Agresija raznih „lovaca na profit“ na prirodna bogatstva sjevera dobija dramatične razmjere. Umjesto najavljivanih investicija u cilju razvoja sjevera kroz omogućavanje neophodnih preduslova  za opstanak i život  na ovim prostorima, Vlada Crne Gore svojim potezima otvoreno podstiče iseljavanje i pustošenje ovog regiona.

Prilikom dodjeljivanje koncesija metodom „ od oka“ poželjnim i lojalnim investitorima, gotovo po pravilu, nigdje nije vodjeno računa da će opšti genocid nad prirodnim bogastvima dovesti do  ugrožavanja životnog ambijeta, a nadležni koji su u većini slučajeva suprotno zakonu izdavali dozvole za pomenute koncesije, nemaju čak ni predstavu gdje se fizički nalaze pomenuta dobra koja su prinijeli na izrbljivanje , jer je sve završavano iz kancelarija u Podgorici i to najčešće po preporući stvarnih „hijena“ i velikih „zverki“ koje se kriju iza tuđih matičnih brojeva koji se za određeni šicar  formalno predstavljaju kao  investtori i koncesionari.  Posle pustošenja šuma, sada su na red došle vode, koje bi trebalo sve strpati u cijevi kako bi tatin sin izgradio lanc fabričica za pravljenje „lake love“ koje se zovu mini hidrocentrale. Za pomenute  investicije finansijska konstrukcija se obezbedjuje iz raznih fondova, a kada se tome doda  otimanje i dugoročno orobljavanje prirodnog resursa uz mizernu simboličnu naknadu ovi poduhvati su jako profitabilni i predstavljaju „zlatnu koku“ bez ikakvog rizika. To što se lokalne sredine pustoše bez ikakve koristi, a gradjani ostavljaju bez vode za piće i bez vode za navodnjavanje svojih imanja, i što se otvoreno uništava biološki minimum  i prirodna ravnoteža, za one koji bespoštedno sijeku šume, eksploatišu šljunak iz riječnih korita i grade hidroelektrane najmanje je bitno, jer je brutalnost i bezobzirnost prirodni pratilac trke za profitom.

Ako neko i postavi pitanje  zašto je država  stvorila ovakav ambijent jedini logičan odgovor jeste da se radi o privatnoj državi, a kada je već tako da vidimo koji to zakon ili ekološke katastrofe  mogu zabraniti nešto na  šta je  prstom upro striko ili sinovac. I zamislite, toga čuda, gradjani sjevera se još  i bune i protive, protiv toga što im neko pustoši šume, i otima vode, pa čak i protestuju,  i kao da više nijesu spremni da ostaju žedni kako bi strtiko, sinovac i druga kriminalna bulumenta prikopčana na njih pravila milione. I to je ona dugo čekana „drskost“ koja remeti usaljeni ambijent opšte diktature i nedodirljivost njenih reprezenata.

I upravo je taj gradjanski otpor,  čojska i sojska borba za Crnu Goru, koju treba otvorno da podrže sve progresivne snage našeg društva. To je ona odlučnost koja otvorenih očiju bez ikakvog straha gleda u pendreke i bager i neostupa ni milimetra, a i što bi kad su svoji i na svome, kad se brane a ne napadaju! A Crna Gora ako je ima  ne smije na ovo da ćuti! Šta je sa strukom? Šta je sa nevladimin sektorom, koji godinama sisa grantove na račun zaštite životne sredine? Da li su se godinama „tovili“ samo da bi sada ćutali,  i prespavali odsudnu bitku dajući sramni alibi za opštu pharu? Da li će starosjedioci našeg primorja pomiriti sa sudbinom da „gledajući dolje niz drumove“ besjede svojim potomcima kako su  nekada bila takva vremena kada im je za razliku od današnjeg bilo dozvoljeno da pridju moru i umoče prst.

Puna podrška gradjanima sjevera, koji brane svoj životni ambijent i opstanak na ovom prostoru, jer to čine ne samo zbog sebe, nego zbog budućih pokoljenja, a oni koji sada ćute a najpozvaniji su da govore neka se bude dok im je vrijeme, jer će gradjani sa njima ili bez njih dobiti bitku za sopstveni spas.