Po­zna­ti knji­žev­nik, Fi­lip Da­vid, u svom ese­ju o to­me ka­ko na­sta­je pri­mi­ti­vi­zam, ko je pri­mi­ti­vac i ka­ko se pro­na­la­ze pri­mi­tiv­ci, za­pi­sa i ovo: „Kod nas naj­ve­će pri­mi­tiv­ce i oli­če­nje pri­mi­ti­vi­zma na­la­zi­mo upra­vo me­đu oni­ma ko­ji po­sje­du­ju ne­ka­kvo obra­zo­va­nje.

U mir­nim vre­me­ni­ma ug­ni­je­zde se u ne­koj sre­di­ni i svo­jim ma­ni­ri­ma, na­iz­gled ugla­đe­ne oso­be, uspi­je­va­ju da za­va­ra­ju oko­li­nu… Svi­jet vi­đen nji­ho­vim oči­ma je po­jed­no­sta­vljen, upro­šćen, bez mo­ral­nih di­le­ma… Nji­ho­va ne­u­to­lji­va glad i žeđ da sve pri­la­go­de i pot­či­ne se­bi dje­lu­je bu­da­la­sto i me­ga­lo­man­ski. Kul­tu­ra pri­mi­tiv­ca u mrač­nim vre­me­ni­ma po­sta­je dr­žav­na kul­tu­ra, nji­ho­vi ido­li- ido­li ma­sa. Duh pri­mi­ti­vi­zma osje­ća se ta­da na sva­kom ko­ra­ku, vla­da nad mi­šlje­njem, uti­snut je u sva­ki dje­lić ži­vo­ta, nad­moć­no se uz­di­že kao me­ta­fo­ra sve­ga po­sto­je­ćeg.“
Fi­lip Da­vid ta­ko­đe ka­že: „Da pri­mi­ti­vac u po­li­ti­ci po­štu­je i uva­ža­va sa­mo na­če­lo si­le…“
Svi­je­tom da­nas u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va upra­vlja­ju pri­mi­tiv­ci. Bal­kan je sa­mo pre­sli­ka­na ko­pi­ja tog svi­je­ta, jer pri­mi­tiv­ci da bi op­sta­li tra­že sa­ve­zni­ke svu­da po svi­je­tu, za­to je i svi­jet po­stao iz­vo­ri­šte naj­ve­ćih i naj­stra­šni­jih za­la. Cr­na Go­ra je do­bra­no uplo­vi­la u vo­de pri­mi­ti­vi­zma ko­ja su na ve­li­ka vra­ta, svo­jim po­na­ša­njem, de­ce­ni­ja­ma una­zad po­če­li jav­no pro­mo­vi­sa­ti upra­vo po­li­ti­ča­ri. Oni su po­če­li ismi­ja­va­ti sve one vri­jed­no­sti ko­je su Cr­nu Go­ru i lju­de ko­ji ži­ve u njoj či­ni­li mo­ral­nim gro­ma­da­ma. Pr­vo su raz­bi­li i raz­je­di­ni­li po­ro­di­cu ko­ja je či­ni­la te­melj na­še po­sto­ja­no­sti, a ško­la odav­no ni­je vas­pit­na usta­no­va. Ta­ko ma­lo­ljet­nič­ka de­li­kven­ci­ja, kri­mi­nal i ko­rup­ci­ja ha­ra­ju na sva­kom ko­ra­ku i či­ne nas bez­bje­do­no­sno ugro­že­nim i ne­slo­bod­nim lju­di­ma. Pri­je ne­ki dan, pri po­vrat­ku s po­sla, za­u­sta­vi me uče­nik sred­nje ško­le i za­tra­ži dva eura. Ka­da mu od­go­vo­rih da ne­mam, on kre­nu da mi iz ru­ku ot­me tor­bi­cu i obra­ti se ri­je­či­ma: „Daj da pro­vje­rim.