Пише: Драган Копривица Поводом нове премијере у Црногорском народном позоришту имао сам искрену наду да ће публика у нашем Националном театру, послије дуже сценске суше, напокон видјети добар нови пројекат, о којем ћу моћи похвално писати. Да неко не помисли и да гајим анимозитет према кући која треба да је перјаница нашег позоришног живота. А од које су у [...]
Sve ovo što se dešava Crnoj Gori nije trenutna bolest našeg društva. Ovo je slika i prilika jedne pogrešne politike koja se održava brutalnim i siledžijskim metodama uz prećutnu saglasnost Zapada. Prokletstvo savremenog svijeta su đilkoši i glupaci oličeni u nosiocima vlasti koji su interese države i njenih građana podredili ličnim interesima. Oni u svojoj bahatosti nijesu predvidjeli da kad- tad dugovi stižu na naplatu.
Снимци са журке која без престанка траје тридесет година у организацији актуелне власти који се ових дана јавно приказују у режији златног спонзора режима Душка Кнежевића полако, али сигурно отварају очи и онима за које смо вјеровали да никада неће прогледати. Коначно су јавно о злоупотребама власти почели говорити непосредни учесници и свједоци свих дешавања на двору у последњих тридесет година.
Kad je patrijarh srpski Pavle rekao da budemo ljudi, nije mislio da ćemo biti veći vjernici ako zapalimo veću svijeću, niti da će nam zbog većeg priloga grijesi biti oprošteni; mislio je da samo dobrim djelima možemo napraviti razliku između ljudi i neljudi. Mnogo prije nego što je patrijarh Pavle izgovorio ove riječi, u Crnoj Gori se nepogrešivo znala napraviti razlika između ljudi i neljudi.
Срби су, нажалост, кроз историју више вјеровали онима који су се свако мало одрицали српских коријена него онима који су чували традицију својих предака. Највише ми смета то што се такви назови политичари оног тренутка када им подршка српског бирачког тијела није потребна безочно окрећу против Срба и њихових интереса.
U politici , kao i u sportu, postoje porazi kada pobijedite sebe same. Poslije takvih utakmica, porazi najteže padaju. Moramo priznati da je uprkos svim pritiscima i marifetlucima vlasti takvih poraza u opoziciji bilo najviše. Zato, ako se ovoga puta spotaknemo na pitanju objedinjavanja opozicionog djelovanja, podizaćemo se mnogo duže nego što to iko može pretpostaviti.
На крају смо још једне тешке године која ће у историји Црне Горе бити упамћена као година подјела, прогона, игнорисања већинске воље грађана од стране режима, прекрајања историје, доношења одлука којима се понижава Црна Гора, крвавих обрачуна криминалних група, монтираних судских процеса, посрнућа инститиуција система, тешке материјалне ситуације великог броја грађана, деградације части, обесмишљавања многих [...]
У Црној Гори закони не важе исто за све. Умјесто једнакости свих пред законом, влада неписано правило – ако се закони супротстављају приватним интересима моћних појединаца и група тим горе по законе. Држава Црна Гора је због тога далеко од успостављеног система владавине права. Разлог за овакво стање лежи прије свега у чињеници да код [...]
Danas niko ko drugačije misli od režima nije siguran šta ga sjutra čeka, bez ikakvog povoda svi mogu biti hapšeni, maltretirani i šikanirani, bez mogućnosti da se brane.
Za kvaziprijatelje tada, kao i sada Srbi su sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Za mene je ta strašna spoznaja i suočavanje s njom ključ našeg opstanka u budućnosti. Mi moramo otvoriti oči građanima Crne Gore i upozoriti ih, dok smo još na vrijeme, da ne pravimo prijatelje od onih koji to ne mogu, ne smiju i neće da budu.
Ma koliko se režim trudio da zatre srpske korijene, teško da može sakriti istinu da svi građani pravoslavne vjere koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi ili Crnogorci imaju zajedničke, srpske korijene. To isto važi i za značajan broj porodica muslimanske vjeroispovijesti. O tome najbolje svjedoče krsne slave koje se danas više nego ikada slave u Crnoj Gori, a dobro se zna ko u pravoslavlju slavi slavu, ali i bratska okupljanja na koja dolaze i naša braća Muslimani, koja dobro znaju iz kojih plemena i od kojih bratstava potiču njihove porodice.
Na antisrpstvu se ne može graditi Crna Gora. To mora biti jasno režimu. U temelje Crne Gore crnogorski Srbi su ugradili sebe. Zato se ne slažem sa onima koji smatraju da u godinama najvećeg progona Srba od strane jednog režima treba ćutati. Jer, ako se na ovim pitanjima budemo saginjali, više se nikada nećemo ispraviti.
