Na političkoj sceni je ovih dana u prvi plan isplivao veliki broj neplivača koji, iz samo njima znanih razloga, rizikuju da sve nas koji smo se mjesecima ulivali u rijeku naroda za odbranu svetinja potope i onesposobe za dalju borbu. Svi oni misle da su sposobni da vode Crnu Goru, ali pritom zaboravljaju da su se mnogo sposobniji i mudriji od njih toliko puta nasukali. I ne bi bila velika šteta da se sa njima nije nasukala i Crna Gora.
To što je sestrama Jovović zabranjen ulaz iz Srbije u Crnu Goru na graničnom prelazu Dobrakovo i time im onemogućeno da prisustvuju sahrani svog oca u Baru, i pored toga što su posjedovale svu potrebnu medicinsku i drugu dokumentaciju, još jedan je u nizu primjera koliko je u svakom pogledu posrnula crnogorska vlast
Aktuelna vlast dobro zna šta je čeka kada ode s vlasti, zato se grčevito bori svim nedozvoljenim sredstvima da do toga ne dođe. Kada dođe do smjene vlasti, Crnu Goru čeka mnogo posla, a najvažniji od svih je stvaranje pravne države kao najvažnijeg stuba njenog funkcionisanja. Poslije slijedi ispitivanje porijekla imovine, pa tužbe za pljačku, za nasilje i mobing nad građanima i na kraju kazne zbog korupcije i kriminala. Na putu ozdravljenja Crna Gora mora raščistiti sa svim ovim pošastima, ali i izopštiti iz političkog života sve one koji su na bilo koji način doprinijeli ovakvom stanju.
Čini se da narodna mudrost „Ne pada snijeg da pokrije brijeg, već da svaka zvjerka pokaže svoj trag“ nikad kao u poslednjih nekoliko mjeseci nije zasijala u punom sjaju u Crnoj Gori. Sada je i nevjernim Tomama jasno da je diktatorski režim satjeran uza zid. Udruženi u istom stroju građani raznih profesija, prvi put u poslednjih 30 godina, javno su svojim imenom i prezimenom poslali poruke od kojih vrijednosti i ideala neće odustati, ali i da strah više ne stanuje u Crnoj Gori.
Kada se politika umiješa i krene da uređuje odnose u crkvi, onda je logično da se i crkva bavi politikom, ne sa namjerom da utiče na politiku, već da bi se odbranila od politike. U sudaru svjetova na ovim prostorima se oduvijek igralo na kartu podjela, koliko je samo nevine krvi proliveno za slobodu. Na grobovima mrtvih rodoljuba, vjekovima su paljene svijeće. Srećan je bio onaj iza koga je ostajao neko ko bi brinuo da se svijeća ne ugasi zauvijek. I kada se očekivalo da će se konačno nebo nad Crnom Gorom osloboditi, i da će narod sam odlučivati o svojoj sudbini, prokletstvo oličeno u aktuelnom režimu se nadvilo nad nama, i ne da da svane zora.
Vlastoljupci, srbomrsci, koronavirus je izlečiva u cijelom svijetu ali Crnu Goru zakačila zarazna pandemija koja se zove srbomržnja – fobija. Zaraznici od te bolesti se okomili na gospodina Milana Kneževića. Zašto? Zato što se Milan Knežević od rođenja zalaže da se ta zla i opaka bolest izliječi. Zato što je gospodin Milan Knežević od boga određen da bude odabrani ljekar te zle pandemije, jer previše zna o toj bolesti.
Nigdje kao u Crnoj Gori ljudi nijesu tako često izloženi ispitu čovječnosti. Ovdje se vjekovima vodila borba između ljudi i neljudi. To je bila i ostala podjela koja se sačuvala do današnjeg dana, a koja se prenosila s koljena na koljeno i čuvala u bratstvima i plemenima kao mjera u određivanju ko je soj, a ko nesoj, ko je vjera, a ko nevjera, ko je čovjek, a ko nečovjek. Zato ne čudi što su i danas potomci neljudi dobrovoljci kada treba uprljati ruke i okaljati obraz da bi se dodvorili vlasti.
