Kad je patrijarh srpski Pavle rekao da budemo ljudi, nije mislio da ćemo biti veći vjernici ako zapalimo veću svijeću, niti da će nam zbog većeg priloga grijesi biti oprošteni; mislio je da samo dobrim djelima možemo napraviti razliku između ljudi i neljudi. Mnogo prije nego što je patrijarh Pavle izgovorio ove riječi, u Crnoj Gori se nepogrešivo znala napraviti razlika između ljudi i neljudi.
Срби су, нажалост, кроз историју више вјеровали онима који су се свако мало одрицали српских коријена него онима који су чували традицију својих предака. Највише ми смета то што се такви назови политичари оног тренутка када им подршка српског бирачког тијела није потребна безочно окрећу против Срба и њихових интереса.
U politici , kao i u sportu, postoje porazi kada pobijedite sebe same. Poslije takvih utakmica, porazi najteže padaju. Moramo priznati da je uprkos svim pritiscima i marifetlucima vlasti takvih poraza u opoziciji bilo najviše. Zato, ako se ovoga puta spotaknemo na pitanju objedinjavanja opozicionog djelovanja, podizaćemo se mnogo duže nego što to iko može pretpostaviti.
На крају смо још једне тешке године која ће у историји Црне Горе бити упамћена као година подјела, прогона, игнорисања већинске воље грађана од стране режима, прекрајања историје, доношења одлука којима се понижава Црна Гора, крвавих обрачуна криминалних група, монтираних судских процеса, посрнућа инститиуција система, тешке материјалне ситуације великог броја грађана, деградације части, обесмишљавања многих других питања, толико важних за нашу будућност.
Када уз све ово на јавној сцени додатно имате терор незнања који производе квазиинтелектуалци и носиоци важних државних и политичких функција, који су стицајем чудних околности постали креатори наших судбина, онда вам не преостаје ништа друго него да се запитате може ли вас задесити већа несрећа од ове са којом се свакодневно суочавамо.
Трагично је да смо као друштво доведени у овакво стање, као што је трагично да смо дошли до тога да се за своја права боримо на улицама, зато што су институције система постале мјесто апсолутне самовоље режима. Још трагичнији је податак који се препричава ових дана да су поједини грађани стављање у затвор Небојше Медојевића прослављали пуцњима из револвера.
Тако Црна Гора полако али сигурно постаје друштво мржње и прогањања свих који другачије мисле. Да има права и правде, након што је Уставни суд прогласио члан Закона о кривичном поступку неуставним, на основу којег је Виши суд донио одлуку о стављању у затвор посланика Милана Кнежевића и Небојше Медојевића, све судије Апелационог суда и Врховног суда које су учествовале у доношењу ове одлуке, као и старјешине полиције које су издале налог за њихово хапшење, требало би да буду смијењене.
Иако су носиоци ових звања положили заклетву да ће штитити Устав, већина њих сматра да је заклетва дата шефовима режима и да је заштита њихових интереса важнија је од свих других заклетви. Ове одлуке су потврдиле оно што одавно знамо – да је држава потпуно централизована, а одлуке се доносе по диктату једног човјека.
Под овом влашћу је промовисано полтронство, непотизам, просталук, бахатост, лажљивост, корупција и криминал, обмана и незнање до неслућених висина, као никада у историји Црне Горе. Ма колико се некоме чинило да је ова власт стабилна, то је за оне који добро познају политичке прилике само привид. Они живе у страху, свјесни да свијет и народ добро знају да су они протагонисти свега чега се сада одричу. Само због страха од казне која их чека након силаска с власти, они се голом силом одржавају.
Њихово тридесетогодишње јахање које сви скупа плаћамо не може проћи без заслужене казне. Народ добро зна да је овај режим промовисао све оно чега се Црна Гора гнушала у прошлости. Зато нам треба отрежњење, да би ова земља добила власт која нас неће дијелити на грађане првог и другог реда, зависно од тога кога ће ко гласати. Црној Гори треба власт која ће изграђивати економски стабилну државу која ће закопати ратне сјекире и окренути се стварању услова за срећан живот свих грађана.
