U Crnoj Gori tri decenije nema ni zračka svjetlosti. Sva je svjetlost pobjegla sa zemlje na nebo i ostavila nas da tumaramo u mraku, a ipak, mi proganjani, šikanirani i zlostavljani pokušavamo odbraniti svoju zemlju. Jaki u nadi i vjeri, snažno vjerujemo u skoro svanuće dana koji će rastjerati tamu koja se uvukla u sve pore našeg društva.
Једном давно стари столар Ђепето начини дрвеног лутка и назва га Пинокио. Као дјеца у позоришту лутака смо гледали како би Пинокију, кадакоју лаж изговори, нос бивао све већи и већи. Родитељи су причу о Пинокију користили да своју дјецу од малена уче да не лажу. Нигдје као на грађанским протестима не можете осјетити дух нашег народа
Kako nijesam polagao vozački ispit, nikada nijesam ni vozio. Od prevoznih sredstava najčešće sam koristio bicikl i svoje noge, koje me, Bogu hvala, i danas dobro služe. Ovakav način života mi je pomogao da više budem u kontaktu s običnim ljudima. Tako me i ovih dana dok šetam podgoričkim ulicama prepozna i pozdravi poneki prolaznik, a neki se duže zadrže postavljajući mi često pitanja na koja nemam odgovor
Ono što se u Crnoj Gori, međutim, teško ili nikako ne oprašta, uprkos prethodno naglašenoj političko-etičkoj „fleksibilnosti“, jeste ako vođa, koji po pretpostavci treba čvrsto i „muški“ da stoji iza svojih dobrih ili manje dobrih riječi i djela, bude uhvaćen u sopstvenim lažima.
Cijela Crna Gora s nestrpljenjem čeka kada će se konačno pojaviti Milova torba koju najavljuje Duško Knežević. Koliko je teška i koliko Migovih koverti u nju može stati pitanje je s kojim Crna Gora odlazi na spavanje, čekajući da li će se narednog dana pojaviti torba puna para.
Углавном, историја се понавља: овога пута Синђелић је дигао у ваздух и себе и читаву трулу конструкцију оптужнице. И, као кључни свједок, ставио кључ на све монтаже режима, које ће остати у Антологији лажи 21. вијека. Можда би зато Синђелића неки режимски судија одовуд сад казнио не с петсто евра, него с петсто батина, али је он сад за батине недоступан, далеко од сваке базне станице
Nijedna vlast u istoriji Crne Gore se nije tako obogatila pljačkajući sopstveni narod kao što je to učinila aktuelna.Od strane dojučerašnjih prijatelja i saradnika režima iznijet je sijaset primjera o njihovom lopovluku. Ako je samo dio toga istina, ne znam kako Crna Gora još diše
Ako nas manipulatori iz vlasti opet prevare osuđujući Duška Kneževića za sva nepočinstva kojih smo se proteklih dana nagledali, a sebe aboliraju kao da oni o ovome ništa nisu znali, onda je Crna Gora nezrelo društvo koje i ne zaslužuje bolju vlast.
Пише: Драган Копривица Поводом нове премијере у Црногорском народном позоришту имао сам искрену наду да ће публика у нашем Националном театру, послије дуже сценске суше, напокон видјети добар нови пројекат, о којем ћу моћи похвално писати. Да неко не помисли и да гајим анимозитет према кући која треба да је перјаница нашег позоришног живота. А од које су у [...]
Sve ovo što se dešava Crnoj Gori nije trenutna bolest našeg društva. Ovo je slika i prilika jedne pogrešne politike koja se održava brutalnim i siledžijskim metodama uz prećutnu saglasnost Zapada. Prokletstvo savremenog svijeta su đilkoši i glupaci oličeni u nosiocima vlasti koji su interese države i njenih građana podredili ličnim interesima. Oni u svojoj bahatosti nijesu predvidjeli da kad- tad dugovi stižu na naplatu.
Снимци са журке која без престанка траје тридесет година у организацији актуелне власти који се ових дана јавно приказују у режији златног спонзора режима Душка Кнежевића полако, али сигурно отварају очи и онима за које смо вјеровали да никада неће прогледати. Коначно су јавно о злоупотребама власти почели говорити непосредни учесници и свједоци свих дешавања на двору у последњих тридесет година.