Udar na Srpsku pravoslavnu crkvu je u stvari pokušaj režima da redizajnira prošlost i savjest građana Crne Gore. Režim, iz njemu samo znanih razloga, ima kompleks crnogorsko-srpske ili prosrpske prošlosti, kao što ga imaju i neki drugi koji dobro znaju da imaju srpske korijene, pa smatraju da će progonom Srba takav kompleks vremenom nametnuti većini građana Crne Gore. Zato su odluke koje se odnose na neotvaranje granice sa Srbijom i Republikom Srpskom znak očaja ili primitivnog bijesa vladajuće oligarhije.
Konferencija za medije predsjednika države 18. maja pokazala je da na putu do međusobnog pomirenja u Crnoj Gori i konačne slobode stoji jedan čovjek i onaj dio njemu odanih podanika spremnih da masakriraju sav narod samo da oni ostanu na vlasti
Hoće li svi koji misle da su nas nekoliko puta u toku vršenja vlasti nadmudrili i preveli žedne preko vode jednoga dana shvatiti da nas nijesu uspjeli zastrašiti, niti prevariti, već da smo najčešće ćutali i bili po strani iz pristojnosti ili da ne bismo povukli brzopleti potez koji bi ostavio nesagledive posledice po skladan život na ovim prostorima? Istinske glasače opozicije u proteklih trideset godina šibali su vjetrovi zla, pakosti i mržnje.
Sami Bog zna šta će još ovaj režim u svom ludilu biti spreman da priredi svom narodu da bi se održao na vlasti dok ovaj tekst ugleda svjetlo dana.
Pitao opozicioni političar svog poznanika iz DPS-a: „Kad ćeš glasati za mene?“. „Kad pobijediš“, odgovori poznanik. Ova istinita priča je slika i prilika današnje Crne Gore koja je meni postala bliska još od vremena one sada već istorijske podjele na pristalice Mila i Momira. To masovno prelaženje s jedne na drugu stranu karakteristika je naših prostora. Svi hoće da budu bliže vlasti. Zato, ako nema hrabre i jedinstvene opozicije da vrati povjerenje u sistem, bolesna vlast će još dugo trajati. Podrška spolja i kratkovidost iznutra je ono što održava ovu vlast. Ponekad se stiče utisak da ovo nije onaj narod koji je ovdje nekada živio, jer mnogi se pitaju kako se više ne umori od toga da ga ova vlast preveslava više od trideset godina.
Skoro će godina dana od kada me je, poslije još jedne tropske podgoričke noći, novi dan poveo prema Lijevoj Rijeci, kolijevci najvećeg srpskog plemena Vasojevića. Radovi na izgradnji autoputa Podgorica – Mateševo u velikoj mjeri su uticali da slika o ljepoti predjela kroz koje smo prolazili bude narušena, jer pojas uz put koji vodi prema Lijevoj Rijeci bio je prekriven slojem prašine, pa je i rastinje pored puta jedva čekalo prve jesenje kiše da se umije i sa sebe skine ovo neprijatno brem
Pandemija virusa korona rezotkrila je slabosti kratkovidog i hiperindividualističkog društvenog sistema, navodi u magazinu „Social Europe“ Karin Peterson, švedska novinarka i predsjedavajuća borda WAN-IFRA za slobodu medija.
Piše: Jovo Pejović
Zdrava država je ona koja uspije uspostaviti međusobni sklad i poštovanje u djelovanju svih slojeva društva. Da je Crna Gora država bolesnog društva, najslikovitije potvrđuju podjele u svim sferama. Zahvaljujući aktuelnom režimu, desilo se nešto najgore što nam se moglo desiti. Uništene su sve vrijednosti koje su naši preci vjekovima gradili. Crnoj Gori treba istina, ali kako doći do nje. Istina su činjenice. Crnoj Gori se, umjesto istine, svakim danom serviraju laži. A kada na lažima zasnivate svoje mišljenje i stavove, vi ste u velikim problemima. Naročito je opasno kada drugima laž namećete nasilno ne vodeći računa o posledicama. A sa posedicama se jednoga dana morate suočiti.
