Po­ku­ša­vam za­mi­sli­ti ka­ko se osje­ća­ju gla­sa­či DPS-a ka­da se ne­ko ko­me su uka­za­li po­vje­re­nje po­na­ša kao po­da­nik i ra­spi­ku­ća po­kla­nja­ju­ći ovu na­šu li­je­pu ze­mlju lju­di­ma bez mo­ra­la i ča­sti. Svi vi ko­ji go­di­na­ma svoj glas da­je­te ovom re­ži­mu pre­sta­ni­te da la­že­te sa­mi se­be.

Sta­vi­te prst na če­lo i raz­mi­sli­te, da li je nor­mal­no da oni ko­ji­ma vi da­je­te po­vje­re­nje od na­še ze­mlje pra­ve pri­vat­ni po­sjed? Da li je nor­mal­no da za­ko­ni u ovoj ze­mlji ne va­že za sve pod­jed­na­ko? Da li je nor­mal­no da se iz­bo­ri ku­pu­ju pri­je iz­bo­ra? Da li je nor­mal­no da lo­po­vi i kri­mi­nal­ci slo­bod­no še­ta­ju Cr­nom Go­rom? Da li je nor­mal­no da naj­ve­ći broj gra­đa­na ži­vi u bi­je­di i si­ro­ma­štvu? Da de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di u na­po­nu sna­ge ne mo­že za­sno­va­ti rad­ni od­nos, da de­se­ti­ne hi­lja­da maj­ki sa tro­je i vi­še dje­ce bez ot­po­ra pri­sta­nu na uki­da­nje na­kna­de ko­je su ste­kle na osno­vu za­ko­na ko­ji je usvo­ji­la skup­šti­na? Da li je nor­mal­no da gra­đa­ni po­dr­ža­va­ju vlast ko­ja se su­prot­sta­vi­la da osnov za ob­ra­čun pen­zi­ja bu­de 15 naj­po­volj­ni­jih go­di­na rad­nog sta­ža? Da li je nor­mal­no da se u svo­joj ze­mlji pla­ši­te sop­stve­ne sjen­ke, da li je išta od ovo­ga što ra­di vlast nor­mal­no? Da li je nor­mal­no da se ga­se fa­bri­ke, a rad­ni­ci osta­nu na uli­ci, da li je nor­mal­no da ko­rup­ci­ja cvje­ta u zdrav­stvu, pro­svje­ti, po­li­ci­ji, dr­žav­noj ad­mi­ni­stra­ci­ji? Da li je nor­mal­no da sto­ti­ne hi­lja­da gra­đa­na ži­vi dnev­no od dva eura? Da li je nor­mal­no da u 21. vi­je­ku lju­di umi­ru od ne­u­hra­nje­no­sti i bo­le­sti za ko­je smo vje­ro­va­li da se vi­še ni­ka­da ne­će vra­ti­ti na na­še pro­sto­re?. Da li je mo­gu­će da ne­ko ko ča­sno i po­šte­no ra­di u ovoj ze­mlji ne­ma na­de? Da li ova vlast vje­ru­je da u Cr­noj Go­ri ži­ve ne­u­ki lju­di, lju­di ko­ji vje­ru­ju u sve i sva­šta, a naj­vi­še u la­ži? Mno­go pu­ta sam se na obič­nim stva­ri­ma uvje­rio ko­li­ko je tan­ka li­ni­ja iz­me­đu pla­ča i smi­je­ha, iz­me­đu sre­će i tu­ge, iz­me­đu ra­do­sti i pat­nje. Či­ni se da je i li­ni­ja iz­me­đu bez­na­đa u ko­me se na­la­zi Cr­na Go­ra i ži­vo­ta ko­ji do­no­si bo­lje da­ne ta­ko­đe tan­ka. Da bi­smo za­ko­ra­či­li u bu­duć­nost, po­treb­no je vi­še hra­bro­sti, ali i pa­me­ti, to­li­ko po­treb­ne da i ob­ma­nu­ti shva­te da ni­je­dan po­li­ti­čar ne­će do­ni­je­ti sre­ću, ako je sa­mi ne osvo­ji­te. U to što vam se oni u obra­ća­nji­ma pred­sta­vlja­ju pri­ja­te­lji­ma ne vje­ru­ju ni ma­la dje­ca, jer ka­kvi su vam ne­pri­ja­te­lji, ako su vam oni pri­ja­te­lji? Vaš fri­ži­der je naj­bo­lji po­ka­za­telj ka­ko oni