Italijanski književnik Arturo Graf je govorio: „Da bi se vodila zdrava i pravedna politika, nije dovoljno da poznajemo ljude. Potrebno je još da ih volimo.“

Što je bli­že dan iz­bo­ra, to su ko­men­ta­ri gra­đa­na na ovu te­mu sve iz­ra­že­ni­ji. Umje­sto uobi­čaj­nih po­zdra­va, sve po­či­nje pri­čom o iz­bo­ri­ma. To­li­ko su se gra­đa­ni iz­vje­šti­li u fo­li­ra­nju da ne­ma tog eks­per­ta ko­ji mo­že zna­ti ko će ko­ga gla­sa­ti. Ka­da raz­go­va­ra­ju sa opo­zi­ci­o­na­ri­ma, na­pa­da­ju vlast. I obr­nu­to, ka­da raz­go­va­ra­ju sa re­ži­mli­ja­ma, na­pa­da­ju opo­zi­ci­ju. Ne mo­že se ovih da­na iza­ći na uli­cu a da se od­mah ne za­poč­ne pri­ča o iz­bo­ri­ma, pre­pu­ca­va­nji­ma iz­me­đu vla­sti i opo­zi­ci­je, par­ti­ci­pa­ci­je di­je­la opo­zi­ci­je u vla­di Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, is­traj­no­sti De­mo­kra­skog fron­ta, mo­gu­ćim ko­a­li­ci­ja­ma. Vr­še se pro­cje­ne ko je naj­ja­či, da se nje­mu pri­klo­ne. Ni­ko ni ne po­mi­šlja da sna­ga dr­ža­ve ni­je u li­de­ri­ma i par­ti­ja­ma, već u gra­đa­ni­ma. A od­vaj­ka­da je po­zna­to da ne­ma ja­ke dr­ža­ve bez ja­kih gra­đa­na. I to gra­đa­na ko­ji su eko­nom­ski slo­bod­ni, ko­ji ima­ju sa­mo­po­što­va­nje i ko­ji ci­je­ne sop­stve­no bi­rač­ko pra­vo. Gra­đa­ni su ti ko­ji či­ne dr­ža­vu, ko­ji pla­ća­ju po­re­ze, ko­ji ra­de, ko­ji gla­sa­ju i ko­ji od­lu­ču­ju. No, i po­red sve­ga, u pred­ve­čer­je svih iz­bo­ra oči jav­no­sti su po pra­vi­lu upr­te u li­de­re po­li­tič­kih par­ti­ja i po­li­ti­ča­re ko­ji nas sva­ko­dnev­no bom­bar­du­ju iz­ja­va­ma da sud­bi­na dr­ža­ve i gra­đa­na za­vi­si od njih. Za­to po­li­ti­ča­ri iz­la­zak na bi­ra­li­šta do­vo­de u istu ra­van sa va­žno­šću ne­ke od isto­rij­skih bi­ta­ka od ko­je je za­vi­si­la sud­bi­na dr­ža­ve is­ti­ču­ći pri­tom svoj iz­bor naj­va­žni­jim za is­hod i ove, naj­no­vi­je, iz­bor­ne bit­ke. No, su­šti­na svih iz­bo­ra bi mo­ra­la bi­ti da ne do­zvo­li­mo da o na­šem gla­su od­lu­ču­je ne­ko dru­gi, ne­ko ko­me smo pre­da­li ili ustu­pi­li glas. Glas ko­ji je iz­raz na­še slo­bod­ne vo­lje, ima naj­ve­ću te­ži­nu pa i po ci­je­nu da smo po­gre­šno iza­bra­li. Pri­zna­jem, da se ni na­ma ko­ji smo či­tav ži­vot u po­li­ti­ci ni­je la­ko na­ći u ovom ha­o­su ko­ji vla­da po­li­tič­kom sce­nom Cr­ne Go­re. Za sve ko­ji istin­ski vo­le Cr­nu Go­ru, da­lje op­sta­ja­nje vla­sti ogre­zle u ko­rup­ci­ji i kri­mi­na­lu, vo­di nas ka bez­na­đu, a po­dje­le unu­tar opo­zi­ci­je uno­se strah da ne­ma sprem­no­sti da se pre­vla­da­ju su­je­te u ru­ko­vod­stvi­ma par­ti­ja zbog če­ga ne­ma to­li­ko oče­ki­va­nog je­din­stva ali ni po­bjed­nič­ke eufo­ri­je neo­p­hod­ne za ostva­re­nje ci­lja ko­jem opo­zi­ci­o­ni gla­sa­či te­že. Čuo sam pri­je ne­ki dan ka­ko se je­dan gra­đa­nin hva­lio svo­jim pri­ja­te­lji­ma da će na na­red­nim iz­bo­ri­ma gla­sa­ti sam za se­be.
