Čija je ovo vlast i čijim interesima služi pitanje je na koje Crna Gora čeka odgovor. Moraće svi oni koji su glasovima nove većine zaposjeli najvažnije državne funkcije vrlo brzo reći narodu o čemu se ovdje radi. Pobjednička Crna Gora više nema vremena da čeka odgovor na ovo ali i mnoga druga pitanja niti smije dozvoliti da se bilo ko sa njom zamajava,niti smije mirno gledati kako se pred njenim očima ruši san o slobodnoj i demokratskoj državi.
Posjeta glavnog haškog tužioca za bivšu Jugoslaviju Crnoj Gori poslužila je jednom broju građana Podgorice da mi postave pitanje da li je došlo vrijeme da se nakon donošenja raznoraznih rezolucija o ratnim dešavanjima na prostoru bivše nam zajedničke države u Skupštini Crne Gore otvori parlamentarna istraga o ulozi Mila Đukanovića u tim događajima. Naslušali smo se i načitali brojnih izjava iz tog ali i kasnijih vremena o neposrednoj ulozi Đukanovića u tim dešavanjima koji neoborivo dokazuju da je ratno-huškaškom retorikom, ali i pružanjem drugih vidova podrške i pomoći, pomagao neku od suprostavljenih strana koristeći neograničenu moć koju je imao u Crnoj Gori, i tako doprinosio raspirivanju nacionalne mržnje i posticanje sukoba.
Kada se neko kamenom baci na budućnost države, to se u Crnoj Gori odvajkada nazivalo samouništavanje.
Poruke koje su se mogle čuti na protestima takozvanog Komitskog pokreta su najdublji civilizacijski sunovrat njihovih stvarnih organizatora. One sve više podsjećaju na one ideologije koje Crnoj Gori nijesu donosile ništa dobro. Ludo dijete koje nikada nije odraslo, okruženo sebi sličnima nekoliko decenija drži u svojoj ruci šibicu i prijeti da zapali državu kako bi sakrilo tragove svojih nedjela ali i ogromni kapital koji je steklo na grbači nesrećnog naroda. Ima li Crna Gora mudrosti da prozre što nam spremaju manipulatori koji nas trideset godina kradu i lažu? Kada se osvrnemo oko sebe na svakom koraku nam se ukazuje istina o životu koji živimo, pa nam ne preostaje ništa drugo nego da zaključimo da smo previše nisko pali.
Zločin genocida nad Srbima kroz istoriju u kontinuitetu traje više od 2.000 godina. Rim, Vatikan, Otomanska imperija, Austrougarska, Njemačka, SAD, NATO, Hrvati, muslimani, Albanci… U velikom broju primjera koji svjedoče o genocidu nad Srbima teško je izdvojiti onaj najmonstruozniji jer su svi takvi. Svakako, danak u krvi – sakupljanje muške djece iz osvojenih hrišćanskih zemalja u Osmanskom carstvu oko 1500. godine predstavlja jedan od onih zbog kojih se ledi krv u žilama, a o čemu na maestralan način svjedoči u svom epohalnom romanu naš nobelovac Ivo Andrić.
Pravi političar je neko ko se nikada nije prodao ni iznevjerio svoje principe, ali ni principe onih koje predstavlja. To se ne bi moglo reći za one koji žele da se svima pomalo dopadnu, mijenjajući svoje stavove svakoga dana po nekoliko puta ne hajući za mišljenje onih čiji su ih glasovi doveli do vrha piramide. S njima u istoj ravni su oni koji golom silom i ucjenama žele iskoristiti tešku finansijsku krizu u kojoj se nalazi veliki broj građana da bi se dočepali vlasti. Život tjera čovjeka da se radi porodice, novca i vlastite udobnosti prodaje formalnim ili neformalnim centrima moći.
Piše: Jovo Pejović
Ako se ljubav prema otadžbini mjeri ljubavlju prema jednom nazadnom, degradiranom režimu koji je uništio institucije i opljačkao građane, onda s pravom treba da se zapitamo da li je u nama ostalo išta od onoga što je Crnu Goru činilo bastionom čojstva i junaštva? Trebalo bi da više volimo sebe da bismo vidjeli gdje živimo i kako živimo, a kako žive crnogorski vlastodršci. Režimi prolaze. Zato ne treba poistovjećivati nijednu vlast sa državom u kojoj živimo. Šef bivšeg režima gura ispred sebe lidere manjinskih naroda, koji se pokušavaju predstaviti kao zaštitnici Crne Gore i Crnogoraca. Iza te opasne igre krije se namjera da se svaka reakcija nove većine u javnosti i međunarodnoj zajednici predstavi kao njihov odnos prema manjinama što nema blage veze s istinom. Zato sve provokacije koje dolaze sa tih adresa treba ignorisati i pokazati zrelost u procjenjivanju težine poruka na kojima odlazeća vlast decenijama temelji svoju politiku. Nijedno protestno okupljanje nije spontano. Uvijek u njegovoj pozadini stoji pojedinac, grupa građana ili partije. Po pravilu učesnici protesta se okupljaju na nečiji poziv, a protesti redovno imaju političku pozadinu, pa i oni koji na prvi pogled to nijesu. Takav je bio i protest na Cetinju uperen protiv Ministarstva prosvjete koji je imao za cilj da pošalje poruku o ugroženosti Crnogoraca. Tom prilikom na meti huligana našao se ugledni profesor i stvaralac Dragan Koprivica, koji je odavno svojim stvaralaštvom pronio slavu o Crnoj Gori van njenih granica. Mudri i nadasve staloženi i uvijek prisebni profesor na kamenice je odgovorio poljupcima i time poslao poruku svima nama da je danas u Crnoj Gori najveća hrabrost širiti ljubav, iako profesoru kao ni njegovim precima nikada nije nedostajalo i one druge hrabrosti. Poznati pjesnik Duško Trifunović, autor je onog poznatog stiha: „Svu nesreću oko nas što vije, stvorile su sitne duše iz inata.“ A takvih sitnih duša je i previše na političkoj sceni Crne Gore i na jednoj i na drugoj strani. Međutim, mržnja koja se emituje od strane suverenističkog bloka prema srpskom narodu prelazi granice pristojnosti, a neću pretjerati ako kažem da se u njihovim očima čita mržnja kakva priliči nekim davnim vremenima, koja nikada ne smijemo potcijeniti. Oni bacaju sjenku na ona vremena kada su Liberalni savez vodile ličnosti s kojima se nijeste morali slagati, ali ste ih morali poštovati. Lično sam poznavao neke od njih koji su i znanjem i ponašanjem bili gospoda u pravom smislu te riječi. Oni su se svim bićem borili za svoje, ali su poštovali i suprotne stavove. I danas kada se sretnem sa nekim od njih to činim s posebnom radošću, jer znam da su se istinski borili za ono u šta su vjerovali a da pritom nijesu bili opijeni mržnjom. Kada se vratim nekoliko decenija unazad, ne mogu a da ne preispitam neke svoje stavove i da se pokajem što sam nerijetko bio naivan i vjerovao ljudima koji to nijesu zasluživali. Sjećam se nekih tada visokih funkcionera suverenističkog bloka koji su danima kukumakali i optuživali Mila Đukanovića i njegov režim da su im spremali likvidaciju, a mi zbog toga danima protestovali ulicama Podgorice, da bi danas oni bili najveći zaštitnici njegovog lika i djela. Nažalost, to je Crna Gora u kojoj ne treba ništa prihvatati zdravo za gotovo i gdje svaku odluku treba preispitati ne jednom nego hiljadu puta. Nikada u Crnoj Gori na političkoj sceni nije bilo više onih koji ispred sebe u političke svrhe isturaju istaknute istorijske ličnosti i time skrnave njihov lik i djelo. Kada se u te ličnosti zaklinju lopovi i kriminalci, onda je to degradacija tih ličnosti i njihovih zasluga. Tako se kukavice i licemjeri kriju iza heroja, fašisti iza antifašista, a lopovi i kriminalci iza časnih i poštenih ljudi. Mi odavno nijesmo ono što smo nekada bili. Postali smo zli, pokvareni, licemjerni i lažljivi. No, ko nije prošao kroz pakao, ne može se normalno ponašati u raju. A najveći broj nas trideset godina živi u paklu. Ponekad se i dobar čovjek umori od svoje dobrote, jer dok je svima bio dobar sebi je bio najgori. Život je kao olovka, svakog dana je sve kraći. Zato se treba potruditi da uradimo nešto lijepo dok ga ima…
Izvor: DAN
S pravom se postavlja pitanje koliko je u Crnoj Gori političara kod kojih je glupost pobijedila razum.
