U pravno uređenim državama, koje drže do sebe, najvažnije je uspostavljanje i poštovanje sistema vrijednosti. Odnosi u društvu, vertikalna i horizontalna prohodnost i cio život društva treba da se odvijaju po njemu. Ovom režimu sistem vrijednosti nije potreban jer kada bi postojao onda bi režim bio u opasnosti. Zato je civilizovan život u Crnoj Gori postao nemoguća misija.
Ako ikada porastemo i razmislimo, vidjećemo da smo upravo tu gdje smo zato što živimo u državi u kojoj niko ne zna da prihvati odgovornost i prizna krivicu za stanje u kojem se nalazimo
Dolaskom određenih režima, uz svesrdnu pomoć Zapada, na političku scenu država bivše SFRJ, počela je revizija istorije. Sledbenici poraženih snaga nastavili su tamo gdje su stali njihovi prethodnici. Vjetar koji im duva u leđa dolazi sa Zapada, koji nikada neće oprostiti poraz koji su Rusi nanijeli zapadnoj alijansi. Svjedoci smo pokušaja da se Njemačka moralno podigne i uvrsti u pobjednike, a one države i narodi koji su dali najveći doprinos pobjedi nad fašizmom, izoluju. Ko to ne vidi, taj ne vidi dalje od plota.
Nažalost, ovom pranju istorije podlegli su i oni koji to po cijenu bilo čega nijesu smjeli raditi. Istorijski revizionizam je opasan, jer se brišu apsolutna istina i činjenice. Zato je odnos režima prema istorijskom biću Crne Gore, a naročito prema srpstvu i Kosovu i Metohiji, najprizemniji udarac u temelje istinske, njegoševske Crne Gore.
Ljubomir Nenadović u „Pismima iz Italije“ svjedoči o tome kako je Njegoša u Firenci posjetio jedan Srbin iz Vojvodine i počeo da se žali kako je tužan, jer osam godina nije bio svojoj kući. Njegoš mu je na to odgovorio: „Nemamo je niđe, izgorela je na Kosovu.“ Odgovor vladike znači da kuću više nemamo, jer je od nje ostalo zgarište, ali da je nećemo nigdje ni imati dok je ponovo na Kosovu ne izgradimo. Za one koji razumiju ovu poruku, sve je jasno. Ona nije izgovorena za jednokratnu upotrebu.
Ona je zavjet svima koji baštine tekovine njegoševske Crne Gore da na ovom zavjetu treba istrajavati dokle god nas ima. Naravno, za režim, ali ne samo za režim, nego i za sve protivnike lika i djela dinastije Petrovića, ona je nepremostiva prepreka da preko noći izbrišu iz istorije Crne Gore njene srpske korijene i privrženost srpstvu, ma koliko to uporno pokušavali. Zato je jako važno izboriti se za ustavne promjene koje bi definisale status srpskog naroda u Crnoj Gori. Kada ovakve inicijative izazivaju revolt vlasti i vjekovnih neprijatelja Crne Gore i dinastije Petrović, onda je jasno da je pogođeno u centar i da od toga nikada ne treba odustati. Naprotiv, njima se iznova treba vraćati jer svima u Crnoj Gori je mnogo toga dato, a samo Srbima oduzeto.
Uostalom, rezultat referenduma o državno-pravnom statusu Crne Gore nije bio izraz većinske volje onih građana koji su svoju sudbinu i sudbinu svojih porodica vezivali za Crnu Goru, već nabacivanjem glasova onih koji su tada i više nikada došli da glasaju, pritom osporavajući to pravo onima za koje se znalo da podržavaju ideju o zajedničkoj državi, prvenstveno našim državljanima koji žive u Srbiji. Kada kao narod shvatimo da u Stradiji ne mogu o svemu odlučivati oni iz režima ili bliski režimu i da se moramo suprotstaviti sadašnjoj praksi da svaki, pa i onaj najslabiji moćnik, svakome od nas može oteti kuću, radno mjesto ili donijeti presudu, zato što mu se može, režim će pasti za dan. Ovoliku bahatost i siledžijstvo režima nije zapamtila nijedna generacija prije nas. Da li je nekada u Crnoj Gori bilo koji državni činovnik ili funkcioner mogao javno poručiti narodu da njemu pripada pravo na stanove, kredite i raznorazne nekretnine, i da će šta god ko pričao, i dalje međusobno dijeliti zajednička dobra i raspolagati zajedničkim novcem. Ne bi ova zemlja ni opstala ni postojala, da nije u narodu bilo etike, čojstva i morala. Pitanje je da li je narod u Crnoj Gori svjestan šta se stvarno dešava, ili možda zna, ali više u narodu nema etike, čojstva i morala? Sve institucije sistema su, nažalost, obeščašćene.
