A sta­ra iz­re­ka da krv ni­je vo­da pro­ra­di­će jed­no­ga da­na i kod onih ko­ji sa­da za ma­le ili ve­li­ke pri­vi­le­gi­je slu­že mr­zi­te­lji­ma Sr­ba u nji­ho­voj vje­kov­noj te­žnji da nam se osve­te za ve­li­ke po­bje­de ko­je smo kroz isto­ri­ju iz­vo­je­va­li u bor­bi za čast i do­sto­jan­stvo svo­ga na­ro­da. Srp­stva se ne mo­gu od­re­ći ni oni gra­đa­ni Cr­ne Go­re ko­ji su se sklo­ni­li pod sku­te re­ži­ma, ma ko­li­ko ih ak­tu­el­ni re­žim na to pri­si­lja­vao uvo­đe­njem no­vog kri­te­ri­ju­ma za od­re­đi­va­nje na­ci­o­nal­ne opre­di­je­lje­no­sti ta­ko­zva­nog osje­ća­ja. To im ne­će do­zvo­li­ti ni po­tom­ci 300 000 Sr­ba ko­li­ko ih je u Cr­noj Go­ri bi­lo 1899. go­di­ne ka­ko je i za­pi­sa­no u Ze­mljo­pi­su Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re iz te go­di­ne, ni­ti se po­tom­ci tih naj­bo­ljih si­no­va Cr­ne Go­re – Sr­ba mo­gu od­re­ći za­vje­ta iz­re­če­nog u isto­i­me­nom do­ku­men­tu, ko­ji ka­že da je sva­ki Sr­bin u Cr­noj Go­ri du­žan lju­bi­ti ci­je­lu do­mo­vi­nu, sve srp­ske ze­mlje u ko­ji­ma ži­ve na­ša oslo­bo­đe­na i neo­slo­bo­đe­na bra­ća Sr­bi, a ja bih do­dao i sve do­bre lju­de na ze­mlji­noj ku­gli.