Koji bi ozbiljni državnik najveći dio svojih građana nazvao ludačkim pokretom? Kakva je to država u kojoj je najveći broj građana izložen brutalnom šikaniranju i proganjanju? Oni koji realno gledaju na stvari dobro znaju ko, šta i zašto brani nešto u Crnoj Gori. Vjerni narod brani svetinje koje su naslijedili od predaka, a koje žele ostaviti onima koji dolaze. Vlast brani fotelje koje su im potrebne da bi sačuvali enormno bogatstvo koje su stekli otimačinom od naroda. Što reče jedan od učesnika litija: „Sve su nam ukrali, ostala nam je još duša koju ne damo“. Žrtve i njihove porodice najbolje znaju istinu o našim istorijskim stradanjima. Zato vlast svim sredstvima pokušava da nam nametne tišinu da se ne bi otkrila istina o njihovim nepočinstvima.
Strah koji šire na svakom koraku neće pobijediti želju naroda da sazna istinu. Kažu da je neizgovoreni strah najjači strah. Zato se treba hitno osloboditi tog straha i javno i glasno, svuda i na svakom koraku promovisati istinu. Fascinantna je amnezija onih koji napadaju sve bivše lidere zajedničke nam države, a brane Đukanovića. Izgleda da su svi zaboravili ko je i šta je bio Đukanović u to vrijeme. Zanimljivo je kako s njim nemaju nikakav problem, a kako sve ostale povezuju s tim vremenom u negativnom kontekstu. Te vajne domaće moralne gromade, ali i one sa prostora bivše zajedničke države na prečac su zaboravile na njegovu ulogu u tom vremenu ili je u pitanju samo licemjerje. Da li je toliko moralno besprekoran da su mu stali u zaštitu ili se radi o slijepim srbofobima koji odrađuju zadatak za koji su plaćeni? Biće da je u pitanju ovo drugo. U politici i dobri plivači na kraju potonu, a kamoli ovi koji dalje od plićaka nijesu mrdnuli. Kažu mnogo pametniji od mene da ništa nije varljivije od aplauza, posebno od onog naručenog, a ni poučnije od zvižduka. Naši političari nemaju hrabrosti da se licem u lice suoče s onima koji ih ne podržavaju već bježe od njih kao đavo od krsta. Kažu da o tri stvari ne treba žuriti govoriti. O Bogu dok ne utvrdiš vjeru u njega, o tuđem grijehu dok se ne sjetiš svog i o sjutrašnjem danu dok ne svane.
Kažu da su u svim presudnim vremenima na prostoru Crne Gore stradali skoro svi vitezovi mudraci, a preživjeli kokošari i jajare koje su se skrivale po štalama, šupama, kokošinjcima i skutima diktatora. I ovo zlo vrijeme izazvano pandemijom virusa korona nije moglo proći, a da oni koji su nas na to naučili još jednom ne pokažu koliko su zadojeni sujetom, sebičlukom i primitivizmom. Zavođenje strahovlade u vrijeme pandemije je poslednji trzaj režima da i na taj način pokuša zaplašiti narod i poslati poruku na što su sve spremni radi opstanka na vlasti. Primitivizam režima predstavlja represiju zla nad čestitim ljudima. Pritom su zloupotrijebili policiju koja je postala sluškinja režima, što je više nego žalosno. Klasični primjer za to je privođenje u CB Podgorica mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija i sveštenstva SPC na veliki vjerski praznik Cvijeti. Zato budite mudri, ne dozvolite da ponovo Crnom Gorom upravljaju skorojevići, jer je časnije biti član ludačkog nego kriminalnog i koruptivnog pokreta.