Kad je patrijarh srpski Pavle rekao da budemo ljudi, nije mislio da ćemo biti veći vjernici ako zapalimo veću svijeću, niti da će nam zbog većeg priloga grijesi biti oprošteni; mislio je da samo dobrim djelima možemo napraviti razliku između ljudi i neljudi. Mnogo prije nego što je patrijarh Pavle izgovorio ove riječi, u Crnoj Gori se nepogrešivo znala napraviti razlika između ljudi i neljudi.
Срби су, нажалост, кроз историју више вјеровали онима који су се свако мало одрицали српских коријена него онима који су чували традицију својих предака. Највише ми смета то што се такви назови политичари оног тренутка када им подршка српског бирачког тијела није потребна безочно окрећу против Срба и њихових интереса.
U politici , kao i u sportu, postoje porazi kada pobijedite sebe same. Poslije takvih utakmica, porazi najteže padaju. Moramo priznati da je uprkos svim pritiscima i marifetlucima vlasti takvih poraza u opoziciji bilo najviše. Zato, ako se ovoga puta spotaknemo na pitanju objedinjavanja opozicionog djelovanja, podizaćemo se mnogo duže nego što to iko može pretpostaviti.
На крају смо још једне тешке године која ће у историји Црне Горе бити упамћена као година подјела, прогона, игнорисања већинске воље грађана од стране режима, прекрајања историје, доношења одлука којима се понижава Црна Гора, крвавих обрачуна криминалних група, монтираних судских процеса, посрнућа инститиуција система, тешке материјалне ситуације великог броја грађана, деградације части, обесмишљавања многих [...]
У Црној Гори закони не важе исто за све. Умјесто једнакости свих пред законом, влада неписано правило – ако се закони супротстављају приватним интересима моћних појединаца и група тим горе по законе. Држава Црна Гора је због тога далеко од успостављеног система владавине права. Разлог за овакво стање лежи прије свега у чињеници да код [...]
Danas niko ko drugačije misli od režima nije siguran šta ga sjutra čeka, bez ikakvog povoda svi mogu biti hapšeni, maltretirani i šikanirani, bez mogućnosti da se brane.
Za kvaziprijatelje tada, kao i sada Srbi su sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Za mene je ta strašna spoznaja i suočavanje s njom ključ našeg opstanka u budućnosti. Mi moramo otvoriti oči građanima Crne Gore i upozoriti ih, dok smo još na vrijeme, da ne pravimo prijatelje od onih koji to ne mogu, ne smiju i neće da budu.
Ma koliko se režim trudio da zatre srpske korijene, teško da može sakriti istinu da svi građani pravoslavne vjere koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi ili Crnogorci imaju zajedničke, srpske korijene. To isto važi i za značajan broj porodica muslimanske vjeroispovijesti. O tome najbolje svjedoče krsne slave koje se danas više nego ikada slave u Crnoj Gori, a dobro se zna ko u pravoslavlju slavi slavu, ali i bratska okupljanja na koja dolaze i naša braća Muslimani, koja dobro znaju iz kojih plemena i od kojih bratstava potiču njihove porodice.
Na antisrpstvu se ne može graditi Crna Gora. To mora biti jasno režimu. U temelje Crne Gore crnogorski Srbi su ugradili sebe. Zato se ne slažem sa onima koji smatraju da u godinama najvećeg progona Srba od strane jednog režima treba ćutati. Jer, ako se na ovim pitanjima budemo saginjali, više se nikada nećemo ispraviti.
U rušilačkom ludilu režim se ustremio i na svetinju Mitropolije crnogorsko-primorske na Rumiji. Kada se devastiraju dragulji prirode i ruše svetinje, onda se ne piše dobro ni onima koji izdaju, ni onima koji izvršavaju naloge. Mnogo je onih koji se čudu ne mogu načuditi šta bi sa nekadašnjim borcima za ekološku i njegoševsku Crnu Goru i funkcionerima nekih opozicionih partija koji su se, koliko do juče, predstavljali kao najveći borci za očuvanje životne sredine i odbranu naših svetinja – Kosova, jezika i vjere.