U rušilačkom ludilu režim se ustremio i na svetinju Mitropolije crnogorsko-primorske na Rumiji. Kada se devastiraju dragulji prirode i ruše svetinje, onda se ne piše dobro ni onima koji izdaju, ni onima koji izvršavaju naloge. Mnogo je onih koji se čudu ne mogu načuditi šta bi sa nekadašnjim borcima za ekološku i njegoševsku Crnu Goru i funkcionerima nekih opozicionih partija koji su se, koliko do juče, predstavljali kao najveći borci za očuvanje životne sredine i odbranu naših svetinja – Kosova, jezika i vjere.
Ovako mlak odgovor režima na otvoreni udar na temelje Crne Gore je uslovljen i mogućom ucjenom koja bi mogla uticati na njihovo gubljenje vlasti. A vlast je za njih sve, bez vlasti njima Crna Gora ne znači ništa. U to će se uvjeriti svi oni koji nemaju lični interes, a bezrezervno im vjeruju.
Tako sam prije neki dan pročitao na internetu kako je na kraju svadbenog veselja mlada, između ostalih, otvorila i kovertu svog djede koga je puno voljela i u njoj zatekla novčanicu s kojom je mogla kupiti čokoladu, ali i poruku koja je ganula do suza: „Zlato djedino, ja sam danas najsrećniji i najponosniji čovjek na svijetu, jer gledam kako moja krv, ono malo čupe koje sam cupkao na koljenima, postaje samostalna žena i stvara svoju porodicu.
Moj uvaženi profesor, kog još ponekad sretnem prolazeći podgoričkim ulicama, dobronamjerno me je savjetovao da je bolje imati svoj stav, pa makar on bio i pogrešan, nego zastupati tuđe stavove. Poznati književnik primijeti da je bilo lako Milovanu Đilasu: „On je platio ono što misli, mi plaćamo ono što oni misle.” Crnogorski opozicionar misli da u Crnoj Gori više nije važno ko je na vlasti, a ko u opoziciji, najvažnije je ko je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Crnoj Gori.
Kasno otrježnjenje mnogo puta smo kroz istoriju skupo plaćali. Zato je zadnji čas da se probudimo i počnemo mudrije i hrabrije uticati na odluke koje se direktno tiču naše budućnosti.
Jedino u Crnoj Gori imate nebrojeno primjera da se dva rođena brata, od istog oca i majke, nacionalno izjašnjavaju jedan kao Srbin, a drugi kao Crnogorac. Počeci agresivne antisrpske politike u Crnoj Gori rezultat su velikog uticaja NATO-a i zapadnih sila na aktuelni režim.
Čini se kao da su ove riječi pisane za našu vlast. Crna Gora s ovim režimom tone sve dublje i dublje, i tonuće – sve dok se bude odricala najboljeg dijela naše istorije, i dok se god bude iživljavala nad onim građanima čiji su preci ugradili svoje živote u njene temelje. Danas je žeđ za osvetom najvažniji smisao politike u Crnoj Gori. Potomci onih koji su se kroz vjekove iskazivali kao najveći protivnici Njegoševe Crne Gore danas su se udružili protiv potomaka onih koji su stvarali Njegoševu Crnu Goru.
Najavom zabrane obilježavanja godišnjice Podgoričke skupštine i otvorenim napadima na Mitropoliju crnogorsko- primorsku, obistiniće se proročanstvo velikog srpskog pisca Dobrice Ćosića da će režim u Crnoj Gori povesti pravi etnički rat protiv srpstva i da će učiniti sve da „Gorski vijenac“ doživi svoje izvrnuto paradoksalno značenje. Nama je, izgleda, suđeno da živimo godine najvećih veleizdaja.
Nedavno sam pročitao i izjavu meni nepoznatog autora koja mi se veoma svidjela i koja se uklapa u ovu priču: „Kada bi me pitali što je važnije, sloboda ili život, ne bih znao odgovoriti, ali znam da je čast za mene najskuplja riječ.“ Koliko je u današnjoj Crnoj Gori čast na cijeni, prosudite sami. Mnogo je onih koji bi rekli malo ili nimalo.
U sadašnjem globalističkom društvu pojam „izdajnik“ je prokažen i suvišan, barem tako ukazuje dominantna korporativna svijest. Ako svi, kao atomizovani potrošački subjekti, pripadamo jednom univerzalnom svjetskom tržištu, ako se kao individue i potrošači neposredno vezujemo za ono najopštije, onda što god uradili svojoj zemlji, svom narodu, ili svojoj ženi (supružiku), kome god ih prodali ili izdali, taj čin nema nikakvu moralnu težinu, jer kao građani svijeta ne pripadamo nigdje, nismo vezani za pojedinačno, nemamo obavezu prema bilo kojoj konkretnoj zajednici, da bismo je mogli iznevjeriti.