Ne bih želio da znam kako će se sadašnji vlastodršci osjećati kad dođu Bogu na istinu. S vremena na vrijeme treba da se pogledaju u ogledalo i zapitaju da li će se jednog dana stidjeti toga što rade sopstvenom narodu.
Izvor: DAN
Piše: Jovo Pejović
Podatak da se na teritoriji Crne Gore od 1991. do 2019. godine dogodilo 711 ubistava je frapantan i najbolje govori o tome kakva je bezbjednosna situacija u državi u kojoj živimo. Nije tajna da se vrijeme obračuna sa stravičnim posledicama može povezati s početkom devedesetih godina, kada su pod pokroviteljstvom režima oživjeli korupcija i kriminal velikih razmjera koji traju do današnjeg dana. Dakle, moglo bi se reći da najveće zasluge za kreiranje kriminalnih grupa pripadaju režimu. Čak se stiče utisak da režimu ne pada na pamet da se ovo ludilo koje godinama traje zaustavi. Sjećam se da je u vrijeme moje mladosti bilo svega nekoliko policajaca koje smo svi znali i koji su uspješno održavali javni red i mir. Danas imamo nekoliko hiljada policajaca, ali nerijetko, što su pokazale i neke istrage, i pojavu njihovog učešća i pomaganja u kriminalnim radnjama. Stiče se utisak da ova vlast u sukobu kriminalnih grupa samo konstatuje posledice tih obračuna ne mareći mnogo za to što su stotine i stotine porodica zauvijek zavijene u crno zbog gubitaka svojih najdražih u najboljim godinama njihovih života. Oni koji duže pamte misle da je ekonomska situacija u kojoj živi najveći broj građana i najveći razlog za korupciju i kriminal. Crna Gora je zemlja razorene privrede, rasprodatih resursa, poniženih i opljačkanih građana, uzurpacije svake vlasti i moći jedne partije i njenih satelita i poslednjeg diktatora na Balkanu. Takvo stanje i te kako pogoduje korupciji i kriminalu. Za spas Crne Gore i njenih građana ovakvo stanje se mora hitno mijenjati, ali postavlja se pitanje kako?! Tužno je da Crna Gora u odabiru svog puta u budućnost ne može očekivati veću pomoć intelektualaca, jer ogromna većina se ponaša kao da je zadovoljna sadašnjim stanjem i nema snage ni hrabrosti da pokrene promjene. To stanje u budućnosti moglo bi biti još gore, jer smo svjedoci da se školuje sve više kadrova skromnog znanja i spremnosti na velika poniženja zbog sitnih privilegija.
Zato sve više mladih školovanih ljudi nema svoj stav niti iskazuje spremnost da se za njega bori, jer prvenstveno razmišljaju na način da to može da ih košta. Nastavimo li ovako, umjesto intelektualaca, imaćemo buduće podanike. Neko bi rekao da nema napretka dok su na važnim državnim funkcijama oni koji su bili pokrovitelji pljačke naroda, ali i s onima koji su ubili čovječnost, čast i poštenje koje nas je vjekovima održavalo da opstanemo kao narod. Čovječanstvo i planetu ubija i sadašnji stil života. Ovo što danas gledamo – izbjeglice, migrante, poplave, požare, ludake na vlasti, nenormalne klasne razlike, zagađenje i globalno zagrijavanje, pa sve do virusa korona – proizvod je takvog stila života u kojem je glavni cilj moćnih pojedinaca novac i luksuz. Duhovni oporavak će doći kada prestanemo da se klanjamo lažnim veličinama i kada više pažnje obratimo na obične ljude koji se nalaze tu oko nas, a bez kojih ovaj svijet ne može opstati. Ako smo išta iz ovog zlog vremena naučili, onda je to potpuni besmisao slavljenja samoproklamovanih veličina koje su obeščastile svijet u kojem živimo.
Izvor: DAN
Вирус корона није заобишао ни Црну Гору. Иако смо у почетку све оно што се дешавало у Кини, Италији и Шпанији доживљавали као нешто што је далеко од нас и што се нама неће догодити, ипак се догодило. Какве ће последице оставити по Црну Гору и њене грађане, тек ћемо видјети.
