Znam da bi se na­lju­tio ka­da bih po­me­nuo nje­go­vo ime, jer pu­bli­ci­tet ni­ka­da ni­je vo­lio. Bio je po­put Pi­li­pen­de iz naj­bo­lje pri­po­vjet­ke po­zna­tog srp­skog pi­sca Si­me Ma­ta­vu­lja. Hra­bri i pr­ko­sni čo­vjek ko­ji ni po ko­ju ci­je­nu ni­je htio da pro­da svo­ju vje­ru i srp­ske ko­ri­je­ne, iako je ži­vio te­škim i mu­ko­trp­nim ži­vo­tom. Vi­še je vo­lio da umre od gla­di ne­go da iz­da svo­ja uvje­re­nja i iz­gu­bi čast. Re­žim ga je go­di­na­ma pro­ga­njao i sta­vljao pred ve­li­ka ži­vot­na is­ku­še­nja. Pred njim je bio iz­bor ili da od­u­sta­ne od bor­be ili da na­sta­vi da ži­vi u bi­je­di i si­ro­ma­štvu i umre kao po­šten i ča­stan čo­vjek. Od­lu­čio se za ovo dru­go, jer su nje­go­va uvje­re­nja bi­la čvr­sta i ne­u­ni­šti­va, a pro­is­te­kla su iz nje­go­vog sr­ca i osje­ća­nja da je obraz čo­vje­ka va­žni­ji od pu­nog sto­ma­ka. Bio je pra­vi vjer­nik, tvr­do­ko­ran i mo­ral­no jak čo­vjek, kraj­nje odan svo­jim ko­ri­je­ni­ma. Po ci­je­nu sve­ga, ni­je htio da se od­rek­ne svo­jih pre­da­ka, jer je sma­trao da vje­ra u njih od­re­đu­je nje­go­vo bi­će i da bi od­ri­ca­njem iz­gu­bio svo­ju du­šu. Ve­li­kom is­traj­no­šću u bor­bi za sop­stve­ni iden­ti­tet po­ka­zao je da čo­vje­ka vi­so­kih mo­ral­nih vri­jed­no­sti ni­šta ne mo­že na­tje­ra­ti da iz­gu­bi svo­ju vje­ru, čast i do­sto­jan­stvo, kao i da ljud­ska po­sto­ja­nost i na­ci­o­nal­na gor­dost ne­ma­ju ci­je­nu. Do kra­ja je sli­je­dio jed­nu od naj­ču­ve­ni­jih iz­re­ka Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša: „U do­bru je la­ko do­bar bi­ti, na mu­ci se po­zna­ju ju­na­ci.“ Umro je, a ni­je do­če­kao slo­bod­nu Cr­nu Go­ru u ko­joj će svi ima­ti jed­na­ka pra­va, u ko­joj se ne­će­mo pre­bro­ja­va­ti po vjer­skim, na­ci­o­nal­nim i par­tij­skim uvje­re­nji­ma. I do­bro je (ako je u smr­ti išta do­bro) što je umro na vri­je­me, jer bi nje­go­vo raz­o­ča­re­nje bi­lo da­le­ko ve­će da je do­če­kao da vi­di ku­da su se za­pu­ti­li ne­ki iz vr­ha par­ti­je ko­joj je pri­pa­dao i nje­go­vi pri­ja­te­lji ko­ji­ma je vje­ro­vao. Znam da bi i od me­ne tra­žio opro­štaj što mi do kra­ja ni­je vje­ro­vao ka­da sam mu go­vo­rio o ka­kvim se lju­di­ma ra­di i šta nam spre­ma­ju. Znam da bi mi čvr­sto sti­snuo ru­ku, brat­ski me za­gr­lio i re­kao: „Opro­sti, bio si u pra­vu.“ To što su ga oni ko­ji po­li­ti­ku do­ži­vlja­va­ju kao po­zor­ni­cu la­ži ob­ma­nu­li, a on im po­vje­ro­vao pro­is­te­klo je iz nje­go­ve vje­re i ubje­đe­nja da lju­di mo­ra­ju bi­ti po­sto­ja­ni kao što je on bio, a na­ro­či­to oni ko­ji­ma smo uka­za­li čast da nas pred­sta­vlja­ju. On ni­je bio usa­mljen pri­mjer u na­šoj ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ne­pre­sta­noj bor­bi za slo­bo­du. Ali ko zna, mo­žda se jed­nog da­na po­no­vo vra­ti­mo vri­jed­no­sti­ma ko­je ni­je­su po­tro­še­ne već iz­ne­vje­re­ne od stra­ne onih ko­ji su se kle­li da će ih s na­ma bra­ni­ti bez al­ter­na­ti­ve. Mo­žda je fran­cu­ski fi­lo­zof i pi­sac Vol­ter po­zna­vao ne­ke po­li­ti­ča­re slič­ne na­ši­ma ka­da je go­vo­rio: „Ni­je li po­li­ti­ka sa­mo vje­šti­na da se la­že u pra­vi čas“? Mo­žda, ali moj pri­ja­telj ni­je po­dr­ža­vao tu i ta­kvu po­li­ti­ku kao što je ni ja ne po­dr­ža­vam.

Izvor: DAN