Вишедневна оркестрирана кампања и хистерична реакција плаћених режимских аналитичара и медија на изјаву Николе Селаковића да је Црна Гора класична српска држава, само потврђује колико је заправо од стране Генералног секретара предсједника Србије саопштено нешто чега је дубоко свјесна убједљива већина православаца у Црној Гори, а што очигледно не одговара овој однарођеној власти, оцијенио је Владислав Бојовић
Пише: Драган Копривица
Поводом нове премијере у Црногорском народном позоришту имао сам искрену наду да ће публика у нашем Националном театру, послије дуже сценске суше, напокон видјети добар нови пројекат, о којем ћу моћи похвално писати.
Да неко не помисли и да гајим анимозитет према кући која треба да је перјаница нашег позоришног живота. А од које су у посљедње вријеме успјешнији и Градско у Подгорици и Краљевско “Зетски дом” на Цетињу.
Посебно зато што се дохваћу актуелних друштвених тема данас и овдје, од којих ЦНП зазире као ђаво од крста. Овај осврт је, иначе, један од ријетких ненаручених у Црној Гори, писан не кроз ружичасте наочаре, већ објективно, па може дјеловати и бизарно.
Тим прије што се и овог пута показало да, као и на Западу, ни у ЦНП-у нема ништа ново, јер се унедоглед ређају промашене премијере. Зато је и поводом Бекетове драме апсурда ЦНП већ дуже у апсурдној ситуацији да не назире свјетло на крају тунела.
Очито, руководећи се политиком незамјерања, или што се не разумије у театар, јер и није превасходно позоришни редитељ, ни нови директор није заузео одговоран став да заштити Национални театар од још једне лоше представе.
Зато питање, да ли је ико правио контролне пробе током припреме пројекта, изискује одговор. У сваком случају, неко је морао упозорити “свемогућег” редитеља Диега де Бреу да је његова овјештала режија нешто већ одавно виђено у Црној Гори. И да се црногорска позоришна публика не да заварати, јер је и преко ФИАТ-а већ одавно имала прилику да се нагледа и драма апсурда Бекета, Јонеска, Пинтера, и других, и упореди бројне редитељске рукописе.
Словеначки редитељ Диего де Бреа је, као и неки његови претходници, изгледа, закључио исто, ко зна зашто, да је Црна Гора са својом публиком најобичнија паланка, којој се свашта може протурити као чудо од представе.
У окружењу ваљда и даље влада фама да је ЦНП добра прилика за добру тезгу, да се потуре изанђале режије, негдје давно већ одрађене, па у Монтенегру репризиране након сто година за незнавену црногорску публику. Али је она овог пута показала годоовско стрпљење и, културно чекајући Годоа, на крају не дочекала праву представу.
Поставља се оправдано питање како је за гледаоце Народног позоришта, дакле, најширу популацију, тако олако прошао предлог да се ради сам по себи доста
херметичан текст драме апсурда.
Као друго, јасно се наметао императив добре
процјене како ће ово штиво издржати пробу времена у Црној Гори, која је ионако
земља апсурда, а апсурд на апсурд води шаржирању.
Као треће, и главно, редитељ је морао схватити да је било неопходно тзв. ново читање Бекета, или од представе неће бити ништа, а једва је било нешто. Истовремено, поставља се и питање како то да за Бранимира Поповића у расподјели улога није било баш ниједног мјеста, као, не само најбољег глумца ЦНП-а, него и глумца који је и одрастао, још као аматер, на бекетовским и другим драмама апсурда.
Како год, публика је у почетку гледала читавих четрдесет минута ћакулања
Владимира и Естрагона, без икакве режије и мизансцена, па је већ у првој рунди, по
систему “Ко преживи, причаће”, била прилично грогирана, а потом, кроз исцрпљујуће
досадне сцене, и нокаутирана.
Проблем, наравно, није у глумцима и њиховој неспособности да изнесу редитељске задатке, него у режији и одсуству редитељске имагинације Диега де Брее.
Ријетко кад пребацујући рампу, публици је понудио већ виђени стереотип још из седамдесетих година прошлог вијека, данас заморан и углавном немаштовит, па се досада са сцене прелила на гледалиште. Бекет јесте имао за циљ и да пласира визију вјековне досаде, али је досаду требало приказати интересантно, а не бити досадан на тему досаде.
Уз то, гротескно дјелује чињеница да је, поред главних улога и коректне
глуме Срђана Граховца, Стевана Радусиновића, Драгана Рачића и даровитог Петра Влаховића, као младе наде ЦНП-а, у ствари, “најбекетовскија” била у епизодној улози сјајна Нада Вукчевић.
Чак ниједног трена није излазила из улоге, хипнотички посвећена лику, уз вучење по сцени геометријски обликованог пртљага енормних димензија. Притом се поставља и питање зашто су и у овој редитељској визији Владимир и Естрагон морали баш говорити као изгубљени у времену и простору јуродиви јунаци, по већ познатом шаблону.