Међутим, оно што се сада види голим оком, може се посматрати из најмање два угла. Први, у којем грађани исказују велику дозу међусобне солидарности и спремности да једни другима помогну, без обзира на разлике које међу њима постоје у реалном животу. Ту слику солидарне, сојске и чојске Црне Горе, кваре они други, већ одавно препознати никоговићи, који и овако тешку ситуацију користе за одапињање отровних стријела, много опаснијих по здравље грађана од самог вируса. Ти, у људском и сваком другом смислу мали људи, нажалост добијају огроман простор у неким, назови, медијима, да би пљували као што су то научили, на политичке неистомишљенике, сводећи борбу за здравље грађана Црне Горе на терен политике. Ја сам вјеровао да неки од њих одавно нијесу међу живима, кад одједанпут – ево их, у првим редовима пљувача и сијача мржње.
Имају ли ове истрошене муштикле, иоле части и поштења да нас оставе на миру, да се изборимо с овом муком која нас је задесила? Ма колико политичари мислили да ће им у овом тренутку живот под маскама донијети политички профит, грдно се варају. Народ све памти и све гледа. Чак се и у овој ситуацији јасно може препознати ко се искрено бори и моли за здравље грађана, а ко фингира. На крају ће сви морати полагати рачуне. Тада ћемо видјети да ли смо учинили све што смо могли учинити, да последице по Црну Гору и њене грађане буду мање.
Да ли смо имали исти аршин према свима, и да ли су сви подједнако носили терет одговорности? Да ли је у тој борби било више политике или тежње да се благовремено припремимо за ово што нас је задесило. Колико је власт помогла струци да се адекватно припреми за ову борбу, и зашто није формирано заједничко радно тијело од представника власти, опозиције и вјерских заједница, с циљем да сви заједно удружени буду у првим редовима борбе против невидљивог непријатеља човјечанства. Много је политике било и у иступима високих државних функционера и чиновника, који су кривце за вирус тражили тамо гдје их здрави људски ум никада не би тражио. А неки су себи дали за право да преузимају улогу љекара, и иронично дијеле савјете, умјесто да се баве својим послом. Отровне стрелице су углавном испаљиване према онима који политички другачије мисле, а притом нису учинили ништа да се у тој борби уједине све релевантне политичке снаге, што се у оваквој ситуацији очекивало. Вирус корона на новоцрногорски начин ће показати колико смо сви једанки, и да ли су нечији животи били важнији од живота других, да ли смо сви имали исте услове борбе или су неки у кућној изолацији гладовали, а неки се бахатили. Но, без обзира на све, треба да благосиљамо једни друге, па и оне који читав живот једу златним кашикама, а поспрдују се причесним кашичицама, покушавајући на тај начин да понизе и оптуже вјернике Српске православне цркве. То, у најмању руку, приличи само измећарима који заслужују презир, исто као што заслужују аплауз и дубоки наклон они који 24 сата бдију над нашим животима, јер то сматрају својом моралном и професионалном дужношћу.
То што су један број младих ДПС јуришника гурнули на чело борбе за одбрану диктаторског режима може по њих бити тешко, дозлабога тешко. Јер, када си млад и када мораш „да изгориш“, у самом старту свог политичког живота чиниш и себи и другима велико зло. Када се једнога дана ти млади људи буду спустили на земљу, само приземљивање им неће бити лагано. Напротив, биће веома болно. Суочиће се с траумама којих се никад неће ослободити. Од самих властодржаца жалоснији су једино они који их бране и за њих сакупљају гласове обично на непоштен начин, уцјенама, куповином или притисцима. То све раде због очувања стечених привилегија, лишени свих особина које људе чине људима. Пристали су да буду класично робље у рукама господара њихових судбина.