Ако се томе дода богатство које су стекли шеф режима, чланови његове уже и шире породице, тајкуни блиски врху режима, кумови и пријатељи, као и један број високих полицијских функционера, судија и тужилаца, о чему медији редовно информишу јавност, онда је јасно и невјерним томама ко су људи који су протеклих деценија управљали државом
Igrajući na najosetljiviju kartu tobožjeg ugrožavanja prava nacionalnih manjina čije lidere po navici isturaju kao štit u odbrani diktatora i njemu bliske kamarile ponovo su pokazali svoje pravo lice. Ako novoj Vladi nakon današnjih dešavanja u Tuzima i jučarašnjih na Grahovu nije jasno koje će metode odlazeći režim koristiti da ponizi novu vlast i destabilizuje Crnu Goru kao i što treba učiniti da se taj scenario zaustavi onda joj nema pomoći.
Da bi spriječili rušenje bespravno sagrađenih objekata u vrijeme jednopartijskog sistema, neki graditelji su na objektima isticali Titove slike. S vladavinom DPS-a počelo se s isticanjem državne zastave. Ko su ljudi koji se danas predstavljaju braniteljima Crne Gore i njene državnosti? Upravo oni koji su svoju privrženost državi iskazivali otimanjem od nje.
Piše: Jovo Pejović
Dokle god naša djeca budu učila nakaradnu, bezbojnu istoriju koja u širokom krugu zaobilazi istinu i koja se prilogođava interesima političkih elita za jednokratnu upotrebu, imaćemo lažnu predstavu o nama. Ovakvom lažnom predstavom o nama nastoji se Crna Gora umotati u neprozirne velove tobožnjeg evropejstva i savremenosti, a sakriti sve ono na čemu se zasniva njeno istorijsko trajanje. Iako bez čvrstog temelja nema stabilne kuće, a bez poznavanja nacionalne istorije nema patriotizma, za to ovdje niko ne haje. Bez čvrstog oslonca na prošlost i pretke, ne može se gledati u budućnost.
U državi u kojoj je vlast dijelila narod na patriote i izdajnike ili strane plaćenike, na one urbane, koji su se, kako to vole reći, snašli i one koji jedva sastavljaju kraj s krajem, teško da se preko noći može doći do pomirenja. Kada sam išao u školu, pa potom kada su me ispraćali u vojsku, učili su nas da je naša domovina SFRJ najljepša na svijetu i da za nju ako zatreba i život treba položiti. Poslije su nas ti isti, ali i njihovi sljedbenici počeli ubjeđivati da je ta zemlja bila laž i da se naši preci za nju nijesu borili. Potom su to isto nastavili govoriti o Saveznoj Republici Jugoslaviji i državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Poslaše nas devedesetih godina u „rat za mir”, pa kao da oni u tome nijesu učestvovali, nas proglasiše okupatorima a sebe pomiriteljima. Sada ti isti koji su do juče pričali druge priče govore da treba ginuti za Crnu Goru jer sve što je rađeno kroz istoriju rađeno je da bi Crna Gora bila nezavisna država. S pravom se pitamo dokle više s lažima i mijenjanjem mišljenja i zamajavanjem naroda?! Ljudima je Bog dao samo jednu glavu koja, ma koliko to htjeli, teško može prihvatiti toliku količinu laži. Crna Gora je pala na najniže grane onoga trenutka kada je dozvolila da joj neljudi oličeni u nosiocima važnih političkih funkcija i osvjedočeni kriminalci drže patriotske lekcije. Rezultat njihove tridesetogodišnje vladavine je opljačkana i opustošena zemlja, podijeljena po svim šavovima. Đukanović je ludo zaljubljen u funkcije, pa je od pojavljivanja na političkoj sceni samo mjerkao fotelje, iako ih po svojim sposobnostima nije zasluživao kao ni mnogi drugi koji su iskoristili ovo zlo vrijeme da postanu ono što ni u najljepšem snu nijesu mogli sanjati. Tako je i sada kada je njegova partija izgubila na izborima čvrsto prigrabio fotelju predsjednika, iako na njoj neće opstati do sljedećeg kongresa. On ponovo forsira priču o podjelama ne bi li dodatno posvađao ionako posvađanu Crnu Goru i tako pokušao povratiti vlast. U Crnoj Gori se patriotizam identifikuje s lojalnošću partijama i njihovom vizijom istorije. Kažu da se patriotizam u Kanadi ogleda u tome što oni nemaju patriote, jer kada bi ih imali ne bi bilo Kanade. Patriotizam ne znači uništiti i pokrasti državnu imovinu obezbjeđivanjem sebe i svojih porodica na račun onih koji dnevno na raspolaganju imaju samo dva eura. Patriotizam je kada dijelite sudbinu s onima koji nemaju, jer patriota ne može graditi svoju sreću na tuđoj nesreći. Patriote nijesu ni oni koji državi ne plaćaju poreze i koji na naš račun žive u glamuru. Mrzitelji nemaju namjeru da odustanu od izazivanja novih podjela i sukoba. Za to koriste svoje jurišnike instalirane po dubini u svim organima izvršne vlasti. Ni poslije 30 godina neograničene vlasti Đukanović ne može prihvatiti poraz i bez opstrukcije prepustiti vlast pobjednicima izbora već sebe i dalje sebično predstavlja čuvarem Crne Gore.