„Ka­ko?“, upi­ta­še ga,
„Ka­da ne pri­pa­daš ni­jed­noj par­ti­ji i ka­da ne­ćeš bi­ti ni na jed­noj iz­bor­noj li­sti?“
„E, u to­me i je­ste po­en­ta“, re­če gra­đa­nin.
„Ja ću na gla­sač­kom li­sti­ću do­pi­sa­ti, a po­tom za­o­kru­ži­ti svo­je ime.“ „Ta­kav li­stić će bi­ti pro­gla­šen ne­va­že­ćim!“, po­vi­ka­še svi u glas.
A on će nji­ma: „To je naj­ma­nje va­žno. Va­žno je da se i mo­je ime na­šlo na gla­sač­kom li­sti­ću, pa ma­kar i svo­je­ruč­no do­pi­sa­no.“
Ova pri­ča me pod­sje­ti­la na mno­go pu­ta vi­đe­nu bor­bu po­li­ti­ča­ra ka­ko se si­lu na sra­mo­tu bo­re da obez­bi­je­de se­bi mje­sto na gla­sač­kom li­sti­ću. Čak i oni ko­ji una­pri­jed zna­ju da ne­ma­ju ni­ka­kve šan­se da obez­bi­je­de man­dat, kao i da nji­ho­vo ime ne­ma ni­ka­kvu te­ži­nu ni­ti po­dr­šku gra­đa­na, žar­ko že­le da bu­du na li­sti, ne bi li se­be uči­ni­li va­žni­jim ne­go što ustva­ri je­su. Pri­tom, pra­ve, istin­ske vri­jed­no­sti vi­še ni­ko ne pre­po­zna­je. One su se iz­gu­bi­le u mo­ru glu­po­sti i ne­po­čin­sta­va ko­ja ha­ra­ju svi­je­tom. Pra­ve vri­jed­no­sti i pra­vi lju­di sve te­že iz­bi­ja­ju u pr­vi plan. Na li­sta­ma su uglav­nom sa­mo oni ko­ji se sa­mi nu­de. One naj­bo­lje i u na­ro­du omi­lje­ne ni­ko ni ne nu­di da se na­đu na iz­bor­nim li­sta­ma. A da ne go­vo­rim o oni­ma ko­ji bi svo­jim an­ga­žo­va­njem i zna­njem ugro­zi­li po­zi­ci­je tzv. ne­za­mjen­lji­vih. Za­to je valj­da svi­ma ja­sno da na iz­bor­nim li­sta­ma ne­ma naj­bo­ljih. Ta­mo su u naj­ve­ćem bro­ju one lič­no­sti ko­je su pri­va­ti­zo­va­le po­li­tič­ke par­ti­je ili oni ko­ji su se iz­vje­šti­li da uoči kon­sti­tu­i­sa­nja iz­bor­nih li­sta stva­ra­ju po­dje­le unu­tar par­ti­ja, ka­ko bi tru­lim kom­pro­mi­si­ma sa li­de­ri­ma po­li­tič­kih par­ti­ja iz­bo­ri­li mje­sto na po­sla­nič­kim i dru­gim li­sta­ma.
Ita­li­jan­ski knji­žev­nik Ar­tu­ro Graf je go­vo­rio: „Da bi se vo­di­la zdra­va i pra­ved­na po­li­ti­ka, ni­je do­volj­no da po­zna­je­mo lju­de. Po­treb­no je još da ih vo­li­mo.“ Re­kao bih da na­ši po­li­ti­ča­ri vo­le sa­mo se­be. Za­to se gra­đa­na sje­te je­di­no ka­da im tre­ba glas i to uoči iz­bo­ra.

Izvor: DAN