Da je cr­no­gor­ski re­žim du­bo­ko za­o­rao bra­zdu lo­po­vlu­ka, ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la osje­ća se na sva­kom ko­ra­ku i u sva­kom di­je­lu Cr­ne Go­re. Oči­gled­no da sve kon­ce ta­kve Cr­ne Go­re u svo­jim ru­ka­ma dr­ži De­mo­krat­ska par­ti­ja so­ci­ja­li­sta, či­ji su vi­so­ki funk­ci­o­ne­ri mo­zgo­vi ope­ra­ci­je ko­ja vi­še od dvi­je de­ce­ni­je ra­za­ra na­šu ze­mlju. Da na­rod naj­bo­lje zna u ka­kvoj dr­ža­vi ži­vi, bi­lo mi je ja­sno ka­da su pr­vi put iz hi­lja­da gr­la onih naj­hra­bri­jih tr­go­vi u cr­no­gor­skim gra­do­vi­ma po­če­li od­zva­nja­ti po­vi­ci­ma: „Lo­po­vi! Lo­po­vi! Lo­po­vi!“
Ka­da su osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka mla­di, hra­bri i li­je­pi, ka­ko su ih gra­đa­ni na­zi­va­li, usta­li u od­bra­nu „stoč­nog fon­da“ u Cr­noj Go­ri, tra­že­ći, ka­ko su ta­da go­vo­ri­li, smje­nu „jag­nje­ćih bri­ga­da’’, ni­je­smo mo­gli ni u snu na­slu­ti­ti da je po­ha­ra jag­nja­di bi­la mi­nor­na u od­no­su na po­ha­ru Cr­ne Go­re ko­ja je usli­je­di­la pod di­ri­gent­skom pa­li­com Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, a što iz da­na u dan po­tvr­đu­ju pre­su­de nad­le­žnih or­ga­na. Kra­li su sve če­ga su se do­hva­ti­li. Di­je­li­li i ša­kom i ka­pom se­bi i svo­ji­ma, ali i vi­so­kim evrop­skim i svjet­skim zva­nič­ni­ci­ma ko­ji su po­dr­ža­va­li po­ha­ru Cr­ne Go­re i njen put u bez­na­đe.
Zna­li smo da ni­či­ja ni­je go­re­la do zo­re, ali nji­ho­va go­ri du­že ne­go što je iko mo­gao pret­po­sta­vi­ti. Sa­da ka­da zna­mo da je glav­ni ide­o­log i kum DPS- u Sve­to­zar Ma­ro­vić i zva­nič­no pri­znao da je bio na če­lu kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je, a da su La­zar Ra­đe­no­vić, Raj­ko Ku­lja­ča i Žar­ko Pa­vi­će­vić, osu­đe­ni za ko­rup­ci­ju kao biv­ši DPS gra­do­na­čel­ni­ci i da se odav­no ple­te mre­ža oko Mi­o­mi­ra Mu­go­še, Vu­ke Go­lu­bo­vi­ća, Fi­li­pa Vu­ko­vi­ća, biv­ših i sa­da­šnjih mi­ni­sta­ra, svi ko­ji iole zna­ju ka­ko funk­ci­o­ni­še jed­na vlast mo­ra­ju zna­ti da je pi­ta­nje da­na ka­da će pa­sti po­kro­vi­telj i glav­ni ak­ter te i ta­kve po­li­ti­ke. Ali, ne sa­mo on, ne­go i sto­ti­ne i sto­ti­ne onih či­ja ime­na se odav­no gla­sno i po­lu­gla­sno po­mi­nju u ku­lo­a­ri­ma.
No, naj­ve­ća tra­ge­di­ja Cr­ne Go­re je u is­tra­ži­va­nji­ma pre­ma ko­ji­ma, i po­red sve­ga, pre­ko 40 od­sto gra­đa­na po­dr­ža­va tu i ta­kvu vlast. Ako je ova­kav re­zul­tat sa­dr­žan u pro­mje­ni ge­net­skog ko­da gra­đa­na, on­da je Cr­na Go­ra se­bi pot­pi­sa­la smrt­nu pre­su­du. Da li su to gra­đa­ni Cr­ne Go­re za­bo­ra­vi­li da u ži­vo­tu sve pro­la­zi, da i vlast kao i ljud­ski ži­vot ima svoj vi­jek tra­ja­nja i da smi­sao ži­vo­ta ni­je­su kra­đe i pre­va­re već one vri­jed­no­sti ko­je su sta­le u „Pri­mje­ri­ma čoj­stva i ju­na­štva“ Mar­ka Mi­lja­no­va. Na­ma je pa­lo udio da o na­šim sud­bi­na­ma od­lu­ču­ju su­jet­ne, li­ce­mjer­ne, ogra­ni­če­ne, ne­to­le­ra­nat­ne i bez­i­dej­ne lič­no­sti, lič­no­sti sklo­ne sa­mo­vo­lji, kra­đi, ko­rup­ci­ji i kri­mi­na­lu, sla­bog ka­rak­te­ra, bez mno­go kul­tu­re i lič­nog do­sto­jan­stva. Lič­no­sti pu­ne lič­nih kom­plek­sa, ko­je su pri­hva­ti­le da iz­ga­ze sve na­še da bi pri­mi­le tu­đe. Sve mi se či­ni da je be­smrt­ni Nu­šić, ka­da smo mi u pi­ta­nju, ko­me­di­ju vla­sti osta­vio ne­do­vr­še­nom, a zdu­šno se tru­dio da sve pre­tvo­ri u se­ri­ju. Pod ovom vla­šću je bi­lo i pre­vi­še pre­va­ra, i od vla­sti i ta­ko­zva­ne opo­zi­ci­je, pre­ma ko­ji­ma ni­smo dje­lo­va­li na pra­vi na­čin. Da li je to re­zul­tat na­še na­iv­no­sti ili ne­zna­nja, ili i jed­nog i dru­gog? Ako nas po­li­ti­ča­ri po­no­vo pre­va­re, on­da smo mi de­fi­nitvno na­rod ko­ji bo­lje ni ne za­slu­žu­je. Jer onaj ko­ga mo­že­te pre­va­ri­ti kad vam je god to po­treb­no, i što bi re­kli mla­di “na istu fo­ru“, na­la­zi se u ve­li­kim pro­ble­mi­ma. U ve­li­kim pro­ble­mi­ma je i re­žim u Cr­noj Go­ri ko­ji je le­ga­li­zo­vao lo­po­vluk, lo­po­ve i vo­đe kri­mi­nal­nih gru­pa uči­nio naj­u­ti­ca­ni­jim lič­no­sti­ma, na nje­go­vom, ka­ko to oni ka­žu, evrop­skom pu­tu u bu­duć­nost. Isti­na, mi u svo­joj isto­rij­skoj pro­šlo­sti u mno­go če­mu ni­je­smo ima­li sre­će sa vla­da­ri­ma. Onom naj­bo­ljem, naj­mu­dri­jem i naj­da­le­ko­vi­di­jem Sve­tom Pe­tru Ce­tinj­skom ni­je­smo se odu­ži­li na na­čin na ko­ji je to za­slu­žio. A on nam je tra­si­rao put u bu­duć­nost i osta­vio opo­ru­ku ku­da i s ki­me. Vri­je­me je da se vra­ti­mo na taj put.

Izvor: DAN