Ko­li­ko sam pu­ta slu­šao lju­de ra­znih za­ni­ma­nja ka­ko vla­da­vi­nu Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i sta­nje u Cr­noj Go­ri do­vo­de u ve­zu sa vo­đom iz pri­po­vjet­ke po­zna­tog srp­skog pi­sca Ra­do­ja Do­ma­no­vi­ća. Ta­ko je ne­dav­no mo­ju pa­žnju pri­vu­kao neo­bi­čan tekst na ko­ri­ca­ma knji­ge pi­sca iz Pan­če­va Mi­lo­ša Ni­ko­li­ća pod na­zi­vom „Do­ma­no­vić po dru­gi put me­đu na­ma”:
„Tek što je iza­šao iz gro­ba da ma­lo pro­teg­ne no­ge, Do­ma­no­vić za­ču­je ka­ko ne­ko ide za njim. Okre­ne se, a ono je­dan sa be­lim šta­pom po­ku­ša­va da ga stig­ne. Po­žu­ri Do­ma­no­vić, a sle­pac poč­ne da vi­če:
– Sta­ni, bre, Ra­do­je! To sam ja!
Do­ma­no­vić za­sta­ne i sum­nji­ča­vo gle­da slep­ca.
– Ko si to ti?
– Ja sam onaj tvoj sle­pac. – ka­že po­no­sno sle­pac. – Onaj što na­rod ide za njim. Vo­đa!.
– Šta me se ti­če! – ka­že Do­ma­no­vić na­bu­si­to. – Ja sam već odav­no mr­tav.
– Pa to sam i hteo da ti ka­žem. – ka­že po­no­sno sle­pac. – Ti je­si, ali ja još ni­sam!”
Oči­gled­no da se Do­ma­no­vi­ćev vo­đa naj­du­že za­dr­žao na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re. Tu gdje po­da­ni­štvo naj­bo­lje uspi­je­va i gdje je po pra­vi­lu za­ga­ran­to­va­na du­go­vječ­nost vla­da­nja. Ov­dje im ne pa­da na pa­met da skre­nu sa vo­đi­nog pu­ta, pa ma­kar od nas ne osta­lo ni­šta. Naš vo­đa nam je od­u­zeo sa­da­šnjost i bu­duć­nost i, vje­ro­va­li ili ne, na­tje­rao da se bo­ri­mo da nam ne odu­zme i pro­šlost. A nju je do­bra­no po­čeo od­u­zi­ma­ti.
Upra­vo je u to­me sa­dr­ža­na gol­go­ta ži­vo­ta na ovim pro­sto­ri­ma, jer od bor­be ka­ko da sa­ču­va­mo pro­šlost, ne­ma­mo vre­me­na gle­da­ti u bu­duć­nost. Po­sta­li smo dru­štvo ko­je osu­đu­je bu­da­la­šti­ne ma­lih i sla­bih, a sla­vi bu­da­la­šti­ne moć­nih. Ni­ka­ko da shva­ti­mo da je po­li­ti­ka su­vi­še ozbilj­na stvar da bi je pre­pu­sti­li sa­mo po­li­ti­ča­ri­ma.
Či­ni se da je ova vlast ogu­gla­la na re­al­nost i da je mu­ke sa ko­ji­ma ži­vi naj­ve­ći broj gra­đa­na Cr­ne Go­re ne do­ti­ču. Oni ne bi pri­mi­je­ti­li ka­da bi svi mi oti­šli da nas ne­ma. Na­ža­lost, još uvi­jek je mno­go onih ko­ji ni­ka­ko da shva­te da nas ne mo­že iz­va­di­ti onaj ko­ji nas je za­ko­pao. Za­to bi se mno­gi gra­đa­ni Cr­ne Go­re, ko­ji su se u po­sled­njih 27 go­di­na pre­se­li­li u vječ­nost, za­ču­di­li ka­da bi se po­no­vo ko­jim ču­dom vra­ti­li na ovaj svi­jet, da vlast DPSa još uvi­jek tra­je i da se naš vo­đa sa­mo iz Uli­ce Jo­va­na To­ma­še­vi­ća pre­se­lio u Ka­ra­đor­đe­vu uli­cu. A ka­ko bi tek bi­li iz­ne­na­đe­ni na­ši slav­ni pre­ci ka­da bi zna­li ko­jim pu­tem je vo­đa po­veo Cr­nu Go­ru? Vje­ru­jem da ni­ka­da ne bi ni po­že­lje­li da se vra­te.
Pod uti­skom ovog tek­sta, sa­njao sam pri­je ne­ku noć ka­ko mu­nje Lov­ćen pre­kr­sti­še a Nje­goš pred ka­pe­lom ski­da lan­ce u ko­je ga mr­tvog oko­va­še. Plam za­si­ja iz­nad Cr­ne Go­re. Za­ću­ta­še du­še otro­va­ne. Raz­ve­dri se ne­bo nad Lov­će­nom, pa po­mi­slih, ako Bog da, sti­že vas­kr­se­nje.
Me­đu­tim, u pod­nož­ju Lov­će­na, gru­pa sto­po­stot­nih Cr­no­go­ra­ca, ka­ko oni že­le se­be pred­sta­vi­ti, pred­vo­đe­ni li­de­ri­ma vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je, oki­će­ni za­sta­va­ma, skan­di­ra­ju: „E vi­va, e vi­va, e vi­va Mon­te­ne­gro!” Nje­goš, iz­ne­na­đen ovim po­kli­ci­ma, za­pi­ta: „Ko su ovi lju­di?” „Mi smo Mon­te­ne­gri­ni. Va­ši po­tom­ci.” , od­go­vo­ri je­dan od njih. Za­ču­đen od­go­vo­rom, Nje­goš se lju­ti­to obra­ti ri­je­či­ma: „Či­ji ste vi po­tom­ci, kad ne zna­te ko su vam pre­ci? Či­ji ste vi unu­ci, kad ne zna­te ko su vam đe­do­vi? Či­ji ste vi si­no­vi, kad ne zna­te ko su vam oče­vi? Je­ste li vi ko­pi­lad ili kur­vi­ni si­no­vi?!” Od­jed­nom, Lov­ćen za­su­še su­zav­cem SA­Jov­ci na­o­ru­ža­ni do zu­ba.
Od bru­tal­ne upo­tre­be si­le ko­jom kre­nu­še na Nje­go­ša, trg­nuh se iz sna, ta­ko da vam ne mo­gu re­ći ka­ko se ova dra­ma za­vr­ši­la.

Izvor: DAN