Како се режимлије налазе у све већим проблемима, они посежу за једним бројем истрошених, одавно препознатих малих људи, увијек спремних да изврћу чињенице и промовишу лаж како би сачували привилегије које незаслужено уживају. Када једнога дана ови из врха власти пукну, а само је питање дана када ће пући, од свих тих десетина хиљада ватрених ДПС-оваца више нико ни под пријетњом неће признавати да је икада у животу био члан или да је имао било какве везе са том партијом. И ту неће бити крај јер ће сви они похитати да пређу у неку нову партију која ће бити на власти. Улизништво, тих назови људи, према јачем и према свакој власти, саставни је дио њиховог рајетинско поданичког менталитета. То је нешто што се уобличавало и калило вјековима на овим просторима јер они нијесу никада осјетили живот у истинској демократији и институцијама које функционишу. Зато су навикли да им власт и близина власти по сваку цијену буду пречица до успјеха и цијелу своју животну филозофију томе подређују. Знам доста посланика ДПС-а из Подгорице чији су родитељи били присталице опозиције. Неки су доносили здравице да заједно с нама прослављају важне датуме. Неки под притиском режима и своје дјеце невољно излазили из опозиције да им не би били сметња у политичком напредовању. Неки и нијесу могли бити бољи од својих предака, зато су такви какви јесу. Најгоре је од свега што су се ови гласноговорници чији су родитељи били опозиционари одрекли својих очева да би дошли до привилегија. А то је гријех који ће једнога дана носити као непреболну рану. Јер када вас власт врати читав вијек уназад и када се на важним позицијама налази полусвијет који има задатак да размишља главом свога вође, онда је пут до слободе спор и мукотрпан.
Наиђу времена у историји једне земље када исплива на површину сав талог овога свијета, што и није лоше да би народ коначно схватио с ким има посла. Велике заслуге за наше свеколико отрежњење могу имати литије СПЦ које су у први план избациле много великих и малих хероја. Када у строју оних који се храбро и часно боре за светиње стану великани који су пронијели славу Црне Горе на частан и витешки начин широм свијета, и по којима се Црна Гора препознаје – Новак Ђоковић, Никола Миротић, Никола Вучевић, Иван Стругар, Миодраг Перуновић, Никола Јокић и многи други, онда сам сигуран да ће побиједити истинска Његошева Црна Гора. Ови велики спортисти и људи треба да буду примјер свим људима у Црној Гори како се на частан и витешки начин постаје истински амбасадор своје земље у свијету, али и да се полтронством и подаништвом режиму не стиже далеко.
Литије су изњедриле и бројне хероје широм Црне Горе, а један од њих, стамени и поносити Црмничанин, осамдесетогодишљи Петар Ђурнић на челу своје бројне породице, шесторо дјеце, 17 унучади и пет праунука брани светиње. „Можеш ли, Петре?”, пита га неко из масе. „Могу. Како да не могу? Пуно ми је срце кад видим ове младе људе како достојанствено бране част и образ Црне Горе.“ Одушевио се када је у непрегледној колони наишао на своје Црмничане и замолио да направе једну фотографију за успомену. Храбрих, часних и надасве добрих људи као што је Петар има широм Црне Горе. Даће Бог да и они дочекају бољу Црну Гору о којој, са свима нама, деценијама сањају.
Nakon najnovijih hapšenja i progona srpskog naroda u Crnoj Gori, prisjetio sam se priče svoje pokojne majke koja mi je mnogo puta ispričala potresnu priču iz svog najranijeg djetinjstva. Dična odiva, poznate i priznate porodice Martinović iz Bajica, kraj Cetinja, nikada nije zaboravila kako su Italijani u toku rata 1941./’45. godine naoružani do zuba upali u njenu rodnu kuću s namjerom da živog uhvate njenog brata Ljuba, jednog od najvećih junaka svoga vremena.
