Mi smo ovacijama pozdravljali lopove i kriminalce, divili se njihovim govorima i umijeću, a na kraju ostali zatečeni saznanjem da su upravo oni uništili Crnu Goru i naše živote

Po­li­ti­ka je još od grč­kih vre­me­na pre­sta­la da bu­de ure­đi­va­nje ži­vo­ta i pre­tvo­ri­la se u go­lu vje­šti­nu in­te­re­sne ma­ni­pu­la­ci­je. Za­to do­bro vo­di­te ra­ču­na o to­me ko­je i ka­kve vo­đe bi­ra­te, jer nam od to­ga za­vi­si ka­kvu će­mo bu­duć­nost ima­ti. Po­vje­re­nje ko­je su do­bi­ja­li od na­ro­da po­li­ti­ča­ri su po­tro­ši­li na se­be, a ne na na­rod. Mi smo po­zna­ti kao na­rod ko­ji je za­to što je vje­ro­vao u la­ži i po­dr­ža­vao la­ži, mno­go pu­ta bio po­ni­žen. Mi smo ova­ci­ja­ma po­zdra­vlja­li lo­po­ve i kri­mi­nal­ce, di­vi­li se nji­ho­vim go­vo­ri­ma i umi­je­ću, a na kra­ju osta­li za­te­če­ni sa­zna­njem da su upra­vo oni uni­šti­li Cr­nu Go­ru i na­še ži­vo­te. Ne­ki­ma ni to ni­je bi­lo do­volj­no da im okre­nu le­đa.

Ov­dje je na­rod na­vi­kao da ži­vi s isto­rij­skim pre­va­ra­ma, ko­je nam ne do­zvo­lja­va­ju da na stva­ri gle­da­mo ona­ko ka­kve one je­su. Mno­go to­ga se već iz­de­ša­va­lo pred na­šim oči­ma, a mi sve to mir­no pri­hva­ti­li, a da ni­je­smo svje­sni da Cr­na Go­ra vi­še ni­je na­ša i da smo je, ne­ko svje­sno, a ne­ko ne­svje­sno po­klo­ni­li dru­gi­ma. Po­la­ko, ali si­gur­no po­sta­je­mo pod­sta­na­ri u ro­đe­noj ku­ći, na ra­du kod bje­lo­svjet­skih pro­tu­va ko­ji­ma je je­di­ni cilj da iz Cr­ne Go­re isi­sa­ju sve što se isi­sa­ti mo­že. Me­ni da­nas smi­je­šno iz­gle­da­ju li­de­ri bal­kan­skih dr­ža­va ko­ji glu­me to­bo­žnju sa­mo­stal­nost, a ko­ji ni­šta ne smi­ju ura­di­ti dok ne do­bi­ju uput­stva sa stra­ne. Da ni­je onih ri­jet­kih par­ti­ja, ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja i po­je­di­na­ca ko­ji ne do­zvo­lja­va­ju da Cr­na Go­ra za­u­vi­jek za­ću­ti, mi bi­smo odav­no iz­gu­bi­li sve ono na če­mu se te­me­lji na­še po­sto­ja­nje. Za­to svi oni za­slu­žu­ju po­što­va­nje, jer gdje ne­ma po­kre­ta ko­ji će stvo­ri­ti da­šak vje­tra, gdje ne­ma ri­je­či da uz­bur­ka­ju va­zduh, gdje sve sto­ji kao da ne po­sto­ji, na­sta­je car­stvo pa­u­ko­vih mre­ža, a mi ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da nam pa­u­ci ne­bo pre­mre­že. Nor­mal­ni lju­di su naj­ve­ća ko­la­te­ral­na šte­ta dru­šta­va u ko­ji­ma vla­da­ju pri­mi­ti­vi­zam, ne­kul­tu­ra, kič, šund, kri­mi­nal i lo­po­vluk. Slu­šao sam od mo­jih sta­rih da se tre­ba ču­va­ti čo­vje­ka ko­ji ima ši­re du­pe od ra­me­na. Ni­je­sam mo­gao ni pret­po­sta­vi­ti da će upra­vo ovo nji­ho­vo upo­zo­re­nje bi­ti va­žno ne sa­mo me­ni, već i Cr­noj Go­ri.

