Ka­da su me­di­ji u Sr­bi­ji u udar­nim in­for­ma­tiv­nim emi­si­ja­ma kao ri­ječ da­na ci­ti­ra­li iz­ja­vu pred­sjed­ni­ka Alek­san­dra Vu­či­ća, sa­op­šte­nu na za­jed­nič­koj kon­fe­ren­ci­ji za me­di­je s nje­mač­kom kan­ce­lar­kom An­ge­lom Mer­kel: „Va­žni­je je lju­bi­ti ze­mlju svo­je dje­ce, ne­go ze­mlju svo­jih pre­da­ka“, bi­lo je ja­sno svi­ma da je ak­tu­el­ni re­žim u Sr­bi­ji već kre­nuo u pri­pre­mu jav­nog mnje­nja za pre­da­ju ili pro­da­ju naj­sve­ti­jeg di­je­la srp­ske te­ri­to­ri­je – Ko­so­va i Me­to­hi­je.

Vlast ko­ja ni­je spo­sob­na da od­bra­ni ze­mlju svo­jih pre­da­ka, ni­je spo­sob­na od­bra­ni­ti ni lju­bi­ti ni ze­mlju svo­je dje­ce. To što me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca tra­ži od Vu­či­ća mo­gli su is­pu­ni­ti i svi nje­go­vi pret­hod­ni­ci, što bi im vje­ro­vat­no po­mo­glo da i da­nas bu­du na vla­sti i ima­ju nje­nu bez­re­zer­vnu po­dr­šku. Ko­ri­je­ni Srp­stva su ute­me­lje­ni u sva­ki pe­dalj Ko­so­va i Me­to­hi­je. To bi mo­ra­li zna­ti svi u Sr­bi­ji, ze­mlji či­ja je sva­ka sto­pa na­to­plje­na kr­vlju naj­bo­ljih srp­skih si­no­va. Bez Ko­so­va i Me­to­hi­je Sr­bi­ja i Sr­bi, ma gdje ži­vje­li, re­pa su bez kor­je­na. Pre­da­jom Ko­so­va i Me­to­hi­je, Sr­bi se vi­še ne­će ima­ti u šta i u ko­ga za­kle­ti, jer sve na če­mu smo gra­di­li na­še po­sto­ja­nje ugra­đe­no je u Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Ka­da Sr­be odvo­ji­te od Gra­ča­ni­ce, Vi­so­kih De­ča­na i Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, naj­ve­ćih srp­skih sve­ti­nja, odvo­ji­li ste ih od nji­ho­vih du­hov­nih sto­že­ra i te­me­lja. Car La­zar, Jug Bog­dan, de­vet Ju­go­vi­ća, Mi­loš Obi­lić, Ivan Ko­san­čić, Mi­lan To­pli­ca i mno­gi dru­gi srp­ski vi­te­zo­vi ko­ji su po­lo­ži­li ži­vo­te za slo­bo­du Ko­so­va i Me­to­hi­je, bi­li bi iz­da­ni od sa­da­šnje ge­ne­ra­ci­je Sr­ba ne­ko­li­ko vje­ko­va ka­sni­je, što bi bi­la ve­ća iz­da­ja od iz­da­je Vu­ka Bran­ko­vi­ća, ko­ga ne­ki ko­ji se mi­re s pre­da­jom Ko­so­va že­le pred­sta­vi­ti mu­drim i vi­zi­o­nar­nim. Da su Cr­no­gor­ski Sr­bi i po­red ne­ma­log bro­ja iz­u­ze­ta­ka bi­li i osta­li te­melj Srp­stva na svim te­ri­to­ri­ja­ma na ko­ji­ma ži­ve, ni­ka­da ni­je bi­lo spor­no. To zna i Vu­čić, ko­ji je per­fid­no iz­bje­gao istin­ske pred­stav­ni­ke Sr­ba iz Cr­ne Go­re da uče­stvu­ju u iz­ra­di de­kla­ra­ci­je o oču­va­nju srp­ske na­ci­je, iako do­bro zna da su pra­va Sr­ba u Cr­noj Go­ri naj­u­gro­že­ni­ja od svih u re­gi­o­nu. Mo­gu­će da je sprd­nja vi­je­ka, ka­ko u Cr­noj Go­ri na­zi­va­ju su­đe­nje li­de­ri­ma DF- a, dio sce­na­ri­ja dva re­ži­ma, onog u Sr­bi­ji i ovog u Cr­noj Go­ri, ko­ji je imao za cilj da sa­ču­va re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, ali i da one­mo­gu­ći Sr­be iz Cr­ne Go­re da da­ju pu­ni do­pri­nos iz­ra­di de­kla­ra­ci­je o oču­va­nju srp­ske na­ci­je. Čud­no je da zva­nič­na Sr­bi­ja ću­ti i o ak­tu­el­noj te­mi o raz­gra­ni­če­nju Cr­ne Go­re i Ko­so­va, ako uop­šte