­ku­ju­ći po­raz od DF-a, i po­red iz­bor­nih ma­hi­na­ci­ja i pri­vo­đe­nja gra­đa­na na in­for­ma­tiv­ne raz­go­vo­re u po­li­ci­ju uoči iz­bo­ra.

Koprivica: Javni fijasko Glavnog specijalnog tužioca

Koprivica: Javni fijasko Glavnog specijalnog tužioca

Cio nastup Katnića i njegova priča o „ubačenim stranim agentima“ pokazali su se kao jeftina i providna konstrukcija, a pres-konferencija imala niz nedopustivih propusta, koji ukazuju na diktat aktuelnog režima i klasične, već viđene montaže. Zato se Katnić i pojavio kao naručeni branilac takve ujdurme, koju bi i student prve godine kriminalistike lako oborio.

Koprivica: U rješavanju problema radnika ZIKS-a se nije mrdnulo s mjesta

Koprivica: U rješavanju problema radnika ZIKS-a se nije mrdnulo s mjesta

Kao funkcioner DNP-a, podsjećam da sadašnje opravdano nezadovoljstvo
radnika ZIKS-a nije od juče. I da njihovi štrajkovi u značajnijem obimu traju još od
2014. godine, da su povezani i s otpuštanjem jednog broja zaposlenih, i da se u
rješavanju gorućih problema nije mrdnulo s mjesta. Pritom iz vlasti niko i ne haje
što ovi policajci obavljaju najopasnije poslove, vezane i za stalne stresne situacije
visokog stepena, i uz redovne prijetnje koje dobijaju.
A krajnje flagrantna je i nesolidarnost u policijskim strukturama, jer niko od
ostalih ne staje na stranu obespravljenih radnika ZIKS-a, a Sindikat policije se
uporno ne oglašava. Ovo govori u prilog činjenici da i u policijskim redovima
postoje povlašćeni i nepovlašćeni. I da ovi prvi i ne haju za druge, što je sigurno
rezultat pritisaka vlasti na planu razjedinjavanja policijskih resora u Crnoj Gori.
Tako na djelu imamo i podjele u policiji, iste one na kojima ovaj režim još uvijek
opstaje, pri čemu su žrtve obespravljeni i zaboravljeni radnici ZIKS-a, oštećeni i
po ljudskom i materijalnom osnovu. Stoga se još jednom treba zapitati gdje je tu
profesionalni i kolegijalni odnos u policiji kad nema ravnopravnosti čak ni unutar
takvog resora, koji mora biti primjer zakonitog ponašanja i uvažavanja svih kolega
po istim aršinima.
Uglavnom, mučno stanje i protesti zaposlenih u ZIKS-u traju, i sve se odvija
puževskom brzinom, u stilu aktuelnog režima kad god su ljudska, i prava na rad u
pitanju. Zato, kao kad je riječ i o svim drugim obespravljenim radnicima u Crnoj
Gori, treba dati punu javnu podršku i službenicima ZIKS-a, da ostvare ni manje ni
više nego samo ono što im po zakonu i pripada. I to uz jasnu spoznaju da je
ostvarenje zakonskih prava u današnjoj Crnoj Gori, zahvaljujući manipulatnima u
vlasti, najteži i trnovit put. Ali zaposleni u ZIKS-u treba da odbiju da ih režimski
aparatčici tretiraju, kako su im nedavno jasno i saopštili, kao policijske službenike
drugog reda.
Bitno je, naglašavamo, da o osnovnim egzistencijalnim problemima radnika
ZIKS-a čak i Sindikat policije i policijski službenici u drugim resorima i dalje
uporno ćute. Ali se ovaj problem mora rješavati, i to ljudskim dogovorom

Koprivica: DPS pretjerao sa providnim montažama oko kampanje Lukšića

Demokratska narodna partija ističe prepoznatljiv manir režima da se vječitim igrama bez granica i friziranjem stvarnosti održava na vlasti, ali da je DPS ovih dana pretjerao u providnim montažama oko isprazne kampanje o Lukšiću kao budućem generalnom sekretaru UN. Ipak nije lijepo da DPS baš toliko potcjenjuje zdravorazumsku logiku običnih građana, koji jasno vide da je sva Lukšićeva nominacija samo njegovo fino upakovano napuštanje broda DPS-a.

Koprivica: DNP poziva na opoziciono jedinstvo

Koprivica: DNP poziva na opoziciono jedinstvo

“DNP istovremeno izražava zadovoljstvo što sada i ostali opozicioni politički subjekti uočavaju jasnu odgovornost Krivokapića u razvodnjavanju opozicione energije kroz njegovo jalovo i fiktivno insistiranje na parlamentarnom dijalogu. Ali nimalo nije slučajno što je, nakon kraha parlamentarnog dijaloga, najveću korist od toga, osim Đukanovića, imao upravo Krivokapić, koji po ocjeni DNP-a i dalje samo vegetira na funkciji predsjednika Skupštine”