Za sve nosioce najodgovornijih državnih funkcija vezuju se brojne afere, tužilaštvo i sudovi su u funkciji šefa režima. Zato se procesuiraju oni koji iznose dokaze o umiješanosti vrha režima u korupciju i kriminal, čime se šalje poruka svima koji pokušavaju da udare na glavu hobotnice kako će proći. Zbog razjedinjenosti opozicije, nijedan njen predlog ne može proći u parlamentu. Zato parlament sve više liči na protočni bojler za sprovođenje politike vladajuće oligarhije. Umjesto da Crna Gora bude naša kuća, kakva je bila kroz vjekove, ona je danas privatna država jednog broja porodica iz vrha režima, a svi mi ostali nažalost podstanari i najamna radna snaga u kući koju su nam preci ostavili.
Izvor: DAN
Veoma je važno, ako ne i najvažnije, ali i najteže u životu jednog čovjeka da bez stida može i sebi i drugima da pogleda u oči. Svi mi živimo svoje živote, i borimo se da ostvarimo neke svoje ciljeve, pa iako znamo da je to vrlo često nemoguće.
Ponovo sam se, po ko zna koji put, uvjerio koliko je Bog bio izdašan kada je Crnoj Gori darovao nestvarnu ljepotu. Da li su oni kojima je palo u dio da upravljaju Crnom Gorom svjesni te ljepote?
Dovoljno je pročitati imena državnih funkcionera i službenika koji su u vrijeme mandata Mila Đukanovića i Duška Markovića od države dobili kredit ili stan po povoljnim uslovima, pa shvatiti zašto se prema Crnoj Gori odnose kao prema privatnoj prćiji.
Mnogo je onih koji se pitaju zašto opozicija u Crnoj Gori dosad nijednu započetu bitku nije mogla zajedno dovesti do kraja. Odgovor je više nego logičan. Zbog prodanih duša. Zbog sujeta i malo ćara, zbog pohlepe i potrebe pojedinaca da se što prije dočepaju pozicija koje će njima i samo njima donijeti ličnu korist
Iz snimaka telefonskih ragovora visokih državnih funkcionera koji se poslednjih nedjelja pojavljuju u medijima jasno se oslikava karakter ličnosti, ali i vlasti koja trideset godina vrši teror nad građanima Crne Gore.
Demokratija jeste volja većine, ali i sistem političkog pluarizma kao pokretačka snaga napretka. I trideset godina poslije uvođenja višepartijskog sistema u Crnoj Gori sve liči na kliničko-psihijatrijski eksperiment, a ne na civilno humanističko društvo. Najprimitivniji i najgori poriv kod ljudi je onaj da vladaš nad drugim ljudima, još kad se na to doda kompleks, eto ti diktatora.
Domaći i strani fašisti se i u Crnoj Gori žele sakriti iza svog fašizma tako što će Srbe optužiti da su fašisti, agresori, zločinci i remetilački faktor. I ne samo da nam pripisuju ove etikete, već uporno traže da sve te monstruozne laži prihvatimo kao istine. Mi im, izgleda, služimo da bi se imali na kome iživljavati.
„Dok je god opozicija ovako razjedinjena vlast može mirno da spava.“ Ovim riječima mi se obrati vjerni glasač opozicije, razočaran fijaskom nedavnih protesta u Podgorici. I ja sam razočaran nejedinstvom opozicije, saglasih se s njim, ali ova vlast će se brzo raspasti kao trula i trošna građevina koja ne može da izdrži težinu vlastite truleži.