ra­de i ko­li­ki je nji­hov do­pri­nos va­šem bo­ljem ži­vo­tu. Mu­dri lju­di su od­vaj­ka­da zna­li da od lju­di ko­ji jav­no uka­zu­ju na gre­ške tre­ba uči­ti, a od onih ko­ji ću­te tre­ba se ču­va­ti. Upra­vo će se ću­to­lo­zi jed­no­ga da­na sma­tra­ti naj­ve­ćim ne­pri­ja­te­lji­ma sop­stve­ne dr­ža­ve. Za­stra­šu­ju­će je što u slo­bo­dar­skoj Cr­noj Go­ri, ka­kvu pam­ti­mo iz pri­ča na­ših pre­da­ka, vla­da muk, ko­ji s vre­me­na na vri­je­me na­ru­še ri­jet­ke po­li­tič­ke par­ti­je i po­je­din­ci ko­ji se ne mi­re sa po­sto­je­ćim sta­njem i ko­ji su zbog to­ga iz­lo­že­ni ne­vi­đe­nim pri­ti­sci­ma i pro­go­ni­ma. Taj po­da­nič­ki od­nos pre­ma re­ži­mu vri­je­đa i de­pri­mi­ra sva­kog slo­bo­do­mi­sle­ćeg gra­đa­ni­na. U ta­kvom am­bi­jen­tu lju­di­ma osta­ju očaj i strah da nam se ne do­go­de go­re stva­ri od ovih ko­je nam se do­ga­đa­ju. Od­u­sta­ja­nje ve­ći­ne gra­đa­na, a na­ro­či­to in­te­lek­tu­a­la­ca, od kri­tič­kog pro­mi­šlja­nja stvar­no­sti ne da­je na­du da će cilj ko­jem te­ži­mo u sko­ri­je vri­je­me bi­ti do­sti­žan. Ži­vi­mo u vre­me­nu glo­bal­ne la­ži ko­ja do­vo­di do lu­di­la…. U Cr­noj Go­ri sve se za­sni­va na de­kla­ra­tiv­noj po­dr­šci ko­ja u re­al­nom svi­je­tu ne­ma ni­ka­kvog zna­ča­ja. Vje­či­ta bor­ba iz­me­đu isti­ne i la­ži tra­je od na­stan­ka ljud­skog ro­da. Laž je u toj bor­bi uvi­jek u nje­noj po­čet­noj fa­zi od­no­si­la pre­va­gu, ali je isti­na na kra­ju uvi­jek is­pli­va­la na po­vr­ši­nu, če­sto pre­ka­sno za nje­ne ne­po­sred­ne ak­te­re, ali na vri­je­me za is­pra­vlja­nje isto­rij­skih ne­prav­di. Za­to vje­ru­jem da ak­tu­el­no vri­je­me ko­je, ka­da je Cr­na Go­ra u pi­ta­nju, ni­ka­da ni­je bi­lo pre­pla­vlje­no to­li­kom ko­li­či­nom la­ži, ne mo­že du­go iz­dr­ža­ti. Pre­vi­še smo opi­je­ni la­ži­ma na svim ni­vo­i­ma i u svim seg­men­ti­ma dru­štva, da isti­na mo­ra po­če­ti iz­bi­ja­ti na po­vr­ši­nu, u po­čet­ku kao po­je­di­nač­na po­ja­va, a ne­du­go za­tim kao sve­op­šti po­kret. Pret­hod­no gra­đa­ni Cr­ne Go­re mo­ra­ju iz­a­na­li­zi­ra­ti sve ak­te­re na po­li­tič­koj sce­ni, i iz vla­sti i iz opo­zi­ci­je, i za se­be na­pra­vi­ti pro­cje­nu- ko i zbog če­ga kri­je isti­nu? Bi­lo da se ra­di o oni­ma ko­ji­ma laž tre­ba da bi se za­dr­ža­li na vla­sti ili oni­ma ko­ji­ma je laž po­treb­na da bi se do­če­pa­li vla­sti. To što ima mno­go onih ko­ji sma­tra­ju da je mu­dri­je pre­ću­ta­ti isti­nu ne­go se za nju jav­no bo­ri­ti, naj­bo­lji je po­ka­za­telj da smo kao dru­štvo du­bo­ko za­o­ra­li bra­zdu la­ži. U vre­me­nu ko­je do­la­zi opo­zi­ci­ja je po­no­vo na ve­li­kom is­pi­tu. Za one ko­ji su do­sled­ni u do­ka­zi­va­nju isti­ne na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re sve je vi­še ne­go ja­sno.

DAN