Opo­zi­ci­ja u Cr­noj Go­ri ima mno­go pro­sto­ra da ak­tu­el­nu vlast po­ša­lje na sme­ti­li­šte isto­ri­je,.Me­đu­tim, ona se, iz­gle­da, od­lu­či­la da ne­sta­ne u me­đu­sob­nim sva­đa­ma, su­je­ta­ma, li­der­stvi­ma i osta­lim glu­po­sti­ma ne­do­stoj­nim ozbilj­ne po­li­ti­ke.

Đu­ka­no­vi­ću je to uve­li­ko po­mo­glo da se iz­bo­ri s unu­tra­šnjim pro­ble­mi­ma i su­ko­bi­ma ko­ji su kul­mi­ni­ra­li u po­zna­toj „afe­ri Ma­ro­vić”, ali i broj­nim dru­gim ko­je su se ma­nje ili vi­še ma­ni­fe­sto­va­le u jav­no­sti, a ko­je ga ni­je­su uz­dr­ma­le u mje­ri ko­li­ko se to mo­glo oče­ki­va­ti. Bez ob­zi­ra na sve, oče­ki­va­no je da u vre­me­ni­ma ko­ja do­la­ze pri­ti­sci sa stra­ne, ali i unu­tar DPS-a bu­du sve ja­či. Ka­ko će se s tim pro­ble­mi­ma Đu­ka­no­vić no­si­ti, osta­je da se vi­di, ali u sva­kom slu­ča­ju, oni­ma ko­ji su du­go u pr­vim re­do­vi­ma opo­zi­ci­o­ne bor­be ne­će bi­ti pri­jat­no uko­li­ko opo­zi­ci­ja u naj­kra­će vri­je­me ne usa­gla­si za­jed­nič­ku stra­te­gi­ju dje­lo­va­nja. Ne­će bi­ti la­ko ni Cr­noj Go­ri ko­ja se po­gu­bi­la u po­dje­la­ma i ko­ja svo­ju bu­duć­nost ne že­li te­me­lji­ti na pe­ri­fer­nim, već na stra­te­škim pi­ta­nji­ma. Ne­do­pu­sti­vo je da oni ko­ji su opu­sto­ši­li Cr­nu Go­ru se­be pred­sta­vlja­ju nje­nim za­štit­ni­ci­ma, kao što je ne­do­pu­sti­vo da bi­lo ko­ja ak­tu­el­na po­li­tič­ka sna­ga u Cr­noj Go­ri se­be sma­tra je­di­nom al­ter­na­ti­vom, ove i ova­kve vla­sti, pri či­nje­ni­ci da u bi­rač­kom ti­je­lu ni­jed­na sa­ma ne­ma upo­ri­šte u mje­ri po­treb­noj da bez po­mo­ći dru­gih pre­u­zme vlast. Na na­šu ve­li­ku ne­sre­ću, u Cr­noj Go­ri je naj­vi­še onih ko­ji se po­zi­va­ju na ni­šta umje­sto na ne­što. Is­pra­zna re­to­ri­ka ko­ja se za­sni­va na la­ži­ma i pra­znim obe­ća­nji­ma sve ma­nje će se pri­ma­ti kod gra­đa­na. Mno­go je u Cr­noj Go­ri onih ko­ji od iz­bo­ra do iz­bo­ra ži­ve u če­ka­nju da će se ne­što pro­mi­je­ni­ti. U tom če­ka­nju po­sta­je­mo sve bez­o­pa­sni­ji. Ob­ma­na če­ka­nja ko­ju ne­ke par­ti­je du­go za­go­va­ra­ju, da će se ne­što sa­mo po se­bi pro­mi­je­ni­ti, umr­tvi­la je na­šu sna­gu i pre­tvo­ri­la nas u dru­štvo bez ci­lja. Dok ži­vot jed­ni­ma pro­la­zi u uza­lud­nom če­ka­nju, dru­gi do­bi­ja­ju i bez naj­ma­njeg če­ka­nja sve što že­le. Znam mno­go onih ko­ji su u po­li­ti­ku ušli kao bes­kom­pro­mi­sni bor­ci, sa sta­vom, da bi da­nas po­sta­li ono če­mu su se ru­ga­li. Po­sta­li su naj­o­bič­ni­ji šraf u ma­ši­ne­ri­ji ko­ja je od njih na­pra­vi­la obič­ne kli­mo­glav­ce i po­trč­ke. To je re­zul­tat stra­ha naj­ve­ćeg bro­ja po­li­ti­ča­ra, ali na­ža­lost i gra­đa­na, da se ne su­prot­sta­ve ja­čem od se­be da ne bi iz­gu­bi­li po­lo­žaj ko­ji ima­ju, da se ne za­u­sta­vi nji­ho­va ka­ri­je­ra ko­ju su, čim su po­sta­li dio ma­ši­ne­ri­je, pod­re­di­li lič­nim in­te­re­si­ma. S ta­kvim lič­no­sti­ma ne mo­že­mo i ne­će­mo pro­mi­je­ni­ti sta­nje u ko­jem se na­la­zi­mo. Ne mo­že da se pro­mi­je­ni Cr­na Go­ra, a da sve osta­ne isto. Da Mi­lo vla­da, a da se opo­zi­ci­ja me­đu­sob­no sva­đa. Da se svi za­ba­ri­ka­di­ra­mo u par­tij­ske ro­vo­ve i re­ži­mo jed­ni na dru­ge. Da bi se pro­mi­je­ni­la Cr­na Go­ra, sva­ko od nas mo­ra, po­ma­lo da se pro­mi­je­ni. Da se pro­mi­je­ni u svom pri­stu­pu pro­ble­mi­ma, u iz­bo­ru me­to­da bor­be u ko­joj će­mo osvo­ji­ti slo­bo­du u svom men­ta­li­te­tu, u rad­nim na­vi­ka­ma. Za­ta­ji­li smo svi – i rad­ni­ci, i se­lja­ci, i in­te­lek­tu­al­ci, i stu­den­ti ko­ji su uvi­jek bi­li avan­gar­da. Ak­ti­vi­ra­li su se lo­po­vi i kri­mi­nal­ci ko­ji sve po­lu­ge dr­ža­ve čvr­sto dr­že u svo­jim ru­ka­ma. Moć vla­sti i nov­ca je nji­ho­vo moć­no oruž­je ko­jim ubi­ja­ju sva­ku na­du.