Či­ni se da ne­mo­ral ni­gdje to­li­ko ni­je pri­su­tan kao u po­li­ti­ci. Vo­lio bih da ni­ka­da ni­je­sam pro­či­tao iz­ja­ve ne­kih po­li­ti­ča­ra ko­je sam upo­znao ba­ve­ći se po­li­tič­kim ra­dom i o nji­ma imao po­zi­tiv­no mi­šlje­nje. Ka­ko su do­zvo­li­li se­bi da svo­je biv­še pri­ja­te­lje, pred ko­ji­ma su mir­no sto­ja­li i bes­po­go­vor­no od­re­đi­va­li sve nji­ho­ve za­dat­ke, pred­sta­vlja­ju­ći se kao nji­ho­vi ve­li­ki pri­ja­te­lji, da­nas po­ku­ša­va­ju da obla­te? Da su to ra­di­li u vri­je­me ka­da su im bi­li še­fo­vi, ja bih im ka­pu ski­nuo. Ova­ko, nji­ho­ve na­pa­de i be­smi­sle­nu pri­ču o nji­ma i nji­ho­vom ra­du do­ži­vlja­vam naj­ve­ćim li­ce­mjer­jem ko­je, na­ža­lost, naj­bo­lje go­vo­ri o to­me ko­li­ko su na­ši po­li­ti­ča­ri „hra­bri“ da na­pa­da­ju, pod­me­ću i po­sta­vlja­ju ku­či­ce sa bez­bjed­ne uda­lje­no­sti… Ali se br­zo tran­sfor­mi­šu u po­da­ni­ke no­vim še­fo­vi­ma i nji­ho­vim na­lo­go­dav­ci­ma po­ka­zu­ju­ći ti­me da su ne­spo­sob­ni da sa­ču­va­ju se­be od se­be sa­mih, kao i ko­li­ko dr­že do pri­ja­telj­sta­va ko­ja su u isto­rij­skoj Cr­noj Go­ri uvi­jek bi­la va­žni­ja od bor­be za vlast. Oni se, na­ža­lost, že­le pred­sta­vi­ti in­te­lek­tu­al­ci­ma i pred­vod­ni­ci­ma na­ro­da. Knji­žev­nik Ra­ša Po­pov u svom lu­cid­nom sti­lu naj­sli­ko­vi­ti­je is­ka­za ka­kva je nji­ho­va ulo­ga u dru­štvu: „In­te­lek­tu­a­lac ni­je onaj ko je di­plo­mi­rao na ne­kom fa­kul­te­tu, već onaj ko­ji ima pra­vo rje­še­nje u pra­vom tre­nut­ku.“ Ta­kvih je da­nas naj­ma­nje. Sve ono što je lju­di­ma po­put me­ne bi­lo va­žno i vri­jed­no, go­lom si­lom gur­nu­to je ne­gdje u stra­nu, ali vje­ru­jem ni­je i po­tro­še­no. Ubi­je­đen sam da će se vra­ti­ti mno­go br­že ne­go što mo­že­mo za­mi­sli­ti. Za po­če­tak bi bi­lo lje­ko­vi­to da ko­nač­no odu svi la­žni za­štit­ni­ci na­ro­da i oni ko­ji su po­ni­zi­li Cr­nu Go­ru svo­jom dva­de­set­sed­mo­go­di­šnjom vla­da­vi­nom, ali i oni ko­ji su se mi­je­nja­li ka­ko vje­tar du­va. Mo­žda se usko­ro na­kon go­di­na pre­va­ra i la­ži pro­bu­di­mo u ne­koj dru­goj, bo­ljoj Cr­noj Go­ri. Mo­žda.

Autor: Jovo Pejović

Izvor: DAN