А било је хиљаду начина да се направи отклон, и унесе новина у већ познате концепте ликова. Уосталом, ако постоји и филм о “Хамлету”, за који су као мизансцен послужиле и просторије аеродрома, редитељ је могао понудити нову визију и ове драме апсурда, и ново читање глумачких креација.
Али представа, у којој је режија овјештала, и гдје се понајвише истакне један
лик, притом епизодни, нема превише шанси за успјех. Дакле, у читавом комаду де
Бреи треба честитати једино на концепту лика Лакија, и његовим сценским радњама, што је, свакако, недовољно за цјеловит драмски угођај.
Уз то, и током ове представе, коју је најбоље дефинисати као глумачку, уз
већином јалове редитељске визије, јасно се осјећао неодговоран став управе ЦНП-а
што не поставља бар једну добру домаћу комедију. Или бар од краља Николе до
краља Нушића. Гледаоци су се овог пута каткад на силу покушавали насмијати на поједине сценске бравуре Срђана Граховца, али комад у цјелини није функционисао.
Па је и комплетна атмосфера у гледалишту била типа “нико сјетан, нико задовољан”.
Ако и даље важи стара добра подјела на интересантне и досадне комаде, онда
је нова премијера ЦНП-а еклатантан примјер досаде на досаду, при чему су многи
гледаоци дискретно погледивали на сатове сањајући крај представе.
А број аплауза, словом и бројем, је један. Куртоазан, и на самом крају. Тек реда ради, с муком изнуђен кроз јефтини ефекат Де Брее са стоп-кадром и гашењем свјетла, што се више не ради ни на Фестивалу драмских аматера у Бијелом Пољу.
Дакле, ни на Западу, ни у ЦНП-у ништа ново. Евидентан је пад квалитета представа, које урнишу надобудни редитељи са стране, а управа пласира у Народном позоришту комаде далеке од народа и времена. Наравно, ЦНП не смије да се ухвати у коштац са савременим текстовима, који разобличују нашу сложену политичку стварност, јер би ударао у темеље власти.
А национални театри углавном и постоје да маскирају непријатну стварност и друштвени тренутак представама далеким од времена и гледалаца. Зато је ту био и Годо, а новим пројектом ЦНП показао не само да Бекет не кореспондира с овим временом, него ни сам са собом, а то већ није до Бекета.
Владимир и Естрагон су истакли да је дрвце на сцени, наводно, олистало, али је публика на крају замало увенула. Но, због стрпљења, и културе гледања чак и досадних представа, публика заслужује десетку.
Због свега наведеног, као прелазно рјешење, управи ЦНП-а, која опет прелази гледаоце, препоручујем да, за освјежење репертоара и публике, реактивира
представу Благоте Ераковића по тексту краља Николе “Како се ко роди”.
Тако бисмо опет имали нешто своје изворно, и врло гледљиво од комедија на репертоару Националног театра. Ако то већ није супротно његовој програмској концепцији. А Ераковић би, да је он замољен да ради Бекета, сигурно и бесплатно урадио бољу представу од ове, у којој је прича о Годоу за гледаоце представљала прави Сизифов посао. А овако ЦНП маневрише на слијепом колосјеку од Годоа до Сизифа, што би тешко и Филип Вишњић опјевао.
Извор: Дневна новина Дан
„Није проблем у џемперу, камо среће да је наставио да га носи, а да га није замијенио скупоцјеним одијелима од пар хиљада евра и сатом од преко 100000 евра. То сликовито и отворено открива црте његове личности од којих у добром смислу и зависи државна политика. Црна Гора за ово вријеме је осиромашена, опљачкана, девастирана, распродата и дубоко унесрећена. Уски круг људи око Ђукановића се енормно обогатио, већина је осиромашила. Од 5 до 10 одсто људи имају све, остали грцају проблемима и тешко преживљавају„, изричит је Јовановић
„Након изрицања забране интелектуалцима из Србије да уђу у Црну Гору, услиједио је увоз пожељних „интелектуалаца“ који се по правилу боре против „великорпске хегемоније“ и који су спремни да изговоре наручене и најбруталније неистинитости за потребе режима, баш на исти начин како то уназад годинама ради ископлексирани Беба Поповић и његова минут-два „информатива“.
Снимци са журке која без престанка траје тридесет година у организацији актуелне власти који се ових дана јавно приказују у режији златног спонзора режима Душка Кнежевића полако, али сигурно отварају очи и онима за које смо вјеровали да никада неће прогледати. Коначно су јавно о злоупотребама власти почели говорити непосредни учесници и свједоци свих дешавања на двору у последњих тридесет година.
Срби су, нажалост, кроз историју више вјеровали онима који су се свако мало одрицали српских коријена него онима који су чували традицију својих предака. Највише ми смета то што се такви назови политичари оног тренутка када им подршка српског бирачког тијела није потребна безочно окрећу против Срба и њихових интереса.