Ovako mlak odgovor režima na otvoreni udar na temelje Crne Gore je uslovljen i mogućom ucjenom koja bi mogla uticati na njihovo gubljenje vlasti. A vlast je za njih sve, bez vlasti njima Crna Gora ne znači ništa. U to će se uvjeriti svi oni koji nemaju lični interes, a bezrezervno im vjeruju.
Tako sam prije neki dan pročitao na internetu kako je na kraju svadbenog veselja mlada, između ostalih, otvorila i kovertu svog djede koga je puno voljela i u njoj zatekla novčanicu s kojom je mogla kupiti čokoladu, ali i poruku koja je ganula do suza: „Zlato djedino, ja sam danas najsrećniji i najponosniji čovjek na svijetu, jer gledam kako moja krv, ono malo čupe koje sam cupkao na koljenima, postaje samostalna žena i stvara svoju porodicu.
Moj uvaženi profesor, kog još ponekad sretnem prolazeći podgoričkim ulicama, dobronamjerno me je savjetovao da je bolje imati svoj stav, pa makar on bio i pogrešan, nego zastupati tuđe stavove. Poznati književnik primijeti da je bilo lako Milovanu Đilasu: „On je platio ono što misli, mi plaćamo ono što oni misle.” Crnogorski opozicionar misli da u Crnoj Gori više nije važno ko je na vlasti, a ko u opoziciji, najvažnije je ko je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Crnoj Gori.
Kasno otrježnjenje mnogo puta smo kroz istoriju skupo plaćali. Zato je zadnji čas da se probudimo i počnemo mudrije i hrabrije uticati na odluke koje se direktno tiču naše budućnosti.
Jedino u Crnoj Gori imate nebrojeno primjera da se dva rođena brata, od istog oca i majke, nacionalno izjašnjavaju jedan kao Srbin, a drugi kao Crnogorac. Počeci agresivne antisrpske politike u Crnoj Gori rezultat su velikog uticaja NATO-a i zapadnih sila na aktuelni režim.
Čini se kao da su ove riječi pisane za našu vlast. Crna Gora s ovim režimom tone sve dublje i dublje, i tonuće – sve dok se bude odricala najboljeg dijela naše istorije, i dok se god bude iživljavala nad onim građanima čiji su preci ugradili svoje živote u njene temelje. Danas je žeđ za osvetom najvažniji smisao politike u Crnoj Gori. Potomci onih koji su se kroz vjekove iskazivali kao najveći protivnici Njegoševe Crne Gore danas su se udružili protiv potomaka onih koji su stvarali Njegoševu Crnu Goru.
Najavom zabrane obilježavanja godišnjice Podgoričke skupštine i otvorenim napadima na Mitropoliju crnogorsko- primorsku, obistiniće se proročanstvo velikog srpskog pisca Dobrice Ćosića da će režim u Crnoj Gori povesti pravi etnički rat protiv srpstva i da će učiniti sve da „Gorski vijenac“ doživi svoje izvrnuto paradoksalno značenje. Nama je, izgleda, suđeno da živimo godine najvećih veleizdaja.
Nedavno sam pročitao i izjavu meni nepoznatog autora koja mi se veoma svidjela i koja se uklapa u ovu priču: „Kada bi me pitali što je važnije, sloboda ili život, ne bih znao odgovoriti, ali znam da je čast za mene najskuplja riječ.“ Koliko je u današnjoj Crnoj Gori čast na cijeni, prosudite sami. Mnogo je onih koji bi rekli malo ili nimalo.
U sadašnjem globalističkom društvu pojam „izdajnik“ je prokažen i suvišan, barem tako ukazuje dominantna korporativna svijest. Ako svi, kao atomizovani potrošački subjekti, pripadamo jednom univerzalnom svjetskom tržištu, ako se kao individue i potrošači neposredno vezujemo za ono najopštije, onda što god uradili svojoj zemlji, svom narodu, ili svojoj ženi (supružiku), kome god ih prodali ili izdali, taj čin nema nikakvu moralnu težinu, jer kao građani svijeta ne pripadamo nigdje, nismo vezani za pojedinačno, nemamo obavezu prema bilo kojoj konkretnoj zajednici, da bismo je mogli iznevjeriti.