Izvor: DAN
„Đede, osvojismo slobodu!“, oduševljeno uzviknu unuk 30. avgusta, nakon objave rezultata izbora. „A je li Milo i dalje predsjednik?“, upita đed. „Jeste još malo, ali ne zadugo“, odgovori unuk. „Nema Crnoj Gori ni slobode, ni pomirenja dok god Milo bude imao i promil vlasti“, prokomentarisa đed. Ako Crna Gora hoće pomirenje, Mila treba razvlastiti. Svaki dan njegovog zadržavanja na funkciji predsjednika države nosi u sebi rizik od novih podjela sa nesagledivim posljedicama.
Bivša vlast, koja se godinama predstavljala kao proevropska, svakim danom pokazuje svoje pravo lice. Ispod maske tobožnjih Evropejaca skrivani su najmonstruozniji promoteri najmračnijih diktatorskih režima. Sve proteste koji su koliko do juče organizovani u Crnoj Gori nazivali su necivilazacijskim i uperenim protiv države, da bi samo nekoliko nedjelja nakon izbora nove Vlade pokazali toliku količinu licemjerstva da se od nje gade i oni koji su ih do juče podržavali. Toliku količinu histerije pokazuju samo oni koji su svjesni da ih minuli rad kandiduje kao buduće stanovnike Spuža.
Moj omiljeni pisac Meša Selimović u svom romanu „Tvrđava“ zapisa i ove epohalne riječi: „Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako može izliječiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno, kob su ovog svijeta.Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži i njegova predstava o sebi uvijek je ljepša nego istina“
Kada je 27. decembra 2019. godine u ranim jutarnjim satima u Skupštini Crne Gore od strane parlamentarne većine, ujedinjene protiv srpstva, usvojen sramni Zakon o slobodi vjeroispovijesti i kad su uhapšeni poslanici Demokratskog fronta, zatekao sam se na Mostu Blaža Jovanovića gdje je grupa od oko trista sveštenika i građana čekala odluku Skupštine. Ta hladna decembarska noć ostaće mi u sjećanju do kraja života, jer to su trenuci kada ne osjećate umor i kada vjerujete da je poslije svega režim konačno dotakao dno na kome će ostati zakovan za vijek vjekova.
Svako ko je trideset godina talasao u Crnoj Gori taj je žestoko propatio. Svi koji su mislili kao oni a nijesu učestvovali u talasanju opstajali su isključivo na ćutanju. Da nije bilo talasanja, davno bismo bili pregaženi za sva vremena. Koliko je bilo teško znaju samo oni koji nijesu odustajali iako su primali udarce od kojih se drugi nikada ne bi oporavili, jer kada se borite sami protiv svih, i onih iznutra i onih izvana, naoružanih do guše, isključivo idejom i srcem onda se to naziva herojstvom.
Пише: Јово Пејовић
Све ми се више чини да су идеје и надања великог броја опозиционих гласача ових дана заробљене у амбасадама западних земаља, неким центрима моћи унутар Црне Горе, али и у главама једног броја послушника са изборниих листа побједничке коалиције. И не само надања, већ и снови о којима сањају тридесет година, а за које су вјеровали да су их досањали 30. августа 2020. године. Одједном, као на трупцу, престали су говорити о српству, вјери, Косову, језику, Русији и НАТО-у, они којима су уста била пуна његошевске Црне Горе. Тако сам и ја прећутао оно против чега сам се колико до јуче грчевито борио и што никада не бих прихватио, јер знам да пред нашим народом у овом тренутку то не бих могао оправдати, ма колико био у праву. Некада требају вјекови да се открију пуне истине. Надам се да ове наше, црногорске, више никада нећемо тако дуго чекати, а био бих тако срећан када моје сумње не би биле оправдане. Каква је то грађанска Црна Гора у којој нема права за Србе и када се све што има везе са српством дочекује на нож? Какви су то лидери политичких партија, којима су пуна уста грађанске Црне Горе, а који затиру све што је српско? Гдје је та грађанска Црна Гора, оличена у такозваним грађанским лидерима, на сахрани митрополита Амфилохија, највеће личности у новијој историји Црне Горе? Свјестан сам да такву величину нијесу могли разумјети поремећени умови са црногорске политичке сцене. Није лако у ово вријеме, у густој шуми, наћи право стабло, а да га вјетрови нијесу успјели нагнути на једну страну. Многи су покушавали, али срећом нијесу успјели. Ни они из власти, али неће ни ови који сваким даном машу тестаментима и опорукама, чиме желе скренути пажњу на себе и себи дати на значају. Не постоји прави тренутак за умирање. Увијек има нешто због чега треба још живјети, а митрополит је у највећој могућој мјери заокружио свој земаљски живот. Превише за један људски вијек, а више него довољно за вјечни помен. Куда ће кренути Црна Гора у времену које долази, велика је непознаница за све. Главни разлог томе лежи у чињеници што овдје одавно нема искреног разговора. Сви који одлучују о судбини Црне Горе су међусобно неискрени. Више се радују када једни друге надиграју, него када нешто корисно ураде. У сваком случају ништа више неће бити као прије. Можда као мотив да се изграђују нови односи међу људима могу послужити ријечи једне младе особе која изјави: „Не могу се сјетити када сам последњи пут била срећна!“ Колико сличних примјера има у Црној Гори можемо само наслутити. Животни стандард великог броја људи је на граници преживљавања, зато се на преварама не може градити будућност државе. Чак и размјена тешких ријечи изговорених брк у брк има већи изглед на успјех од неискрених преписки путем јавних саопштења и изјава. И све оно што нам је било за леђима гледаћемо кад-тад пред очима. У годинама када су ваздух и живот били загађани свакојаким грозотама, изненада се појавила нада да наша тридесетогодишња борба има смисла. Данашњи свијет је такав да је све тако изобличено, наопако и изокренуто до своје супротности. Нагледали смо се и наслушали свега и свачега и доживјели да најгори суде најбољима. Видјели смо курјаке режима како се јуначе над голоруким народом и како прогањају искрене борце за слободу. Зато је питање части одбранити идеје које су пред нама поставили наши славни преци, али и сви они који су тридесет година у најтежим условима слиједили њихов пут. Нијесам сигуран да је мудро ћутати када ти се чини да се пред твојим очима руше снови оних који су ти указали повјерење да их представљаш. Зато бих био срећан да се моје сумње не остваре и тако останем у друштву оних који нијесу разумјели шта је у позадини најновијих дешавања на политичкој сцени Црне Горе.
Sve velike nacije vječito ostaju ono što jesu, a samo se marionetske vlasti odriču sebe, da bi se dodvorile moćnima. Moćne nacije poštuju samo sebe, a male tjeraju na poniženje. U Crnoj Gori imamo rat dvije istorije. Taj rat traje vjekovima i nikako da se završi, a završetak je potreban da bismo konačno krenuli naprijed.