Отрежењење нам је потребно да бисмо коначно схватили да овај режим није само проблем за опозицију. Овај режим је проблем за свеколики црногорски народ. У богатим европским државама народ се буни због повећања цијена које утичу на њихов животни стандард, услова за одлазак у пензију, угрожавања грађанских права и слобода. У Црној Гори гдје се ова права драстично крше народ ћути, како би рекао један мој пријатељ „као да му је Бог памет попио!“
Ми морамо схватити да нема те власти која може побиједити народ, као што морамо коначно схватити да Црна Гора има огромне ресурсе које је ова власт криминалном политиком обесмислила.
Извор: ДАН
У Црној Гори закони не важе исто за све. Умјесто једнакости свих пред законом, влада неписано правило – ако се закони супротстављају приватним интересима моћних појединаца и група тим горе по законе. Држава Црна Гора је због тога далеко од успостављеног система владавине права. Разлог за овакво стање лежи прије свега у чињеници да код актуелне власти не постоји политичка воља за владавином права, нити спремност да се закони неселективно примјењују.
Владавина права је нужан предуслов демократије. Изградња правне државе у којој ће се закони доследно проштовати и спроводити једнако за све њене грађане сан је о ком сви сањамо. Немогуће је изграђивати правну државу без успостављања независних, професионалних и одговорних правосудних институција.
У држави у којој је правосуђе под директном контролом и снажним утицајем владајућих структура влада правило – кадија те тужи, кадија ти суди. Без темељне кадровске реконструкције у судству и тужилаштву, на принципима моралног и стручног кредибилитета, нема правде у Црној Гори. Спрега власти и правосуђа је рак рана наше државе, јер умјесто критеријума квалитета приликом избора судија, превладава партијска подобност и лојалност носиоцима извршне власти. Судије морају бити слободне и независне да би могле судити по закону и савјести.
Успостављање правног и институционалног оквира за борбу против организованог криминала и корупције подразумијева раскринкавање спреге између власти и структура блиских власти, које су у народу препознате као срж свих наших несрећа.
Истинска правна држава мора својим грађанима гарантовати правну сигурност. Обезбјеђење правне сигурности је један од кључних предуслова изградње државе у којој ће грађани слободно исказивати своје ставове и слободно живјети.
Све ово што се последњих дана и година дешава челницима, члановима и симпатизерима Демократског фронта јасно говори да је Црна Гора заточена држава. У њој не постоји владавина права као темељ једнакости и недискриминације и стварања правне сигурности појединаца, али и читавог друштва.
Услов свих услова да Црна Гора постане правна држава и да у њој царује владавина права јесте постојање политичке воље за потпуном независношћу институција система, посебно судства и тужилаштва. Добро је што су грађани последњих година посредством медија били у прилици да се лично увјере какви су морални и стручни квалитети једног броја судија и тужилаца.
Просто је запањујуће колико је неписмености и просјечности садржано у тим личностима које би требало да представљају крем знања и професионалности у обављању ових, у свакој иоле озбиљној држави важних функција. Они више нијесу проблем било којег појединца. Они су проблем за све грађане Црне Горе, једнако као и они чијим интересима служе. Много више за оне који тога нијесу свјесни, него за оне који се против њих боре.
Наравно, све оно што се дешава са правосудним и тужилачким органима је последица диктаторске ДПС власти, која је у последњих 30 година, колико се налази на челу Црне Горе, изградила систем у цјелости подређен њеним интересима.
Све то им дозвољава и међународна заједница, која у Црној Гори, иако би то жељела, не може наћи нови субјект који би с толико подаништва служио њеним интересима, али и народ у који се увукао страх због насиља који међу грађанима сије режим.