Ponekad, ali baš ponekad, ispratim neku od političkih emisija na režimskim medijima. Oni koji imaju snage da pogledaju do kraja kažu da to nijesu informativne kuće već štabovi DPS-a. Funkcionalno i praktično predstavljaju propagandno-agitatorski centar stranke na vlasti. Kada slušam s koliko poltronstva pravdaju sve što režim radi, a istovremeno s koliko mržnje dočekuju lidere opozicije i komentarišu njihove aktivnosti, naročito one koji predstavljaju srpsko biračko tijelo, pitam se: „Obraz. Šta to bješe?“
Te, sada već daleke 1997. godine, stajao sam na stepeništu stare zgrade Glavnog grada Podgorice i obratio se masi od tri hiljade demonstanata, koji su protestovali zbog nasilne smjene tadašnjeg sekretara za upravu Podgorice Nevena Gošovića. Ispred mene je stajao kordon do zuba naoružanih specijalaca. Nekoliko godina kasnije, jedan od njih mi je rekao da ih je u zgradi bilo nekoliko stotina. Upravo tada su počele podjele u Crnoj Gori po svim šavovima, a cilj smjene sekretara Gošovića je bio da se izborom novog sekretara stvore pretpostavke za krađu te godine održanih predsjedničkih izbora
Odluka da se lideri DF-a Milan Knežević i Andrija Mandić u režiranom procesu nazvanom „Državni udar“ proglase krivim bez dokaza tipičan je primjer kako se diktatori obračunavaju s političkim neistomišljenicima uz obilatu pomoć stranih mentora koji su ih doveli da štite njihove interese
Na vlasti u Crnoj Gori su najobičniji poltroni koje nam Zapad potura i koji rade isključivo u korist njihovih interesa, a na štetu naših nacionalnih interesa. Zato i drže Đukanovića. Briga Zapad što narod živi u bijedi i nemaštini. Njih demokratija ne zanima, dok poslušnik radi za njih. Zato ima odriješene ruke da radi šta hoće sopstvenom narodu. Kriminal, korupcija, pljačka, sve to Zapad ne interesuje. Zato proganjaju rodoljube i patriote koji se stvarno iskreno bore za interese našeg naroda i države
Ako ne poštujemo tuđu, ne možemo poštovati ni svoju slobodu. Neka je moje shvatanje slobode nekome besmisleno. Meni nije. Ako treba da je sa nekim dijelim, dijeliću je sa onima do kojih mi je stalo. Neću da živim u državi u kojoj moram biti sluga režima, da bih živio život kako dolikuje čovjeku. Neću da prodajem vjeru za večeru, za sve privilegije ovoga svijeta.
U Crnoj Gori tri decenije nema ni zračka svjetlosti. Sva je svjetlost pobjegla sa zemlje na nebo i ostavila nas da tumaramo u mraku, a ipak, mi proganjani, šikanirani i zlostavljani pokušavamo odbraniti svoju zemlju. Jaki u nadi i vjeri, snažno vjerujemo u skoro svanuće dana koji će rastjerati tamu koja se uvukla u sve pore našeg društva.
Једном давно стари столар Ђепето начини дрвеног лутка и назва га Пинокио. Као дјеца у позоришту лутака смо гледали како би Пинокију, кадакоју лаж изговори, нос бивао све већи и већи. Родитељи су причу о Пинокију користили да своју дјецу од малена уче да не лажу. Нигдје као на грађанским протестима не можете осјетити дух нашег народа
Kako nijesam polagao vozački ispit, nikada nijesam ni vozio. Od prevoznih sredstava najčešće sam koristio bicikl i svoje noge, koje me, Bogu hvala, i danas dobro služe. Ovakav način života mi je pomogao da više budem u kontaktu s običnim ljudima. Tako me i ovih dana dok šetam podgoričkim ulicama prepozna i pozdravi poneki prolaznik, a neki se duže zadrže postavljajući mi često pitanja na koja nemam odgovor
Cijela Crna Gora s nestrpljenjem čeka kada će se konačno pojaviti Milova torba koju najavljuje Duško Knežević. Koliko je teška i koliko Migovih koverti u nju može stati pitanje je s kojim Crna Gora odlazi na spavanje, čekajući da li će se narednog dana pojaviti torba puna para.
Nijedna vlast u istoriji Crne Gore se nije tako obogatila pljačkajući sopstveni narod kao što je to učinila aktuelna.Od strane dojučerašnjih prijatelja i saradnika režima iznijet je sijaset primjera o njihovom lopovluku. Ako je samo dio toga istina, ne znam kako Crna Gora još diše
Ako nas manipulatori iz vlasti opet prevare osuđujući Duška Kneževića za sva nepočinstva kojih smo se proteklih dana nagledali, a sebe aboliraju kao da oni o ovome ništa nisu znali, onda je Crna Gora nezrelo društvo koje i ne zaslužuje bolju vlast.
Sve ovo što se dešava Crnoj Gori nije trenutna bolest našeg društva. Ovo je slika i prilika jedne pogrešne politike koja se održava brutalnim i siledžijskim metodama uz prećutnu saglasnost Zapada. Prokletstvo savremenog svijeta su đilkoši i glupaci oličeni u nosiocima vlasti koji su interese države i njenih građana podredili ličnim interesima. Oni u svojoj bahatosti nijesu predvidjeli da kad- tad dugovi stižu na naplatu.