Piše: Jovo Pejović
Ako želimo korjenite promjene u državi, moramo mijenjati pravila po kojima je odlazeća vlast funkcionisala. Ma koliko to u datom trenutku bilo bolno, više nikada ne smijemo dozvoliti da decenijama čekamo istine o događajima i ljudima koji opredjeljuju naše sudbine i sudbinu države. Koalicije ne treba da postoje da bi se greške stavljale pod tepih radi mira u kući. Na sve ono što bi moglo uticati na budućnost Crne Gore treba ukazivati odmah, ne ostavljajući prostora da stvari krenu u pogrešnom smjeru i da na kraju zbog toga što smo ćutali imamo dalekosežne posledice. Mora se na svim nivoima svoriti ambijent kontrole svih koji odlučuju o važnim pitanjima, jer svako opuštanje ili gledanje kroz prste, iz ovih ili onih razloga, nikada ne ispadne na dobro. Princip da svi moraju polagati račune, na ma kojoj funkciji se nalazili, sada i odmah mora zaživjeti.
Zato polemike koje se vode na nivou novih koalicija doživljavam kao veliki iskorak naprijed, jer onog trenutka kada one zažive možemo smatrati da je osvojena sloboda. Ja znam da će to ići teško, jer trideset godina niko iz vlasti nije smio javno ukazati na propuste šefa režima i njemu bliskih saradnika. Taj ko bi se osmjelio da javno ukaže na njihove zloupotrebe, ekspresno je uklonjen sa političke scene. To je vremenom postalo pravilo ponašanja na svim nivoima. Strah od javno izgovorene riječi postao je sastavni dio života najvećeg broja ljudi, naročito onih koji su radili u institucijama, pod neposrednom kontrolom vlasti. Novo vrijeme treba da proizvede samo strah kod nosilaca važnih funkcija u dijelu odgovornosti da ništa ne smiju uraditi suprotno zakonima, jer će u startu na to biti upozoreni. Odmah i bez ustezanja treba sve nazvati pravim imenom, borba za pozicije u novoj vlasti ne smije počivati na osvajanju monopola u onim oblastima gdje su mogućnosti za zloupotrebe radi sticanja lične koristi najveće. Ona se prvenstveno mora zasnivati na eliminisanju svih monopola koji bi mogli proizvesti novu korupciju i kriminal. Poznata su mi razmišljanja koja su ukorijenjena u svijest naših političara da je najbolje biti blizu vagana, gdje su mogućnosti da što više „omastite brke” veće. Svi bježe od praznog vagana, kao đavo od krsta. S tom praksom u startu treba raskinuti da ne bismo upali u mnogo puta viđenu zamku iskazanu u narodnoj izreci: „Sjaši Kurta, da uzjaše Murta!“
U Bibliji je zapisano: „Poštuj oca i majku, da bi ti se dani na zemlji produžili.“ Ja bih rekao da nova vlast treba poštovati sve građane Crne Gore, a naročito one koji su osvojili vlast da bi i oni poštovali nju. Čak i oni koji iskazuju negativan odnos prema njoj i koji je nijesu glasali promijeniće svoje mišljenje onog trenutka kada osjete da vlast poštuje njih. Put do slobode je dug. Tridesetog avgusta je napravljen samo jedan korak ka slobodi. Do njenog potpunog osvajanja treba napraviti još nekoliko koraka, a ključni korak je da počnemo mijenjati navike da se može živjeti na tuđ račun, ali i da se Crnoj Gori vrati sve ono što je od nje oteto i da se privedu pravdi svi oni koji su u tom prljavom poslu učestvovali, bez obzira na to na čijoj strani se nalaze i ma koliko se u hodu budu prestrojavali. Naravno, jako je važno da nova vlast račune polaže samo svom narodu, a ne nalogodavcima sa strane, jer na nedavno održanim izborima u Americi uvjerili smo se da Amerika lakše bira tuđu nego svoju vlast!
Izvor: DAN
Piše: Jovo Pejović
Oduvijek sam se divio ljudima koji su se mogli oduprijeti taštini, želji za dokazivanjem, karijernim nadmetanjem i porivu da unesu u svoju biografiju neku prestižnu političku funkciju. Samo rijetki su u tome uspjeli. Želja za moći je lomila i one za koje bi na prvi mah pomislili da nijesu iz te priče, kao što su i dobrovoljni odlasci sa političkih funkcija uvijek dolazili u nevrijeme i nevoljno, a što nam trideset godina svjedoči odlazeći režim. Zašto je žudnja za vlašću i moć tako važna u Crnoj Gori, pitanje je koje traži posebnu analizu. Zašto se svi grabe za funkcije koje donose neograničenu moć, političku i finansijsku? Neke analize govore da se vrijednost ljudi u Crnoj Gori prvenstveno temeljila na tome kakvu je ko funkciju ili čin imao.
Tako se stvarao mit o ljudima, bratstvima i plemenima, iako su po čojstvu i junaštvu nerijetko bili bolji oni koji nijesu imali nikoga svoga na važnim funkcijama u državi ili na dvoru, da ne kažem u partijama koje su u novije vrijeme donosile vrednosne sudove o ljudima. Jedno vrijeme su junaštvo i ordenje uticali na vrednovanje ljudi, ali je i tu bilo onih koji su titule dobijali kao miljenici onih koji odlučuju, iako su neki drugi bili mnogo zaslužniji. Nerijetko, uz junaštvo nije išlo i čojstvo. Tako da je broj onih kod kojih se poklapalo i jedno i drugo bio manji nego što smo slušali od naših starih ili učili iz literature. Sve je zavisilo od toga ko su bili autori literarnih djela i koje su motive imali da nekoga prikažu boljim nego što u stvari jeste ili ocrne nekoga ko nije bio po njihovoj volji. Meni su prihvatljivije priče koje su se prenosile s koljena na koljeno, a koje izvorno opisujuju ličnosti i događaje iz raznih perioda, bilo daleke ili bliske prošlosti na način kako ih je narod zapamtio.
Danas se po potrebi, uglavnom u političke svrhe dojučerašnjih partija na vlasti i njima bliskih pojedinaca, promovišu manje ili više one ličnosti koje su s razlogom bile zaboravljene, ne ulazeći u karakter njihove ličnosti i uloge koje su imali u vremenu u kome su živjeli. Crna Gora iz tih vremena pamti ličnosti koje su u nekim istorijskim trenucima ojadile državu i koje bi zbog zločina koje su činili prema sopstvenom narodu, a naročito prema nekim plemenima morale biti podvrgnute ozbiljnom sudu istorije.
Takvu sudbinu ne bi smjeli izbjeći ni aktuelni akteri političke scene koji su glavni krivci za ekonomski i moralni sunovrat naše države. Crna Gora je jedna od rijetkih država koja je u drugi plan stavila one ličnosti koje su dale veliki doprinos kulturnom, naučnom i privrednom razvoju države kroz njeno vjekovno trajanje, a u prvi plan je gurala one koji ni po čemu nijesu zasluživali, niti zaslužuju mjesta s kojih su nas godinama unižavali i predstavljali u najgorem svjetlu. U poremećenom sistemu vrijednosti i emitovanja lažnih informacija teško je realno uspostaviti neke nove vrednosne sudove o ljudima i događajima. To u ovakvoj Crnoj Gori traži i vrijeme i ljude koji će na ličnom primjeru pokazati da sve može biti drugačije. Od toga koliko će nova vlast biti spremna da se odrekne privilegija koje im se same po sebi nude u velikoj mjeri će zavisiti kakva će biti budućnost Crne Gore. Ako se budu mogli oduprijeti taštini, karijernom nadmetanju i porivu da se ne bore za ličnu moć i funkcije, možemo se nadati da ćemo živjeti neko bolje vrijeme u boljoj Crnoj Gori.