Оно што посебно треба да забрине је појава да се међу грађане Црне Горе увукла мржња по принципу навијачких страсти и исконструисаних подјела од стране режима што никоме не доноси добро.
Све оно што се некоме данас дешава, а што нијесмо хтјели реално сагледати, једнога дана ће се вратити као бумеранг онима који то ћутке посматрају. Тога морају бити свјесни и носиоци извршне власти, као главни протагонисти прогона својих неистомишљеника, јер народ је давно, на основу животног искуства, примијетио, да ничија вјечно не гори, па неће ни њихова.
Извор: ДАН
Danas niko ko drugačije misli od režima nije siguran šta ga sjutra čeka, bez ikakvog povoda svi mogu biti hapšeni, maltretirani i šikanirani, bez mogućnosti da se brane.
Za kvaziprijatelje tada, kao i sada Srbi su sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Za mene je ta strašna spoznaja i suočavanje s njom ključ našeg opstanka u budućnosti. Mi moramo otvoriti oči građanima Crne Gore i upozoriti ih, dok smo još na vrijeme, da ne pravimo prijatelje od onih koji to ne mogu, ne smiju i neće da budu.
Ma koliko se režim trudio da zatre srpske korijene, teško da može sakriti istinu da svi građani pravoslavne vjere koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi ili Crnogorci imaju zajedničke, srpske korijene. To isto važi i za značajan broj porodica muslimanske vjeroispovijesti. O tome najbolje svjedoče krsne slave koje se danas više nego ikada slave u Crnoj Gori, a dobro se zna ko u pravoslavlju slavi slavu, ali i bratska okupljanja na koja dolaze i naša braća Muslimani, koja dobro znaju iz kojih plemena i od kojih bratstava potiču njihove porodice.
Na antisrpstvu se ne može graditi Crna Gora. To mora biti jasno režimu. U temelje Crne Gore crnogorski Srbi su ugradili sebe. Zato se ne slažem sa onima koji smatraju da u godinama najvećeg progona Srba od strane jednog režima treba ćutati. Jer, ako se na ovim pitanjima budemo saginjali, više se nikada nećemo ispraviti.
U rušilačkom ludilu režim se ustremio i na svetinju Mitropolije crnogorsko-primorske na Rumiji. Kada se devastiraju dragulji prirode i ruše svetinje, onda se ne piše dobro ni onima koji izdaju, ni onima koji izvršavaju naloge. Mnogo je onih koji se čudu ne mogu načuditi šta bi sa nekadašnjim borcima za ekološku i njegoševsku Crnu Goru i funkcionerima nekih opozicionih partija koji su se, koliko do juče, predstavljali kao najveći borci za očuvanje životne sredine i odbranu naših svetinja – Kosova, jezika i vjere.
Ovako mlak odgovor režima na otvoreni udar na temelje Crne Gore je uslovljen i mogućom ucjenom koja bi mogla uticati na njihovo gubljenje vlasti. A vlast je za njih sve, bez vlasti njima Crna Gora ne znači ništa. U to će se uvjeriti svi oni koji nemaju lični interes, a bezrezervno im vjeruju.
Tako sam prije neki dan pročitao na internetu kako je na kraju svadbenog veselja mlada, između ostalih, otvorila i kovertu svog djede koga je puno voljela i u njoj zatekla novčanicu s kojom je mogla kupiti čokoladu, ali i poruku koja je ganula do suza: „Zlato djedino, ja sam danas najsrećniji i najponosniji čovjek na svijetu, jer gledam kako moja krv, ono malo čupe koje sam cupkao na koljenima, postaje samostalna žena i stvara svoju porodicu.
Moj uvaženi profesor, kog još ponekad sretnem prolazeći podgoričkim ulicama, dobronamjerno me je savjetovao da je bolje imati svoj stav, pa makar on bio i pogrešan, nego zastupati tuđe stavove. Poznati književnik primijeti da je bilo lako Milovanu Đilasu: „On je platio ono što misli, mi plaćamo ono što oni misle.” Crnogorski opozicionar misli da u Crnoj Gori više nije važno ko je na vlasti, a ko u opoziciji, najvažnije je ko je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Crnoj Gori.