Снимци са журке која без престанка траје тридесет година у организацији актуелне власти који се ових дана јавно приказују у режији златног спонзора режима Душка Кнежевића полако, али сигурно отварају очи и онима за које смо вјеровали да никада неће прогледати. Коначно су јавно о злоупотребама власти почели говорити непосредни учесници и свједоци свих дешавања на двору у последњих тридесет година.
Kad je patrijarh srpski Pavle rekao da budemo ljudi, nije mislio da ćemo biti veći vjernici ako zapalimo veću svijeću, niti da će nam zbog većeg priloga grijesi biti oprošteni; mislio je da samo dobrim djelima možemo napraviti razliku između ljudi i neljudi. Mnogo prije nego što je patrijarh Pavle izgovorio ove riječi, u Crnoj Gori se nepogrešivo znala napraviti razlika između ljudi i neljudi.
Срби су, нажалост, кроз историју више вјеровали онима који су се свако мало одрицали српских коријена него онима који су чували традицију својих предака. Највише ми смета то што се такви назови политичари оног тренутка када им подршка српског бирачког тијела није потребна безочно окрећу против Срба и њихових интереса.
U politici , kao i u sportu, postoje porazi kada pobijedite sebe same. Poslije takvih utakmica, porazi najteže padaju. Moramo priznati da je uprkos svim pritiscima i marifetlucima vlasti takvih poraza u opoziciji bilo najviše. Zato, ako se ovoga puta spotaknemo na pitanju objedinjavanja opozicionog djelovanja, podizaćemo se mnogo duže nego što to iko može pretpostaviti.
На крају смо још једне тешке године која ће у историји Црне Горе бити упамћена као година подјела, прогона, игнорисања већинске воље грађана од стране режима, прекрајања историје, доношења одлука којима се понижава Црна Гора, крвавих обрачуна криминалних група, монтираних судских процеса, посрнућа инститиуција система, тешке материјалне ситуације великог броја грађана, деградације части, обесмишљавања многих других питања, толико важних за нашу будућност.
Када уз све ово на јавној сцени додатно имате терор незнања који производе квазиинтелектуалци и носиоци важних државних и политичких функција, који су стицајем чудних околности постали креатори наших судбина, онда вам не преостаје ништа друго него да се запитате може ли вас задесити већа несрећа од ове са којом се свакодневно суочавамо.
Трагично је да смо као друштво доведени у овакво стање, као што је трагично да смо дошли до тога да се за своја права боримо на улицама, зато што су институције система постале мјесто апсолутне самовоље режима. Још трагичнији је податак који се препричава ових дана да су поједини грађани стављање у затвор Небојше Медојевића прослављали пуцњима из револвера.
Тако Црна Гора полако али сигурно постаје друштво мржње и прогањања свих који другачије мисле. Да има права и правде, након што је Уставни суд прогласио члан Закона о кривичном поступку неуставним, на основу којег је Виши суд донио одлуку о стављању у затвор посланика Милана Кнежевића и Небојше Медојевића, све судије Апелационог суда и Врховног суда које су учествовале у доношењу ове одлуке, као и старјешине полиције које су издале налог за њихово хапшење, требало би да буду смијењене.
Иако су носиоци ових звања положили заклетву да ће штитити Устав, већина њих сматра да је заклетва дата шефовима режима и да је заштита њихових интереса важнија је од свих других заклетви. Ове одлуке су потврдиле оно што одавно знамо – да је држава потпуно централизована, а одлуке се доносе по диктату једног човјека.
Под овом влашћу је промовисано полтронство, непотизам, просталук, бахатост, лажљивост, корупција и криминал, обмана и незнање до неслућених висина, као никада у историји Црне Горе. Ма колико се некоме чинило да је ова власт стабилна, то је за оне који добро познају политичке прилике само привид. Они живе у страху, свјесни да свијет и народ добро знају да су они протагонисти свега чега се сада одричу. Само због страха од казне која их чека након силаска с власти, они се голом силом одржавају.
Њихово тридесетогодишње јахање које сви скупа плаћамо не може проћи без заслужене казне. Народ добро зна да је овај режим промовисао све оно чега се Црна Гора гнушала у прошлости. Зато нам треба отрежњење, да би ова земља добила власт која нас неће дијелити на грађане првог и другог реда, зависно од тога кога ће ко гласати. Црној Гори треба власт која ће изграђивати економски стабилну државу која ће закопати ратне сјекире и окренути се стварању услова за срећан живот свих грађана.