Srbi su se stoički nosili s progonom koji se može porediti sa onim iz vremena okupacije Crne Gore od strane stranih zavojevača. Poslednjih decenija se stvarala atmosfera da su Srbi remetilački faktor i da ih treba po svaku cijenu spriječiti da budu dio vlasti. Oni su mnogo puta svoje glasove poklanjali onima koji se ne izjašnjavaju kao Srbi, a ovi im nikada nijesu uzvratili na način koji zaslužuju. Nova vlast mora da zna da su je Srbi i ovoga puta, bez sujete, iskreno i bez uslovljavanja u velikom broju podržali. Zato je dužna da tu činjenicu maksimalno respektuje i Srbima povrati sva prava koja su vjekovima imali, ali i da im pruži šansu da učestvuju u kreiranju budućnosti Crne Gore.
Dobri odnosi sa svim susjedima, a naročito sa Srbijom bez obzira na to ko je tamo na vlasti preduslov su da brže zakoračimo u budućnost. Svaka neodmjerena izjava unosi nemir u živote naših građana koji još ne mogu da vjeruju da je ostvarena pobjeda. U pobjedničkoj euforiji niko ne smije iznevjeriti one koji su se 30 godina borili za slobodu. Neko će reći da su na tom putu pravljene i greške, a ja ću reći da je njihova hrabrost ali prije svega istrajnost i u trenucima kada su mnogi odustajali i mijenjali opozicioni dres dresom režima čuvala iskru slobode da se potpuno ne ugasi.
Kadrovanje koje je ovih dana u centru pažnje je đavolski težak posao, a ako je rezultat ucjena, onda je unaprijed osuđeno na propast. Niko se u ovom vremenu ne smije uspavati, jer ovakva vremena su Bogom data za lov u mutnom, pa se nerijetko dešava da lisica od vuka ugrabi veći dio i povede kolo. Slušao sam od mnogo pametnijih od mene da se neko otrijezni ranije, neko kasnije a neko nikada. Uvijek kada je teško treba se prisjetiti vječitih prijatelja i voditi računa da se takvo prijateljstvo ničim ne natruni. Vrijeme koje je pred nama nije nimalo lako. Mnogo je problema da bi se stvarali novi. To što su Srbi progutali mnogo knedli poslednjih dana i decenija da bi ubrzali put Crne Gore u budućnost ne znači da će dozvoliti da budu žedni prevedeni preko vode.
Piše: Jovo Pejović
Ova zemlja, ma koliko bila lijepa i ma koliko davala mogućnosti da se u njoj dobro živi, zahvaljujući odlazećem režimu vraćena je jedan vijek unazad. Vlast koja nije imala dušu nije bila dobra nikome, pa čak ni onima koji su je podržavali. To će i oni shvatiti vrlo brzo kada se strasti stišaju, jer graditi ličnu sreću na nesreći drugih nikome nije donijelo dobro. U zemljama istinske demokratije sve se planira. Jako se poštuje privatnost. Razvijena je svijest o zajedničkom intresu.
Mnogo pažnje se posvećuje rješavanju svih problema. Postoji stalna briga za ljude. Postoje mehanizmi da se stvari mijenjaju tamo gdje ne funkcionišu. Cijeni se rad. Odlazeća vlast je stvorila društvo u kom cvjeta samovolja. Utvrđena pravila su selektivno primjenjivana. Nije bilo samokritike, dok se kritičnost doživljavala kao napad, a ne povod da se nešto mijenja nabolje.
Lični interes je preovladao zajednički u svim sferama društva. Pogažena su pravila struke. Bilo je previše onih koji nemaju šta reći niti umiju išta uraditi, a odlučuju o našim sudbinama. Sjećam se vremena kada su mnogi od njih bili periferci. Nikada ništa nijesu radili, ali su mnogo zaradili na pljački naroda. Od onih bezličnih lica iz prošlih vremena postali su bezobrazni neljudi s mnogim frustracijama iz mladosti koje su i tada nagovještavale o kakvim se ličnostima radi. Među njima je mnogo onih koji su spremni i ubuduće praviti opstrukcije i pokušavati da se koprcaju iako je više nego jasno da je poraz na izborima upravo rezultat njihove katastrofalne politike koja je prelila čašu i kod jednog broja njihovih glasača koji su konačno prozreli sve pogubne posledice politike koja je Crnu Goru vodila u propast.
Siguran sam da bi pobjeda bila ubjedljivija da i ovoga puta na ucjene, pritiske i druge marifetluke nijesu ukrali nekoliko mandata. Režim je morao znati da se pupčana vrpca kojom su Srpska pravoslavna crkva i crnogorski Srbi vezani za Crnu Goru nikada ne smije presjeći, kao što nova vlast mora znati da mora bezrezervno poštovati sve posebnosti drugih naroda i štititi ih kao svoje. Niko se u Crnoj Gori ne smije osjećati ugroženim. Strah od nove vlasti mogu imati samo kriminalci iz odlazećeg režima i njima bliski prijatelji koji su očerupali Crnu Goru i za sebe prigrabili enormno bogatstvo. Zato pozive odlazećeg šefa režima da će se odmetnuti u šumu da brani one vrijednosti koje su poražene na izborima ne treba potcjenjivati, naprotiv, od njih se sve može očekivati. DPS će u javnosti slati jedne, a ispod žita osmišljavati nove opstrukcije. Zato je od velike izborne pobjede značajnije da se što je moguće brže širi front ljudi koji će otkloniti posledice odlazeće vlasti oličene u ubijanju političke kulture i demokratije, stvaranju lažne slike o ekonomskom blagostanju i huškanju jednih na druge. Mora se hitno razbiti fama o tome ako jedni slave svoje posebnosti i drže do svoje vjere i tradicije da time ugrožavaju druge. Sloboda za sve će otvoriti oči svima i stvoriti ambijent u kome ćemo poštovati tuđe posebnosti kao svoje. To će izgraditi odnose u državi gdje nikome neće biti tijesno.
U državi u kojoj neće biti viška prava za jedne u odnosu na druge građane neće biti podjela po vjerskoj i nacionalnoj osnovi. Podjele te vrste se javljaju u državama koje favorizuju prava jednih na račun drugih. Zato mudro i bez nervoze treba graditi temelje nove politike koja će biti u interesu svih građana, jer na nepravde se jednako reaguje i unutar onih naroda koji pripadaju istoj naciji i istoj vjeri, pa i porodici.