Kakav je to život kada živite u mraku? Da li smo sami pristali na ropstvo u zamjenu za slobodu?“, pitanja su koja se nameću u svim zemljama u kojima su na vlasti diktatorski režimi. Iako nekada to nijesam razumio, danas mi je više nego jasno da onaj ko preživi, piše istoriju. Zato i ne čudi što nas svakoga dana na ovaj ili onaj način truju lažima. Možda je došao trenutak da se snažnije nego ikada dosad oglasimo i poručimo kreatorima novog svjetskog poretka: „Ne trujte nas više lažima! Dosta je bilo!“
Da su Novakovi kritičari iskompleksirane ličnosti uvjerili smo se mnogo puta, da i u svijetu tenisa ima politike, kao i da se mnogo toga događa iza kulisa takođe je poznato, ali kada je Novak spreman tada ga niko ne može zaustaviti. Tada je njegova snaga kao planinska rijeka zato se radujem njegovom velikom povratku jer ću ponovo uživati u maestralnim igrama, pa i u trenucima u kojima ne bude pobjeđivao.
a ga nijesam optuživao jer sam znao da o njemu i njegovoj porodici u najtežim trenucima niko nije vodio računa. Prošao je golgotu kao malo ko. Ostali smo prijatelji. Za vrijeme novogodišnjih i vjerskih praznika razmjenjivali smo poruke. Nedavno smo se slučajno sreli i zadržali u srdačnom razgovoru više od pola sata. Imao sam osjećaj da je jedva dočekao taj susret. Imao je potrebu da mi saopšti mnogo toga. Zakleo mi se u život svoje djece da i pored svega i dalje glasa opoziciju.
Najviše je bio razočaran svojom porodicom. Podijelila ih vlast. To je ostala najveća rana na njegovom srcu koju, uprkos svemu, nije mogao izliječiti. Umro je nekoliko dana kasnije, a nijesam bio u mogućnosti da se oprostim od njega i pored njegove želje. Htjeli su po cijenu svega da se izbjegne iznošenje onih vrlina, koje su mog prijatelja činile odvažnim i jedinstvenim čovjekom
Mitropolija crnogorsko-primorska je najstarija eparhija Srpske pravoslavne crkve i jedina koja postoji bez prestanka i bez ikakvih prekida od sticanja autokefalnosti 1219. godine. Preteča današnje Mitropolije crnogorsko-primorske bila je zetska episkopija koju je osnovao Sveti Sava(1219/122
Neka se stide sebe oni što govore da u Crnoj Gori nema nikoga ko bi mogao uspješno zamijeniti ovu vlast. Jer ako u Crnoj Gori nakon 30 godina ovakve vlasti ne postoje snage koje su sposobne da nas izvuku iz stanja u kom se kao društvo nalazimo, onda mi nemamo budućnost. Ako 30 godina koračate unatraške i to prihvatite kao stil života, onda će trebati najmanje 30 godina da dođete na početnu poziciju.
. Naučili smo da ne vjerujemo ni u šta.“ Strah od gubitka vlasti tjera režim da se grčevito bori za njeno očuvanje i to čini svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima... Oni su svjesni da im gubljenje vlasti donosi i krivičnu i svaku drugu odgovornost za sva nepočinstva koja su učinili i čine Crnoj Gori. Strah od kazne one koji su vlasti potčinjeni takođe tjera da ne glasaju opoziciju. Obraćajući se režimu, pjesnik je davno zapisao:“Teško nama među vama, u zlu dobro čekajući.“
Bog mi je dao privilegiju da se rodim i živim u Podgorici, u gradu gdje su se vjekovima rađali i umirali moji preci. Zato od svih gradova na svijetu najviše volim Podgoricu. Volim je i zato što je sve čega želim da se sjetim u njoj. Danas ne možeš da razlikuješ prave Podgoričane od onih koji to nijesu. Ne mislim na mjesto rođenja već na osjećaj pripadnosti. Izgubili se Podgoričani i povukli u sebe, kao da ne pripadaju svom gradu, kao da su stranci u rođenoj kući. Sve rjeđe ih srijećem na onim kultnim mjestima gdje su se vjekovima okupljali. Razdvojio ih DPS od svog grada, od svojih prijatelja. Podgorica je uvijek imala velike ljude, ali i one za koje se to ne može reći. Problem je što su oni drugi sada preuzeli komandu u svim sferama života. Da čovjek ne vjeruje sopstvenim očima. Oni odlučuju ko će što da radi i kako Podgorica treba da se gradi. Oni u svom neznanju i nepripadnosti Podgorici ruše pravo lice Podgorice. Zato im u ime Podgoričana koji istinski vole svoj grad poručujem: „Imali ste dovoljno vremena da u proteklih 27 godina pokažete koliko znate, ali nijeste! Zauzvrat ste nam uzeli najljepše godine života i posljednju nadu da i naša generacija učini nešto vrijedno za svoj grad, nešto što smo bili dužni i što je samo nama pripadalo. Nijeste čak imali ni ono malo poštenja da kažete:„I mi smo griješili!