Sre­li smo se na Tr­gu Re­pu­bli­ke u Pod­go­ri­ci, u no­ći sve­ča­nog do­če­ka Pra­vo­slav­ne no­ve go­di­ne, moj biv­ši par­tij­ski drug i ja. „Sreć­ni pra­zni­ci te­bi i tvo­joj po­ro­di­ci. Znam da ti je pro­šla go­di­na i lič­no i po­ro­dič­no bi­la te­ška. Ali znam da ti imaš sna­ge da se no­siš s naj­ve­ćim te­ško­ća­ma“, iz­go­vo­ri on u jed­nom da­hu. „Hva­la ti, pri­ja­te­lju, na ri­je­či­ma po­dr­ške“, ot­po­zdra­vih sre­ćan što smo se po­no­vo sre­li.

Evo­ci­ra­li smo uspo­me­ne na go­di­ne do­če­ka Pra­vo­slav­ne no­ve go­di­ne is­pred cr­kve Sv. Đor­đa u Pod­go­ri­ci, ka­da nas ni ki­ša ni kor­do­ni po­li­ca­ja­ca na­o­ru­ža­nih do zu­ba ni­su mo­gli od­vra­ti­ti od na­mje­re da osta­ne­mo do kra­ja, i sta­ri i mla­di za­jed­no. Sti­ca­jem ne­kih čud­nih okol­no­sti, moj pri­ja­telj i ja se du­go ni­smo vi­dje­li. Ži­vot nas je vo­dio svo­jim pu­tem, iako su nam se ži­vot­ne sta­ze ne­kad ukr­šta­le i pre­pli­ta­le, jer smo sli­je­di­li iste pu­to­ka­ze. Te­že­ći istom ci­lju, slo­bod­noj, de­mo­krat­skoj i nor­mal­noj Cr­noj Go­ri. I ta­da, ka­da su nam se sta­vo­vi po ne­kim pi­ta­nji­ma ra­zi­la­zi­li, ni on ni ja ni­smo od­u­sta­ja­li od istog ci­lja, ta­ko da bi­smo se po­no­vo su­sre­ta­li na ne­kom od ras­kr­šća i uvi­jek se pri­ja­telj­ski po­zdra­vlja­li, baš kao i te no­ći. Ni­je­sam imao na­mje­ru da ga pi­tam gdje je po­li­tič­ki an­ga­žo­van, ali on kao da je je­dva če­kao da mi ka­že da je na pu­tu ko­ji sli­je­di mo­ja par­ti­ja. „Ni­je­sam te po­dr­žao kad si pri­stu­pio De­mo­krat­skom fron­tu, jer sam vje­ro­vao da lju­di ko­ji su u tom tre­nut­ku vo­di­li par­ti­ju ko­ju smo, iz­me­đu osta­lih, i ti i ja osni­va­li, iskre­no ra­de na nje­nom ja­ča­nju. Ka­da sam shva­tio da ni­je ta­ko, ali i da su oni ko­ji su me ubje­đi­va­li da vi to ra­di­te se­be ra­di ne­du­go za­tim de­man­to­va­li se­be i na­pu­sti­li par­ti­ju, od­lu­čio sam da se vra­tim svo­jim pri­ja­te­lji­ma, jer ste je­di­ni do kra­ja osta­li po­sve­će­ni ide­a­li­ma ko­je smo sa­da već dav­ne 1997. go­di­ne za­jed­no po­sta­vi­li kao cilj, od ko­jeg ne­će­mo od­u­sta­ti. Isti­na, vi­še ni­ka­da ne­ću uze­ti član­sku kar­tu bi­lo ko­je par­ti­je, ali ću sli­je­di­ti ide­ju ko­ju smo za­jed­no gra­di­li.“