Savić Radetić, Član glavnog odbora DNP
Piše Mišur: Dragi moj brate Mišo, sa velikom željom iako u osamdesetim godinama, sa duplim sočivima i drhtavim rukama, vjerovatno poslednji put da te obavijestim o velikoj radosti crnogorskog naroda koja se desi 30. avgusta. Sjedim sama moj brate na kućnom pragu razmišljam da li će ikad ovaj lupeški jaram panuti sa vrata crnogorskog naroda koja traje već punih 30 godina. Iz tog svakodnevnog razmišljanja trgnu me lavež malog Šarovčića lajući za krliještijom, ja ustadoh misleći da su divlja prasad te povikah “drž Šaro drž“. Šarovčić lajući bježi k’ meni, ja bolje da gledam kad prvi ide natovareni magarac a za njim geljaju Joksim moj brate, onaj Joksim koji nikada Taju ne plati Ćetaju. Za Joksimom onaj Petko što je ispravljao sam sebi grbu, obojica umotani nekakvim crvenim krpama. Bog sa vama nekrsti, jeste li se zagubili.
Joksim reče gut morgen Mišure mi smo kod tebe došli kao što smo radili prije svakih izbora pričajući o rastovari magarca i reče smijući se: Mišure, ovo smo tebi donijeli i ovih 20 eura da bi došla da glasaš za DPS. Dalje govori Joksim, moj Mišure onaj Mitropolit i Vladika Joanikije probudiše pamet i vjeru u crnogorskom narodu, da odbrane svetinje. Ti Mišure razmisli ako ne glasaš DPS ukinućemo ti ono malo crkavice što primaš ako ne možeš doći ja i Petko ćemo doći za tebe sa ovim magarcem. Slušajući njihovo avetanje rekoh: Joksime tovari magarca odlazite da vas ne gledam,oni se smješkajući prave kao da ne znaju i ne čuju što sam rekla. Uđoh u kuću, uzeh đedovu ratnu pušku, kad viđeše ratnu cijev pobjegoše, zaboraviše magarca kojeg su uvezli preko Vlade Crne Gore. Magarac se manita vikajući, jer viđe da ga ostaviše njegovi najbliži. Ja uzeh nož i presjekoh povodac a on zajuri za njima, iako ljuta pobježe mi pogled gdje su ostavili onih 20 eura kad i njih ukradoše. Moj brate ono što su donijeli svemu je rok istekao te će Šarovčić imati hrane za ovu godinu. Noć se primiče, ja u uđem u kuću, tarnem ugarak na ognjište da ne bih upaljivala onu lampu ćoru jer mi isključiše struju zbog duga od 15 eura.
Ne zaspijevam. Ja i Šarovčić poranismo da ne bih zakasnila na izbore jer uvijek budem prva. Rasvit zore na putu opet Šarovčić zalaja a iz mraka se začu drhtav glas: Stani baba, ustaj kamen i raširi ruke i raširi noge,kad opet se začu glas mi smo baba antiteroristička jedinica moramo te pretresti jer Joksim prijavi da švercuješ tamjan. Prilazi mi jedan koji se iskrivio od petokraka koje je prišio na ramenu zavuče ruku ispod raše tamo đe je niko nije zavukivao od kad je Radiša umro. Stiže na glasačko mjesto, kad jedan od biračkog odbora reče dobro nam došla bako,izvolite glasački listić i glasajte po svojoj volji. Ja se prvo prekrstih i rekoh, pomozi Bože danas ili nikada da skinemo ovaj lupeški jaram sa vrata. Kako odmiče dan ja i Šarovčić ostasmo jer se šuška da će DPS, Joksim i njegova lupeška družina izgubiti na ovim izborima kad se narod šenluči i veseli prvu noć poslije 30 godina. Na pola puta u povraćaju, opet Joksim sa nekoliko ministara plače udarajuči šakama u glavu a jedan od njih promrlja: A ja im rekoh iskreno saučešće za vašim velikim gubitkom. Joksim ponovo progovori Mišure, Đekna ne dođe da glasa ali ti Mišure možeš nas spasiti jer sa tvojim glasom mi smo imali 41 poslanika. Mišure mi za taj ajter bi smo ti uradili najljepši grob a na piramidi napisali, Hvala ti Mišure, što spasi obraz lupeškoj bandi.
Moj brate ja sa tim bih zatečena, stavim ruke u džep potrljah onu glavicu bijelog luka 3 puta jer ne znadoh što me snađe otvoriše mi se oči a srce zalupa te progovorih: Sklanjajte mi se sa puta, a ti Joksime dođe vrijeme da platiš tajovog ćetalja. Kad dođoh sebe sjetih se da je pokojna baka bila najbolja tužbarica u našem kraju i rekoh da ja progovorim dvije. Jokašu ja ću kad umrem počivati u grobu sa mojim čeljadima u miru a ti ćeš sa tom lupeškom bandom okončati sve vaše prljave rabote i upasti u jamu bez dna. Ja nastavim, pokupite svoje tranje vi izrodi, bezumnici i lupeži Crne Gore ne daj Bože da se iko od vas vrne, ja kukala dalje zborim; Ko se protiv Crkve bori i svetinja, protiv naše vjere nemao ručka ni večere, nit ženio niti udavao sa vampirima u kuću spavao, stignula ga Lazareva kletva da se ćorav svojom zemljom šeta.
Kada 31 godinu živite u diktaturi, ljudski je da prvog dana toliko čekane slobode nađete duši oduška i proslavite taj dan opuštenije nego obično. Naravno, i u slavlju treba biti dostojanstven i veliki, jer ničim ne smijemo pokazati da je osveta naša opcija
Piše: Jovo Pejović
„Nigdje ne postoji jednostavan put do slobode i mnogi od nas će morati proći više puta kroz dolinu smrti kako bi dosegli vrh naših želja“, govorio je Nelson Mandela. Trideset i jednu godinu narod u Crnoj Gori je čekao slobodu. Diktatorski režim Mila Đukanovića nas je proganjao, ponižavao i potcjenjivao do te mjere da smo se često pitali da li je još išta ostalo od one sojske i čojske Crne Gore kojom smo se ponosili.
Kada su mnogi gubili svaku nadu da će se nešto promijeniti, Bog se javi! Diktator u svom maniru izjavi da će ga pobijediti i toga dana potpisa sebi smrtnu presudu u političkom smislu, koja ga posla na smetlište istorije. Sloboda je riječ koja je najčešće izgovarana u noći između 30. i 31. avgusta. Suze u očima onih hrabrih ljudi koje smo slušali u Skupštini i na protestima opozicije rekle su sve o njima kao ličnostima, o njihovim velikim dušama i srcima i o njihovoj velikoj i iskrenoj želji da sloboda dođe Crnoj Gori, uprkos čestim sumnjama onih koji ih nijesu podržavali, optužujući ih da to rade iz ovih ili onih razloga.
Oni mali-veliki ljudi koji su svih ovih godina čuvali iskru slobode najčešće su komentarisali: „Sad i da umremo bili bismo srećni kad smo dočekali slobodu!“ To je najljepša poruka novoj vlasti da nikada i ne pomisli da se obračunava sa sopstvenim narodom, na način kako je to radio režim Mila Đukanovića. Put do ove pobjede krčile su generacije hrabrih građana Crne Gore.