Отрежењење нам је потребно да бисмо коначно схватили да овај режим није само проблем за опозицију. Овај режим је проблем за свеколики црногорски народ. У богатим европским државама народ се буни због повећања цијена које утичу на њихов животни стандард, услова за одлазак у пензију, угрожавања грађанских права и слобода. У Црној Гори гдје се ова права драстично крше народ ћути, како би рекао један мој пријатељ „као да му је Бог памет попио!“
Ми морамо схватити да нема те власти која може побиједити народ, као што морамо коначно схватити да Црна Гора има огромне ресурсе које је ова власт криминалном политиком обесмислила.
Извор: ДАН
У Црној Гори закони не важе исто за све. Умјесто једнакости свих пред законом, влада неписано правило – ако се закони супротстављају приватним интересима моћних појединаца и група тим горе по законе. Држава Црна Гора је због тога далеко од успостављеног система владавине права. Разлог за овакво стање лежи прије свега у чињеници да код актуелне власти не постоји политичка воља за владавином права, нити спремност да се закони неселективно примјењују.
Владавина права је нужан предуслов демократије. Изградња правне државе у којој ће се закони доследно проштовати и спроводити једнако за све њене грађане сан је о ком сви сањамо. Немогуће је изграђивати правну државу без успостављања независних, професионалних и одговорних правосудних институција.
У држави у којој је правосуђе под директном контролом и снажним утицајем владајућих структура влада правило – кадија те тужи, кадија ти суди. Без темељне кадровске реконструкције у судству и тужилаштву, на принципима моралног и стручног кредибилитета, нема правде у Црној Гори. Спрега власти и правосуђа је рак рана наше државе, јер умјесто критеријума квалитета приликом избора судија, превладава партијска подобност и лојалност носиоцима извршне власти. Судије морају бити слободне и независне да би могле судити по закону и савјести.
Успостављање правног и институционалног оквира за борбу против организованог криминала и корупције подразумијева раскринкавање спреге између власти и структура блиских власти, које су у народу препознате као срж свих наших несрећа.
Истинска правна држава мора својим грађанима гарантовати правну сигурност. Обезбјеђење правне сигурности је један од кључних предуслова изградње државе у којој ће грађани слободно исказивати своје ставове и слободно живјети.
Све ово што се последњих дана и година дешава челницима, члановима и симпатизерима Демократског фронта јасно говори да је Црна Гора заточена држава. У њој не постоји владавина права као темељ једнакости и недискриминације и стварања правне сигурности појединаца, али и читавог друштва.
Услов свих услова да Црна Гора постане правна држава и да у њој царује владавина права јесте постојање политичке воље за потпуном независношћу институција система, посебно судства и тужилаштва. Добро је што су грађани последњих година посредством медија били у прилици да се лично увјере какви су морални и стручни квалитети једног броја судија и тужилаца.
Просто је запањујуће колико је неписмености и просјечности садржано у тим личностима које би требало да представљају крем знања и професионалности у обављању ових, у свакој иоле озбиљној држави важних функција. Они више нијесу проблем било којег појединца. Они су проблем за све грађане Црне Горе, једнако као и они чијим интересима служе. Много више за оне који тога нијесу свјесни, него за оне који се против њих боре.
Наравно, све оно што се дешава са правосудним и тужилачким органима је последица диктаторске ДПС власти, која је у последњих 30 година, колико се налази на челу Црне Горе, изградила систем у цјелости подређен њеним интересима.
Све то им дозвољава и међународна заједница, која у Црној Гори, иако би то жељела, не може наћи нови субјект који би с толико подаништва служио њеним интересима, али и народ у који се увукао страх због насиља који међу грађанима сије режим.
Оно што посебно треба да забрине је појава да се међу грађане Црне Горе увукла мржња по принципу навијачких страсти и исконструисаних подјела од стране режима што никоме не доноси добро.
Све оно што се некоме данас дешава, а што нијесмо хтјели реално сагледати, једнога дана ће се вратити као бумеранг онима који то ћутке посматрају. Тога морају бити свјесни и носиоци извршне власти, као главни протагонисти прогона својих неистомишљеника, јер народ је давно, на основу животног искуства, примијетио, да ничија вјечно не гори, па неће ни њихова.
Извор: ДАН
Danas niko ko drugačije misli od režima nije siguran šta ga sjutra čeka, bez ikakvog povoda svi mogu biti hapšeni, maltretirani i šikanirani, bez mogućnosti da se brane.