Pi­ta­ju me mo­ji pri­ja­te­lji, ali i mno­gi dru­gi, što se de­ša­va sa in­te­lek­tu­al­nom eli­tom. Za­što ću­ti? Ima li me­đu njom iko ko bi imao sna­ge da kor­mi­lo upra­vlja­nja dr­ža­vom pre­u­zme u svo­je ru­ke, za do­bro Cr­ne Go­re i nje­nih gra­đa­na? Re­klo bi se, na pr­vi po­gled, da ne­ma. No, bi­la bi tra­ge­di­ja ka­da bi to za­i­sta ta­ko i bi­lo. Ve­li­ki pje­snik je re­kao da do­đu vre­me­na ka­da mu­dri za­ću­te, a bu­da­le pro­go­vo­re. Mo­žda je upra­vo to vri­je­me ko­je ži­vi­mo, a ko­je neo­bja­šnji­vo du­go tra­je. Re­žim tre­ba da ima sva­ko­dnev­no pro­blem sa opo­zi­ci­o­nim ide­ja­ma i ini­ci­ja­ti­va­ma, ali opo­zi­ci­ja sem tog na­či­na bor­be mo­ra mir­nim, gra­đan­skim pro­te­sti­ma po­ka­za­ti da po­sto­ji, da pra­vi ras­po­lo­že­nje i at­mos­fe­ru za pro­mje­ne na sva­kom ko­ra­ku slo­žno i ci­vi­li­zo­va­no. Glav­na po­en­ta bor­be je da re­žim zna da se na­rod ni­je upla­šio. Vje­ra u po­li­tič­ku bor­bu ko­ju opo­zi­ci­ja de­ce­ni­ja­ma vo­di ni­je uru­še­na, ali se uru­ši­la vje­ra u mno­ge po­li­ti­ča­re ko­je smo is­tu­ra­li da bu­du na če­lu te po­li­tič­ke bor­be. Cr­no­gor­ci ne do­ži­vlja­ju dr­ža­vu kao de­mo­krat­sku tvo­re­vi­nu u ko­joj se na osno­vu sop­stve­nih mo­guć­no­sti tre­ba iz­bo­ri­ti za naj­bo­lji ži­vot, već kao me­ha­ni­zam u ko­me se po­da­ni­štvo naj­bo­lje na­gra­đu­je. Za­to i u opo­zi­ci­o­nim par­ti­ja­ma ne­ma do­volj­no onih ko­ji su sprem­ni uda­ri­ti ša­kom o sto i na­re­di­ti svo­jim li­de­ri­ma da slu­ša­ju glas na­ro­da, ko­ji go­di­na­ma če­ka da se opo­zi­ci­ja uje­di­ni, svje­sni da je to je­di­ni na­čin da se dik­ta­tor­ski re­žim po­bi­je­di na iz­bo­ri­ma. To što dio opo­zi­ci­je od­ba­cu­je sva­ku ini­ci­ja­ti­vu o me­đu­sob­noj sa­rad­nji oko za­jed­nič­kog ci­lja, a to je smje­na re­ži­ma po­ka­za­telj je da oni ni­je­su sprem­ni da osvo­je slo­bo­du, jer slo­bo­da sa so­bom no­si od­go­vor­nost, a po­da­ni­štvo re­ži­mu ili men­to­ri­ma sa stra­ne omo­gu­ća­va pro­sječ­nim ka­dro­vi­ma da se is­ka­žu u pra­vom svje­tlu. Smje­na re­ži­ma ne za­vi­si od to­ga da li će se dio opo­zi­ci­je vra­ti­ti u par­la­ment, a dio i da­lje boj­ko­to­va­ti, a pri­tom se me­đu­sob­no sva­đa­ti. Ni­ti od to­ga za­vi­si da li će do­ći do van­dred­nih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra. Pri­ti­sak na re­žim se je­di­no mo­že iz­vr­ši­ti ako se opo­zi­ci­ja uje­di­ni i ako kao je­di­ni cilj po­sta­vi smje­nu re­ži­ma, a ne pro­mje­nu pro­gra­ma par­ti­ja na ko­ji­ma se te­me­lji nji­ho­vo po­sto­ja­nje. Je­din­stvo na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma i po­bje­da za­jed­nič­kog opo­zi­ci­o­nog kan­di­da­ta, ko­ji bi uz to bio ne­stra­nač­ka lič­nost, bi­lo je i osta­lo je­di­na mo­guć­nost za ras­pi­si­va­nje van­dred­nih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra i svih osta­lih iz­bo­ra na ko­ji­ma bi ko­nač­no bi­li po­ra­že­ni i re­žim i me­še­ta­ri sa Za­pa­da ko­ji ga po­dr­ža­va­ju. Sve osta­lo je mla­će­nje pra­zne sla­me. Na­rav­no, ap­so­lut­na moć jed­nog čo­vje­ka je pro­por­ci­o­nal­na ne­mo­ći dru­štva u ko­me ap­so­lu­ti­sta vla­da. Da li smo mi kao dru­štvo svje­sno pri­hva­ti­li ta­kvu ulo­gu?

 

DAN