Ko­so­vo sma­tra svo­jom te­ri­to­ri­jom. Ova­kav od­nos Sr­bi­je pre­ma ovom pi­ta­nju osta­će kao ne­za­bi­lje­žen pri­mjer u svjet­skoj isto­ri­ji, da dr­ža­vu ko­ja Ko­so­vo sma­tra svo­jom te­ri­to­ri­jom, što je za­pi­sa­no i u nje­nom Usta­vu, ne za­ni­ma raz­gra­ni­če­nje sop­stve­ne te­ri­to­ri­je sa te­ri­to­ri­je dru­ge dr­ža­ve, u ovom slu­ča­ju Cr­ne Go­re. Ova­kvo po­na­ša­nje do­bra­no oprav­da­va strah ve­li­kog bro­ja in­te­lek­tu­a­la­ca i vla­di­ka Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, is­ka­za­nog u ape­lu za od­bra­nu Ko­so­va i Me­to­hi­je, da se spre­ma iz­da­ja. Jer ka­da u od­bra­nu li­ka i dje­la Alek­san­dra Vu­či­ća usta­ne ku­ka i mo­ti­ka, on­da sva­kom tre­ba da je ja­sno da je ne­ko po­go­dio u sre­di­nu me­te. S do­la­skom mar­ta, uvi­jek se tre­ba pri­sje­ti­ti 2004.go­di­ne i pro­go­na Sr­ba. Ta­da je ve­li­ki broj Sr­ba pro­tje­ran s Ko­so­va, nji­ho­ve ku­će su spa­lje­ne i oskr­na­vlje­ni su kul­tur­no-isto­rij­ski spo­me­ni­ci. Ko mo­že za­bo­ra­vi­ti sve ne­vi­ne srp­ske žr­tve s Ko­so­va i Me­to­hi­je? Ko mo­že za­bo­ra­vi­ti 128 srp­skih sve­ti­nja, cr­ka­va i ma­na­sti­ra, ko­ji su od 1999.go­di­ne spa­lje­ni i ošte­će­ni, mno­gi od njih pre­tva­ra­ni u de­po­ni­je i jav­ne to­a­le­te? Ko mo­že za­bo­ra­vi­ti hram Bo­go­ro­di­ce Lje­vi­ške, hram Sve­tog Spa­sa, ma­na­stir De­vič, cr­kvu Sv. Jo­va­na Pre­te­če, i mno­ge dru­ge? Da li su sve ne­vi­ne žr­tve s Ko­so­va i Me­to­hi­je, nje­ne sve­ti­nje i kul­tur­no-isto­rij­ski spo­me­ni­ci to­li­ko jef­ti­ni da ih se Sr­bi­ja pod pri­ti­skom me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce tre­ba ta­ko la­ko od­re­ći? To­kom 2.000 go­di­na u iz­gnan­stvu, Je­vre­ji ši­rom svi­je­ta su se po­zdra­vlja­li ču­ve­nim po­zdra­vom: „Do­go­di­ne u Je­ru­sa­li­mu!“, i po­ka­za­li ko­li­ko je va­žno vje­ro­va­ti i ka­da se to či­ni ne­stvar­nim. Vje­ru­jem da će osta­ti do­volj­no Sr­ba ko­ji će svu­da i na sva­kom mje­stu po­na­vlja­ti: „Ko­so­vo je sr­ce Sr­bi­je!“ i „Do­go­di­ne na Ko­so­vu!“ Vje­ra u po­vra­tak na Ko­so­vo ni­ka­da ne smi­je pre­sta­ti, pa ni po ci­je­nu da svoj pot­pis na nje­go­vu pre­da­ju sta­vi Alek­san­dar Vu­čić ko­ji se pred An­ge­lom Mer­kel po­vi­jao kao slam­ka na vje­tru i to­pio kao sla­do­led na sun­cu. I ne sa­mo Vu­čić, ne­go bi­lo ko dru­gi od ko­ga bi to me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca tra­ži­la. Ne smi­ju ni na­ša dje­ca pri­hva­ti­ti te­zu Alek­san­dra Vu­či­ća da je va­žni­je lju­bi­ti ze­mlju svo­je dje­ce ne­go ze­mlju svo­jih pre­da­ka, jer ako ta­ko bu­de­mo gle­da­li na stva­ri od Sr­bi­je ne­će osta­ti ni­šta, a i Sr­bi će se, ma gdje ži­vje­li, osje­ća­ti ugro­že­nim i pre­pu­šte­nim na mi­lost i ne­mi­lost hi­je­na ko­je su kroz vje­ko­ve do­bro osje­ti­le slo­bo­dar­ski duh ovog vi­te­škog na­ro­da. Mo­ra­ju Sr­bi, s ko­lje­na na ko­lje­no, kao za­kle­tvu pre­no­si­ti: „Do­go­di­ne na Ko­so­vu!“ do ko­nač­nog po­vrat­ka, ma ko­li­ko du­go na nje­ga mo­ra­li da če­ka­mo.

DAN