“ Na mo­je pro­ti­vlje­nje da mu to ne­ću do­zvo­li­ti, gla­sno pro­ko­men­ta­ri­sa da me je za­pam­tio i na­sta­vi da­lje. Ja sam još u do­broj kon­di­ci­ji i sna­zi da bih se tom bi­jed­nom pri­mi­tiv­cu mo­gao že­sto­ko su­prot­sta­vi­ti, ali sam u istom tre­nut­ku bio svje­stan da je u dr­ža­vi u ko­joj ži­vim, si­le­dži­ja pod ve­ćom za­šti­tom od mir­nih i vas­pi­ta­nih lju­di. Od ove ne­pri­jat­ne si­tu­a­ci­je u ko­joj sam se sti­ca­jem okol­no­sti na­šao, vi­še me za­bri­nu­lo šta nas če­ka, ako se mo­ral­ni su­no­vrat u ko­ji se na­la­zi­mo ne za­u­sta­vi. U vri­je­me mo­je mla­do­sti po­sto­ja­lo je ve­li­ko po­što­va­nje pre­ma sta­ri­jim oso­ba­ma, svu­da i na sva­kom mje­stu, u tom du­hu smo vas­pi­ta­va­ni i u po­ro­di­ci i u ško­li i dru­štvo se kao cje­li­na iz­gra­đi­va­lo na tim vri­jed­no­sti­ma. Ka­da iza­đe­mo iz mra­ka u ko­jem nas ak­tu­el­na vlast dr­ži, vi­dje­će­mo mno­go ono­ga što sa­da ne vi­di­mo. Shva­ti­će­mo ko su lju­di ko­ji od­lu­ču­ju o na­šim sud­bi­na­ma i ko­li­ko smo kao dru­štvo i dr­ža­va do­ta­kli dno kad ak­tu­el­ni po­li­ti­ča­ri mo­gu bi­ti dr­žav­ni funk­ci­o­ne­ri. Cr­na Go­ra je ogre­zla u pri­mi­ti­vi­zmu. Pro­sta­kluk, agre­siv­nost, si­ja­nje mr­žnje, sli­ke su na­še ža­lo­sne i opa­sne jav­ne sce­ne. Da­nas su sve in­sti­tu­ci­je na ne­ki na­čin ža­ri­šte pri­mi­ti­vi­zma. Od nje­ga su obo­lje­li svi, po­stao je dio na­še sva­ko­dne­vi­ce, na uli­ci, u sa­o­bra­ća­ju, na pla­ži, u ka­fa­ni, ško­li, zdrav­stve­nim usta­no­va­ma, skup­šti­ni, sport­skim pri­red­ba­ma i u po­li­tič­kim kam­pa­nja­ma. Sve odi­še pri­mi­ti­vi­zmom. Da­nas su usa­mlje­ni pri­mje­ri li­je­pog op­ho­đe­nja me­đu lju­di­ma. Uosta­lom, ka­da na­i­đe­mo na ta­kve pri­mje­re ne mo­že­mo da vje­ru­je­mo da to­ga još ima. Mo­žda za­to ne ra­zu­mi­je­mo ovo vri­je­me mi ko­ji smo dio ži­vo­ta pro­ži­vje­li u dr­ža­vi gdje ste mo­gli za­spa­ti u par­ku, na klu­pi, a da vas ni­ko ne uz­ne­mi­ra­va, gdje vas ni­ko na uli­ci ne bi mo­gao na­pa­sti, a da vam slu­čaj­ni pro­la­znik ne bi pri­te­kao u po­moć, gdje su se lju­di mak­si­mal­no po­što­va­li i po­ma­ga­li i gdje smo bi­li bez­bjed­ni svu­da i na sva­kom mje­stu. Na­ža­lost, vi­še ni­šta ni­je kao pri­je. Iz­gu­bi­li smo ono naj­bit­ni­je – ka­ko po­sta­ti i op­sta­ti čo­vjek u pra­vom smi­slu te ri­je­či, jer je naj­ve­ća ljud­ska vri­jed­nost za sva vre­me­na- bi­ti čo­vjek.

 

DAN