Ka­da sam pri­je ne­ki dan pro­la­zio Bu­le­va­rom Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog, pa­žnju mi pri­vu­ko­še dva pen­zi­o­ne­ra, ko­ji su ko­men­ta­ri­sa­li iz­ja­vu svje­do­ka Pa­je na „sprd­nji vi­je­ka“, ka­ko gra­đa­ni Cr­ne Go­re zo­vu su­đe­nje li­de­ri­ma DF- a. „Sve sam bli­že isti­ni, na­kon Pa­ji­ne iz­ja­ve, da je Edi u stva­ri Mi­li­vo­je, a Sa­ša Ča­đe­no­vić Rus Po­pov“, pro­ko­men­ta­ri­sa je­dan od pen­zi­o­ne­ra.

Ta­kav re­zon se ja­vlja i kod mno­gih dru­gih s ko­ji­ma sam raz­go­va­rao o su­đe­nju- da su upra­vo oni re­a­li­zo­va­li plan ne­kog DPS zva­nič­ni­ka, i pre­ko Sin­đe i Pa­je pri­pre­mi­li gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re ri­ja­li­ti šou gle­da­ni­ji od onih Mi­tro­vi­će­vih i Ma­ri­će­vih na ,,Pin­ku’’ i ,,He­pi’’ te­le­vi­zi­ji. Iz­ne­na­đen ka­ko cr­no­gor­ski pen­zi­o­ne­ri re­zo­nu­ju, za­stao sam na nekoliko mi­nu­ta i po­čeo, sam za se­be, da ana­li­zi­ram ovo po­pri­lič­no lo­gič­no raz­mi­šlja­nje. Je­di­no osta­je za­go­net­ka ko je iz Sr­bi­je do­zvo­lio dr­žav­nom tu­ži­o­cu da u jed­noj ne­za­vi­snoj dr­ža­vi slo­bod­no pod­stre­ka­va na kri­vič­no dje­lo tr­go­vi­na oruž­jem i da u sve uvla­či dr­ža­vlja­ne Sr­bi­je, ko­ji bi zbog kri­vič­nih dje­la uči­nje­nih na nje­noj te­ri­to­ri­ji mo­ra­li da od­go­va­ra­ju pred tamošnjim su­do­vi­ma jed­na­ko kao i go­spo­da tu­ži­o­ci ko­ji su sve pod­stre­ka­va­li i osmi­sli­li. Ne­ko bi na­kon lo­ci­ra­nja je­ze­ra u kom je Pa­ja Ve­li­mi­ro­vić ba­cio oruž­je, po na­lo­gu cr­no­gor­skog spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca, mo­rao, isti­ne ra­di, ako ni­šta dru­go, da za­ro­ni i iden­ti­fi­ku­je to oruž­je, ka­ko bi se jav­nost uvje­ri­la o če­mu je ri­ječ… Tra­gi­ko­mič­no zvu­če Pa­ji­ne ri­je­či da ne zna ko je Fa­dil od ko­ga je na­vod­no ku­pio oruž­je. Vr­hu­nac sve­ga je i iz­ja­va da mu je upra­vo Kat­nić dao klju­če­ve od ku­će na Sta­rom aero­dro­mu, u ko­joj je oči­gled­no po nje­go­vom na­re­đe­nju uskla­di­šte­no oruž­je i opre­ma ko­ji su pred­met op­tu­žni­ce. Is­ka­zi svje­do­ka sa­rad­ni­ka pod­sje­ti­li su me na pri­ču sa­da već po­koj­nog po­zna­ni­ka o to­me ka­ko su on i nje­gov kom­ši­ja na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta svje­do­či­li ko­li­ko go­di­na rad­nog sta­ža ima nji­hov za­jed­nič­ki pri­ja­telj ko­ji je tre­ba­lo da se pen­zi­o­ni­še. Ka­da su sa­bra­ne go­di­ne sta­ža na osno­vu svje­do­če­nja, is­pa­lo je da nji­hov kom­ši­ja ima vi­še rad­nog sta­ža ne­go go­di­na ži­vo­ta. Mno­go je onih ko­ji ka­žu da ih sud­ni­ca u Pod­go­ri­ci po mno­go če­mu pod­sje­ća na ha­šku sud­ni­cu, ne po kom­fo­ru, već po su­di­ja­ma, tu­ži­o­ci­ma i svje­do­ci­ma sa­rad­ni­ci­ma, ko­ji se, ka­da se su­di Sr­bi­ma, ne mo­ra­ju mo­li­ti da la­žno svje­do­če. U Cr­noj Go­ri su uvi­jek stra­da­li hra­bri, pa­met­ni i obra­zo­va­ni lju­di. Da­nas se ološ to­li­ko na­mno­ži­la da je ča­snim i po­šte­nim lju­di­ma go­to­vo ne­mo­gu­će da do­đu do iz­ra­ža­ja i isti­ne. Zgra­ža­vam se pred tom či­nje­ni­com i pla­šim se da smo do­ta­kli dno i vra­ti­li se či­tav vi­jek una­zad i da su mon­ti­ra­ni po­li­tič­ki pro­go­ni i su­đe­nja po­li­tič­kim opo­nen­ti­ma po­sta­li moć­no oruž­je re­ži­ma za skre­ta­nje pa­žnje s ka­ta­stro­fal­ne eko­nom­ske si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­zi­mo. Po­ra­zno je za jed­no dru­štvo i dr­ža­vu da u 21. vi­je­ku sud­stvo funk­ci­o­ni­še po no­ta­ma re­ži­ma, da se vo­de mon­ti­ra­ni sud­ski pro­ce­si, da se gra­đa­ni ko­ji ne po­dr­ža­va­ju re­žim osje­ća­ju ne­slo­bod­nim. Po­ra­zno je da se to de­ša­va pred oči­ma i pod po­kro­vi­telj­stvom me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, kao što je po­ra­zno da u Cr­noj Go­ri glav­nu ri­ječ vo­de po­tom­ci onih ko­ji u nje­ne te­me­lje ni­su ugra­di­li ni­šta po če­mu bi se mo­gli pam­ti­ti. Mo­gu­će da su je­dva i do­če­ka­li pri­li­ku da se osve­te po­tom­ci­ma onih ko­ji su sva­ku kap svo­je kr­vi ugra­di­li u slo­bo­du Cr­ne Go­re, i to u vre­me­ni­ma u ko­ji­ma su čoj­stvo i ju­na­štvo išli ru­ku pod ru­ku.
„Ja ću ozbilj­no raz­mi­sli­ti, ana­li­zi­ra­ju­ći cr­no­gor­sku zbi­lju, da se is­klju­čim iz sve­ga, jer ne­mam vre­me­na za no­ve mr­žnje, a znam da ima mno­go bo­ljih stva­ri ko­ji­ma bih da­ri­vao pre­o­sta­li dio ži­vo­ta“, pro­ko­men­ta­ri­sa je­dan od pen­zi­o­ne­ra. Ko­li­ko su pen­zi­o­ne­ri s klu­pe na Bu­le­va­ru Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog u pra­vu, po­ka­za­će vri­je­me, kao što će Sve­vi­šnji jed­nog da­na po bož­joj prav­di pre­su­di­ti i o „sprd­nji vi­je­ka“ i od­re­di­ti mje­sto u isto­ri­ji Cr­ne Go­re svim nje­nim ak­te­ri­ma, pa i oni­ma ko­ji se lju­di ne sti­de, a Bo­ga ne pla­še.

DAN