Dra­gi pri­ja­te­lju, ni­ka­da ni­sam po­sum­njao u tvo­je is­kre­ne na­mje­re, iako sam se sam za se­be pi­tao gdje si dok ja pro­te­stu­jem pred Skup­šti­nom i špar­tam pod­go­rič­kim uli­ca­ma uz­duž i po­pri­je­ko. Znam da su na pu­tu ko­jim smo ne­ka­da dav­no kre­nu­li, mno­gi po­su­sta­ja­li. Ne­ki se pre­da­va­li, ne­ki od­u­sta­ja­li, a ne­ki se pro­da­va­li. Bi­lo je i onih ko­ji su me sa­vje­to­va­li da je to što ra­dim uza­lu­dan po­sao, da je to put ko­ji ne­ma pro­laz. Ti si me ohra­brio da ima na­de, i da mi ko­ji smo 1997. go­di­ne kre­nu­li na put za slo­bod­nu i de­mo­krat­sku Cr­nu Go­ru ne­ma­mo pra­vo na od­u­sta­ja­nje, ma gdje bi­li. Ne­ma­mo pra­vo da se od­ri­če­mo ide­a­la za ko­je su se bo­ri­li na­ši pre­ci, i na ko­ji­ma se te­me­lji­la nje­go­šev­ska Cr­na Go­ra. Ne­ma­mo pra­vo ni da kri­je­mo ko smo, šta smo i ko­jim je­zi­kom go­vo­ri­mo, i za­što se bo­ri­mo, ma ko­li­ko to u ovom tre­nut­ku bi­lo ne­kre­di­bil­no. Na­ša Cr­na Go­ra iz­me­đu baj­ko­vi­tih pri­ča ame­rič­ke po­slu­šno­sti, la­žnih obe­ća­nja, iz­mi­šlje­nih po­dje­la i ko­je­ka­kvih bu­da­la­šti­na, mo­ra iza­bra­ti put isti­ne kao je­di­ni ko­ji će sa­ču­va­ti i nas i na­šu dr­ža­vu. Svje­sni da su ne­ke isto­rij­ske bit­ke za du­gi niz go­di­na ar­hi­vi­ra­ne, ali ne i za sva vre­me­na za­be­to­ni­ra­ne, ne smi­je­mo po ci­je­nu sve­ga za­bo­ra­vi­ti na na­še tra­di­ci­o­nal­ne i je­di­ne istin­ske pri­ja­te­lje i isto­rij­ske vri­jed­no­sti na ko­ji­ma je stva­ra­na Cr­na Go­ra. Ovi da­na­šnji, ta­ko­zva­ni pri­ja­te­lji kroz isto­ri­ju su nas di­sci­pli­no­va­li, bi­če­va­li, do te­me­lja ru­ši­li, i šta sve ni­je­su či­ni­li da nam pro­mi­je­ne iden­ti­tet. Ka­da su na­i­la­zi­li na čvrst ot­por, oni bi od­u­sta­ja­li i če­ka­li no­vu pri­li­ku da se na po­li­tič­koj sce­ni Cr­ne Go­re po­ja­vi ne­ko no­vi, da im po­mog­ne u ostva­ri­va­nju tog ci­lja. U Cr­noj Go­ri još uvi­jek ima do­sta sprem­nih da ču­va­ju ko­ri­je­ne, hra­bro i do­sto­jan­stve­no. Sva­kim da­nom je sve vi­še onih ko­ji se vra­ća­ju svo­jim ko­ri­je­ni­ma, ne zbog po­li­tič­kih par­ti­ja i po­je­di­na­ca, već zbog bu­duć­no­sti Cr­ne Go­re i nje­nih gra­đa­na. Uosta­lom, sva­ko ko je htio mo­gao se uvje­ri­ti ka­ko su po­li­ti­ča­ri od­u­sta­ja­li od prin­ci­pa ko­je smo za­jed­no pro­kla­mo­va­li.
„Me­ni ni go­di­ne, ni po­li­tič­ko is­ku­stvo ne do­zvo­lja­va­ju da po­no­vo bu­dem iz­ma­ni­pu­li­san od sa­mo­pro­kla­mo­va­nih li­de­ra i pro­gra­ma par­ti­ja iz ko­jih ni­ko ne mo­že za­ku­či­ti ko su i od ko­ga su, ko­jim je­zi­kom go­vo­re, i u ko­joj se cr­kvi mo­le, za ko­ga i za­šta se bo­re“, za­klju­či na kra­ju moj sta­ri, par­tij­ski drug.
Imam osje­ćaj da je ovaj su­sret po­mo­gao i nje­mu i me­ni da s vi­še op­ti­mi­zma gle­da­mo na bu­duć­nost Cr­ne Go­re.

DAN