Veliki doprinos ovoj pobjedi dali su i oni naši prijatelji koji, nažalost, nijesu dočekali ovaj dan, a toliko su se borili da do njega dođu: Momir i Pavle Bulatović, Duško Jovanović, Zoran Žižić, Miodrag Kovač, Dragiša Pešić, Zoran Knežević, Momčilo Vučetić, Ranko Kadić, Branko Kostić, Ranko Jovović, Miodrag Ćupić, Ratko Deletić, Momčilo Krivokapić, Boro Božović, Budo Krstonijević, Veljko Kaluđerović, Mišo Noković, Ranko Čađenović i mnogi drugi čija imena zaslužuju da se pomenu.
Cijena slobode koju smo čekali trideset godina bila je velika. Crna Gora je mnogo puta bila blizu osvajanja slobode, ali vlast je ucjenama, pritiscima, kupovinom glasača, odbornika, poslanika i čitavih partija, izmišljenim državnim udarima i drugim marifetlucima kod naroda stvarala atmosferu bespomoćnosti. Svi smo znali da vlast nema većinu kada bi se građani slobodno izjašnjavali, ali smo takođe znali da su svi izbori pokradeni i da u njihovoj krađi glavnu ulogu imaju državni organi pred čijim se očima – i uz njihovu podršku – krala izborna volja.
Oni su svoje pobjede bazirali na krađama, a mi našu kampanju na tome kako krađu spriječiti. Broj 30 je oduvijek bio moj srećan broj, a broj 9 broj koji sam najčešće nosio na leđima dok sam igrao fudbal, a koji u našem slučaju označava kraj jednog i početak drugog vremena. Potajno sam vjerovao da su se sve kockice ovoga puta poklopile i da je 30. avgust predodređen za dan velike pobjede. Vjerovao sam i u ime moje pokojne sestre Danke, koja je bila rame uz rame sa mnom u svim velikim bitkama koje je opozicija vodila. Osjetio sam u kontaktu s ljudima da je pobjeda blizu i na jednom skupu, nezadovoljan kako su koordinirane neke aktivnosti u kampanji, čak sam izjavio: „Prije nekoliko godina ništa nijesam radio u vinogradu, a nikada nije bolje rodio, a sve mi se čini i da će na ovim izborima biti tako.“ „Sloboda nije ništa drugo nego šansa da budeš bolji“, rekao je Alber Kami. To je formula koju treba da primijeni nova vlast. Ako ne bude tako, ona neće dugo trajati, jer nakon smjene diktatorske vlasti, svaka nova će kraće trajati. Veliki pjesnik je napisao: „Bog je slobodu dao za čovjeka“. Bog je presudio i ovog puta.
Izvor: DAN
Piše: Jovo Pejović
Da li će konačno razvedriti iznad Gore Crne, odgovor će dati njeni građani 30. avgusta kada budu prebrojani glasački listići od Pljevalja do Ulcinja. Zato svi, ama baš svi, treba ovih dana da se presaberemo i donesemo odluku kakvu to Crnu Goru želimo?
Ozbiljno treba da se zapitamo kakav život možemo da očekujemo ako prihvatimo da nam i dalje aktuelni režim namještenim kratkoročnim interesima, ponižavanjima i ugrožavanjem trajnih vrijednosti na kojima počiva Crna Gora kroji sudbinu, a mi da zabijemo glavu u pijesak i ponašamo se kao da se to nas ne dotiče. Donošenjem loših odluka, dodatno usložnjavamo ionako lošu situaciju u kojoj se nalazimo i pomažemo da se zlo koje je nanijeto državi i njenim građanima lošim odlukama nikada ne ispravi. U nedjelju moramo biti mudri, više nego ikad dosad, jer društvo u kojem živimo je društvo poremećenih vrijednosti u kojem nije važno učiniti nešto dobro za državu, već slagati uz pomoć dobrog marketinga i povjerovati šarenim lažima da će ovim prostorima poteći med i maslo ako ovaj režim ostane na vlasti. Kao da u proteklih trideset godina ovdje nijesmo živjeli i sve njihove prevare osjetili na sopstvenoj koži.
Nosioci izvršne vlasti i njima bliski prijatelji su iznijeli pare u inostranstvo, pa ih više nije briga za državu, zato je svakome, ko iole poznaje prilike u Crnoj Gori jasno, da oni na ovim izborima brane ono što su pokrali, a predmet njihove krađe je država i njena imovina. Zato su se za nju zakačili i poistovjetili državu sa sobom da ih ni švajs aparatom ne možemo otkačiti. Za razliku od njih, mi branimo svetinje i pravo na slobodu i bolji život, kao najdragocjeniju vrijednost naše države.7
Države, koju nam je Bog podario i učinio najljepšim rajem na zemlji, koju smo, nažalost, prepustili korumpiranoj i nesposobnoj vlasti da je čerupa i derogira u svakom dijelu. Zato ljekovito zvuče riječi francuskog humaniste Arno Gujona: „Niko u Crnoj Gori za dvesta godina neće znati o aktuelnim političkim zbivanjima, ali će svako sigurno znati što je to Ostrog, ko ga je sagradio, ko tamo počiva i šta je SPC.” Oni koji su ovu marionetsku vlast golom silom instalirali u Crnu Goru, na pokradenim predsjedničkim izborima 1997. godine, koji su značili gubitak stvarne suverenosti Crne Gore i direktno miješanje u izbornu volju građana od strane Zapada, danas sve više uviđaju da su igrali na pogrešnu kartu. Tome u prilog ide izjava britanskog advokata Tobi Kedmana da bi Interpol mogao zatvoriti vrata Crnoj Gori, jer je zabrinut da je cijeli sistem korumpiran, nakon povlačenja Interpolovih potjernica za Duškom Kneževićem, Aronom Šavivom i Džozefom Asadom.
Da se nacizam u Evropi, kao i kod nas ostvaruje u novim okolnostima, valjda je svima jasno. Nacizam su osmislili Englezi, Njemci su ga samo uveli u praksu kao vrhunac pangermanskog ekspanzionizma i rasizma prema Istoku. Tu se do današnjeg dana ništa nije promijenilo. Njemačka ne osjeća sram što je napadala i ubijala nevine i bespomoćne, već što je izgubila rat.
Zato njihova neskrivena mržnja prema narodima koji su pobjednici u tom ratu nikada nije prestala. Cilj Zapada je bio i ostao isti. Osvojiti Istok. Sve moderne ratove oni su započinjali. Zamislite kolika je kod njih količina cinizma kada vas bombarduju, ubijaju, protjeruju i na kraju vam sude. Zato na istinama treba graditi budućnost. Da se sačuvamo od zločinaca koji pod maskom tobožnje izgradnje demokratskih društava urušavaju svijet. U njihovim radionicama se obučavaju naši vlastodršci. Zbog toga u istupima režimlija ima toliko mržnje, cinizma, obmana i laži koje bezočno brane, a koje su nepojmljive zdravom ljudskom umu. Bez njih na vlasti u Crnoj Gori bi se lakše i ljepše živjelo. Rasterećeni od svakodnevnih tenzija, zasukali bismo rukave i izgrađivali Crnu Goru po mjeri svih njenih građana. U miru bismo gradili naš put u budućnost i svi zajedno bismo dijelili dobro i zlo.