“, pa da se sklonite na vrijeme da bi ovaj grad vodili oni koji ga vole i koji znaju. Vaš rad se isključivo svodi na par mjeseci šminkanja uoči izbora, kada žurite da na brzinu sve „popravite, izgradite, renovirate, operete“ i potkupite, a Podgorica trpi i čeka! Vrijeme curi. Podgorici treba vlast koja hoće da gradi grad zato što ga voli, a ne zato što joj treba da bi vladala. Svaka vlast mora da zna da građani ne postoje radi vlasti, već vlast postoji radi građana. Zato nam treba vlast koja će omogućiti građanima da se pitaju. Da se ova vlast trudila oko nas, kao što se trudi oko sebe, gdje bi nam bio kraj? Toliko su se uljuljkali u vlasti da se više i ne trude da narodu bude bolje. Smatraju da su dovoljni sami sebi, a da je narod toliko neznaven da će im to beskonačno prolaziti. Uvijek sam poštovao, cijenio i volio pametne i obrazovane ljude. Imao sam razumijevanja i za one koji su bili mangupi. Ovi današnji vlastodršci koji nam drže lekcije su ljudi s kojima niko nije volio da se druži. Zato nam se sada svete za svoje komplekse. Ako hoćete Podgoricu kakvu pamtimo, punu duha i ljubavi, moramo ispratiti poltrone i kompleksaše sa svih mjesta na kojima se odlučuje. Samo tako ćemo se legitimisati kao ljudi koji vole Podgoricu. Podgorica pripada onima koji u njoj žive. Oni najbolje znaju što je za njih i za Podgoricu najbolje. Ravnomjerna raspodjela gradskih para. Uključivanje struke u odluke koje su važne za razvoj grada, jasno definisan sistem kontrole svih kojima su građani dali povjerenje konačno mora postati stil vršenja vlasti svih koji vole ovaj grad. Da se građani više uključe u odlučivanje kako će se trošiti novac, u koje projekte i kada, da se raspisuju referendumi u kojima bi se građani izjašnjavali o svim bitnim izdvajanjima iz budžeta i da se građanima da pravo da utiču na razvoj grada. Neophodno je da se uvede red u funkcionisanje pojedinih službi Glavnog grada, da postanu racionalnije. Da se preispita da li je sadašnje radno vrijeme u organima Glavnog grada racionalno i da li daje očekivane rezultate, mora se modernije razmišljati i raditi. Da gradu pod Goricom vratimo dušu koja će nas vratiti u vremena kada su Podgorica i Podgoričani uživali u svakom novom danu. Kada smo širili ljubav, vrijedno radili i slavili uspjehe grada i građana. Sloboda i demokratija traže lično angažovanje, a samim tim i odgovornost svakog od nas! Ja maštam o Podgorici kao slobodnom i ekonomski bogatom gradu u kojem će vladati društvena pravda, o gradu ostvarenih ljudi, jer bez toga je nemoguće rješavati probleme s kojima se suočavamo, ni one ljudske, ekonomske, društvene, političke. Ova vlast je prizvela čovjeka koji ne vjeruje ni u šta. Ne obraćamo pažnju jedni na druge, brinemo samo za sebe. Ljubav, prijateljstvo, saosjećajnost i praštanje su se izgubili. Živimo u moralno zagađenom društvu. Sanjam da živim u gradu gdje se neće suditi po nacionalnoj i partijskoj pripadnosti, već po tome kakav je ko čovjek. Sanjam da živim u gradu gdje ćemo svi moći da radimo, da se svako slobodno moli svome Bogu, da zajedno tražimo slobodu, znajući da ćemo jednog dana zaista i biti slobodni. Sanjam da živim u gradu gdje ćemo svi biti slobodni, jer sloboda je nedjeljiva! Kada svi budemo mogli da slobodno iskažemo svoju volju, moći ćemo da kažemo da je i naš život imao smisla! Kada svi budu slobodni, onda ćemo moći da se nadamo i tom danu, kada će i ovaj grad, koji volim najviše na svijetu biti evropski grad. Kada konačno svane taj dan, shvatiće koliko su griješili i oni koji su u strahu od režima prestali da se bore za slobodu. Izbori su istorijska prilika da pomognete da konačno svane dan slobode, da uživate u činjenici da ste zaslužni što je osvojena sloboda, za Podgoricu i sve njene građane.