Kada je američki farmer Joseph Glidden 1874. godine izumio bodljikavu žicu da bi ogradio svoje posjede, nije mogao naslutiti da će bodljikava žica postati političko oružje od najveće važnosti. Ona je u Drugom svjetskom ratu služila kao ograda nacističkih koncentracionih logora. Krajem prošle godine u Libanu su organizovane masovne demonstracije protiv sve većih nameta korupcije i loših uslova života
Na početku smo još jedne izborne godine. To samo po sebi izaziva posebnu pažnju građana i traži odgovor na brojna pitanja. Jedno od najvažnijih je svakako kako pobijediti vlast koja je privatizovala sve institucije sistema. Nije mali broj onih koji vjeruju da je njena moć tolika da su šanse opozicije za pobjedu svedene na minimum. Zašto nam vlast izgleda tako moćno pitanje je koje se nameće samo po sebi.
U Crnoj Gori je 126 sveštenika, na čelu sa mitropolitom Joanikijem, ubijeno u Drugom svjetskom ratu. Oni su upisani u knjigu svetih Srpske pravoslavne crkve.
Za vlast koja je okovana mržnjom, podjelama i samo njima znanim istinama, koja nikada nije uradila ništa da se posvađani narod pomiri, sem što je blebetala o svojim istinama i osuđivala druge, koja je izbacivala iz sebe otrovne strelice prema onima koji ne misle kao ona, istorija će jednog dana donijeti sud zbog kojeg će se ovaj period crnogorske istorije nazivati periodom velike nesreće i zla
Aktuelna vlast nas svako malo o jadu zabavlja.
Prošlo je više od jednog vijeka da se na našim prostorima nije rodio genije koji bi svojom pameću zadivio svijet. U sveopštoj prosječnosti utopila se sva pamet ovih prostora tako da ćemo se, sve su prilike, načekati da se pojavi neka umna glava koja će svojom pameću ući u istoriju
Neko je jednom rekao da živimo u svijetu u kome niko nije slobodan, u kome su samo rijetki bezbjedni i u kome je nemoguće biti pošten, a ostati živ. Prevedeno na nas, moglo bi se reći da i mi živimo u takvoj državi. No, sve traume i razočarenja kroz koja prolaze obični ljudi su podnošljiviji od straha režimlija zbog kojeg spavaju otvorenih očiju.
Vladari svijeta imaju precizno isplanirane metode kojima postižu cilj. Zavade i širenje netrpeljivosti su među najsigurnijim metodama. Isto tako, precizni analitički profili ljudi su važni elementi od kojih su napravili čitavu nauku, institucije, agencije i takozvane nevladine organizacije. Na hiljade osoba je angažovano da se bavi isključivo manipulacijama običnim ljudima. Naš narod je davno rekao: „Ne gradi sebi kuću na tuđem groblju.“, a Amerika je izgrađena na velikom groblju Indijanaca
Svakim danom smo svjedoci tužnih ljudskih priča koje su nastale kao rezultat katastrofalnog vršenja vlasti odnarođenog, bahatog, osionog i korumpiranog režima. U moru primjera koji idu u prilog ovoj ocjeni svakako najveću pažnju javnosti ovih dana zaokuplja priča profesorice u podgoričkoj gimnaziji koja je na društvenim mrežama objavila zastrašujuću ispovijest da će te noći imati prvi obrok nakon dva dana „Iako gladujem jer mi je plata 47 eura ja redovno obavljam svoje dužnosti. A uz sve nedaće koje imam, još sam i podstanar“
Još niko nije uspio da utvrdi dokle seže politika u životu ljudi i odakle počinje nepolitika. To je i nemoguće razdvojiti jer politika izvire iz naroda, a partije je samo kanališu i uobliče u programe. Naravno, postoji jedan broj ljudi koje ne interesuje politika. Oni su prosto tu i gledaju svoja posla, jer misle da su time van politike.
Za Evropsku uniju u ovom trenutku je važnije pribaviti režimu u Crnoj Gori makar prividni legitimitet za davanje nekih, za njih bitnih, ustupaka nego se baviti vladavinom prava, funkcionisanjem institucija i stvaranjem uslova za demokratske i fer izbore. To iz dana u dan u očima prosječno obaviještenog građanina Crne Gore kvari sliku o Evropi i „evropskim vrijednostima“.