Izvor: DAN
Ђавоље се коло заиграло на сред наше домовине миле, а пјесма је ,,Уништите светиње“. Коло игра на мједеном гувну, ђе се оно скупљају вјештице. Коло води проклети Рогоња, напријед пета, а позади прсти, свом народу не да да се крсти, да се крсти у наше светиње.
Meni su jednako korisni negativni komentari kao i oni pozitivni. Kritikuju me i glasači režima i glasači opozicije. Ali, ma koliko reakcije i jednih i drugih bile često i neprijatne, one me podstiču da nastavim dalje, istim tempom i s istom nadom da sam bar malo pomogao onima koji tragaju za istinom da odrede svoje mjesto u stroju onih koji realno gledaju na stvari. Kako ovaj jubilej pada u susret parlamentarnim izborima, koji mogu biti prekretnica u trasiranju puta Crne Gore u budućnost, treba nešto reći i o njihovom značaju. Moguće da će ovi izbori opredijeliti i na koji način ćemo u budućnosti slaviti Božić, Vaskrs i krsnu slavu. Hoćemo li se svi zajedno radovati ovim praznicima, kao što se vjekovima narod radovao na ovim prostorima. Ili će nam ateisti iz vlasti i NKT-a ispisivati nove običaje koje će, uz asistenciju policije i tužilaštva, sprovoditi u vjerskim objektima i našim domovima. Hoće li naša braća koja su članovi DPS-a imati hrabrosti da se suprotstave svojim šefovima, i da se s nama raduju tih blagih dana, koji su od Boga dati za širenje bratske sloge i ljubavi? Hoće li božja ljubav pobijediti bahatost i golu silu režima? Trideseti avgust će u velikoj mjeri opredijeliti teme o kojima ću u budućnosti pisati.
Piše: Jovo Pejović
Crna Gora je u najvećoj političkoj i državnoj krizi. Čelnici policije, tužilaštva i sudstva otvoreno su se stavili u službu jednog čovjeka i njemu bliske interesne grupe, kojima je cilj da unište i ponize istorijsku prošlost Crne Gore, rasprodaju njena nacionalna dobra, prirodne i druge vrijednosti, i ukinu Srpsku pravoslavnu crkvu. Nastavlja se krađa narodne volje u gradovima gdje je opozicija na vlasti, političkom korupcijom i kupovinom odbornika. Nosioci najviših državnih funkcija, za koje sav narod zna koliko su pošteni i koliko vode računa o dobru države i naroda, nastavljaju s poslovima zbog kojih se u svakoj pravno uređenoj državi krivično odgovara. Prema svima koji drugačije misle primjenjuje se sila. Hapse, privode na informativne razgovore, ostavljaju bez posla, prijeti se egzistenciji njihovih porodica.
Hrabre proganjaju, plahe potkupljuju. Sakrivena pod kišobranom NATO-a i tobožnjeg demokratskog puta ka Evropskoj uniji, ova vlast nas vraća u najmračnije periode naše istorije. Vlast koja se održava golom silom i političkom korupcijom nema pravo da bude vlast. Oni koji danas kradu, prijete i podmićuju, sjutra će raditi i crnje stvari. Ako ih 30. avgusta ne pobijedimo, sjutra nas čeka neuporedivo veće zlo. One koji ne podržavaju režim proglasili su neprijateljima Crne Gore, jer su sebe poistovjetili sa državom, da bi lakše manipulisali građanima. Oni koji ne misle kao vlast ne mrze nikoga.
Oni poštuju sve nacije i vjere. Oni nijesu protiv svoje države jer su utemeljeni u svaki dio njene istorije i njenog bića. Njima vlast podmeće da ne vole Crnu Goru, radi očuvanja nezakonito stečene imovine. Klasičan primjer za to je njihov glavni ideolog Svetozar Marović koji je, kad mu je prigustilo, pobjegao iz Crne Gore, što bi zarad očuvanja otetog od naroda učinili i svi ostali iz vrha vlasti. Oni koji ne podržavaju vlast nijesu nikakva nasilnička grupa, kako ih vlast želi predstaviti, ali su odlučni da se svim raspoloživim demokratskim sredstvima bore i izbore za prava koja im pripadaju. Oni ne žele vlast za sebe, oni se bore za državu u kojoj će građani slobodno iskazivati svoju volju i izgrađivati društvo u kome će svi biti ravnopravni. Borba za slobodnu i demokratsku Crnu Goru je cilj kome teže svi oni koji je iskreno vole. Oni koji na izborima kradu i falsifikuju narodnu volju, oni koji ponižavaju sopstveni narod ne zaslužuju da budu vlast. Crnoj Gori treba vlast koja će imati kuraži da stane i pred one koji protestuju protiv nje, i suoči se sa njihovim zahtjevima.
Tek tada ćemo moći da kažemo da imamo demokratsku vlast. Odbrana osnovnih ljudskih prava i sloboda, koje jemči Ustav, univerzalno je pravo koje se u Crnoj Gori drastično krši. Lideri nacionalnih manjina zavaljeni u lagodnim foteljama vlasti, opijeni sopstvenim privilegijama, ništa nijesu učinili da se životni standard građana koje predstavljaju poboljša. Da nije pomoći njihovih sunarodnika koji su pošli u svijet trbuhom za kruhom, život ovih građana bio bi još teži. Režim Mila Đukanovića je, preko njihovih lidera, opoziciju predstavio neprijateljima nacionalnih manjina. Pritom, vlast decenijama krije istinu o deportaciji Bošnjaka, ratnim operacijama oko Dubrovnika i akciji Orlov let, što je trebalo davno da odgonetne tadašnji i sadašnji gospodar naših sudbina Milo Đukanović, koji je neposredni učesnik u donošenju svih odluka vezanih za ratna dešavanja tih godina, a čiji je uticaj na sva zbivanja u Crnoj Gori, kako tada tako i sada, bio najveći. Vrijeme je da se zablude s kojima svi decenijama živimo konačno počnu otkrivati.
Bilo bi to ljekovito, ne samo za stvarnu harmonizaciju odnosa u Crnoj Gori, već i za njenu budućnost. Tome u susret ide izjava Admira Šabotića, objavljena na njegovom fejsbuk profilu, koju su mediji nedavno objavili, a koja glasi: „Godinama tvrdim i javno govorim da je najgori četnički šljam okupljen u DPS-u, oni vas magarče godinama i plaše Srbima. Manipulisanju Bošnjacima se nazire kraj, jer stasavaju generacije koje ne možete preplašiti, potkupiti, niti namagarčiti podmuklim komunističkim forama.”
Izvor: DAN