ДПС је разоткривен на најбизарнији начин, а нико у тој партији, у којој има и часних људи, и не помишља да треба шта мијењати на политичкој мапи Црне Горе због мангупа у сопственим редовима.
По питању дебелог учинка режимске Црне Горе у бесправном подривању интереса званичне Србије, кад би у Црној Гори и постојало независно тужилаштво, лако би били разоткривени и раскринкани овдашњи актери и њихове скривене улоге“.
Убијеђен сам да, у том случају, неће прећи цензус на изборима. Имали смо сличну ситуацију у Црној Гори прије 20 година када је формирана такозвана концентрациона влада, у којој су били „опозиционари“ и нико од њих није прошао цензус.
По мишљењу учесника састанка, неспремност власти Црне Горе да уважи већинску вољу сопствених грађана, који се негативно односе према могућем приступању НАТО-у, представља нарушавање принцима демократије и провоцира грађанску непослушност. Како је даље подвукао Железњак: “Ми разумијемо и дијелимо мишљење грађана Црне Горе о важности спровођења плебисцита, за који треба да буду обезбјеђени сви услови слободног и демократског изјављивања воље. При том, Русија би прихватила и уважила свако рјешење народа Црне Горе, сагласно његовој слободној вољи и ослобођено посредних интерпретација.“
„Залажем се и за слање у опозицију или у ванпарламентарни статус на наредним изборима Ранка Кривокапића и СДП-а уколико убрзо не стану отворено против ДПС-а и придруже се опозиционим субјектима. Посебно потенцирам СДП, јер је њихов предсједник најављивао да је добијање позивнице за НАТО размеђа између њега и ДПС-а. Ових дана ДПС избацује СДП из локалних власти. Зато сматрам да нема више оправдања да СДП буде у Влади“, каже функционер Фронта.
Кнежевић је истакао да је добијањем позивнице Ђукановић преузео обавезу да пооштри невидљиве санкције Русији, и да би у случају рата, који нико не жели, Ђукановић слао црногорске војнике да се под заставом НАТО-а боре против наше заштитнице мајке Русије. Предсједник ДНП-а је поручио шефу режима Милу Ђукановићу да би у случају такве одлуке црногорски народ био гдје су били Свети Петар Цетињски, Петар Други, Краљ Никола, Марко Миљанов и Јанко Вукотић, на страни наше једновјерне Русије.
Ако су Русија и Њемачка, које су у два свјетска рата биле на супротним странама, кључни спољнотрговински партнери, ваљда може и мала Црна Гора да остварује свој економски и државни интерес подједнако сарађујући са државама ЕУ и Русијом, са којом нас везују нераскидиве историјске везе. Зато ћу током свог излагања у Москви још једном саопштити да су санкције које је Црна Гора увела Русији једна од највећих срамота и глупости Ђукановићевог режима која нема подршку црногорског народа. И да сам увјерен да ће нова влада, у којој неће бити ДПС-а укинути санкције Русији, како не би изазивали подсмијех и како би престали да личимо на кловна који изводи представу сам за себе пред огледалом. Продужетак санкција Русији је, у ствари, продужетак агоније режима који би, осим пријема 120.000 избјеглица из Сирије, за позивницу био спреман и да објави рат Русији.
Према њиховим ријечима, предсједник ДНП-а ће исказати и своје лично уважавање према немијешању Русије у актуелне друштвено-политичке проблеме у Црној Гори, чиме је Русија још једном потврдила да Црну Гору и њене грађане доживљава као пријатеље, који треба сами да рјешавају своје проблеме, без било чијих спољних утицаја и притисака.
У краткој изјави за Побједу, Кнежевић је потврдио да је добио позив руског Министарства вањских послова и навео да ће бити присутан на међународном форуму у Москви, који ће бити одржан од 25. до 27. новембра.
„Када може Ранко Кривокапић у Вашингтон, зашто не бих ја могао да пођем у Москву“, рекао је Кнежевић, не желећи да износи више детаља.
Он је додао да ће његова странка о службеној посјети Москви издати званично саопштење.
Брутална демонстрација силе мађарске полиције према избјеглицама на српско-мађарској граници која је шокирала читав свијет, право је лице „вриједности“ које баштини НАТО алијанса и Мађарска као њена чланица и уједно контакт-земља Црне Горе за НАТО.
Свако покољење има своју борбу, наша је демократска, мирна, достојанствена, и што је најважније : правица је на нашој страни. Зато од сјутра сви заједно на терен са народом, јер нас је народ изабрао да будемо достојни његове воље.
Демократски фронт тренутно не тражи новог лидера, али ако се Предсједништво одлучи на такав корак на челу Фронта опет мора бити нестраначка личност, казао је лидер Демократске народне партије Милан Кнежевић.