Kasno otrježnjenje mnogo puta smo kroz istoriju skupo plaćali. Zato je zadnji čas da se probudimo i počnemo mudrije i hrabrije uticati na odluke koje se direktno tiču naše budućnosti.
Jedino u Crnoj Gori imate nebrojeno primjera da se dva rođena brata, od istog oca i majke, nacionalno izjašnjavaju jedan kao Srbin, a drugi kao Crnogorac. Počeci agresivne antisrpske politike u Crnoj Gori rezultat su velikog uticaja NATO-a i zapadnih sila na aktuelni režim.
Čini se kao da su ove riječi pisane za našu vlast. Crna Gora s ovim režimom tone sve dublje i dublje, i tonuće – sve dok se bude odricala najboljeg dijela naše istorije, i dok se god bude iživljavala nad onim građanima čiji su preci ugradili svoje živote u njene temelje. Danas je žeđ za osvetom najvažniji smisao politike u Crnoj Gori. Potomci onih koji su se kroz vjekove iskazivali kao najveći protivnici Njegoševe Crne Gore danas su se udružili protiv potomaka onih koji su stvarali Njegoševu Crnu Goru.
Najavom zabrane obilježavanja godišnjice Podgoričke skupštine i otvorenim napadima na Mitropoliju crnogorsko- primorsku, obistiniće se proročanstvo velikog srpskog pisca Dobrice Ćosića da će režim u Crnoj Gori povesti pravi etnički rat protiv srpstva i da će učiniti sve da „Gorski vijenac“ doživi svoje izvrnuto paradoksalno značenje. Nama je, izgleda, suđeno da živimo godine najvećih veleizdaja.
Nedavno sam pročitao i izjavu meni nepoznatog autora koja mi se veoma svidjela i koja se uklapa u ovu priču: „Kada bi me pitali što je važnije, sloboda ili život, ne bih znao odgovoriti, ali znam da je čast za mene najskuplja riječ.“ Koliko je u današnjoj Crnoj Gori čast na cijeni, prosudite sami. Mnogo je onih koji bi rekli malo ili nimalo.
U sadašnjem globalističkom društvu pojam „izdajnik“ je prokažen i suvišan, barem tako ukazuje dominantna korporativna svijest. Ako svi, kao atomizovani potrošački subjekti, pripadamo jednom univerzalnom svjetskom tržištu, ako se kao individue i potrošači neposredno vezujemo za ono najopštije, onda što god uradili svojoj zemlji, svom narodu, ili svojoj ženi (supružiku), kome god ih prodali ili izdali, taj čin nema nikakvu moralnu težinu, jer kao građani svijeta ne pripadamo nigdje, nismo vezani za pojedinačno, nemamo obavezu prema bilo kojoj konkretnoj zajednici, da bismo je mogli iznevjeriti.
Kakav je to život kada živite u mraku? Da li smo sami pristali na ropstvo u zamjenu za slobodu?“, pitanja su koja se nameću u svim zemljama u kojima su na vlasti diktatorski režimi. Iako nekada to nijesam razumio, danas mi je više nego jasno da onaj ko preživi, piše istoriju. Zato i ne čudi što nas svakoga dana na ovaj ili onaj način truju lažima. Možda je došao trenutak da se snažnije nego ikada dosad oglasimo i poručimo kreatorima novog svjetskog poretka: „Ne trujte nas više lažima! Dosta je bilo!“
Da su Novakovi kritičari iskompleksirane ličnosti uvjerili smo se mnogo puta, da i u svijetu tenisa ima politike, kao i da se mnogo toga događa iza kulisa takođe je poznato, ali kada je Novak spreman tada ga niko ne može zaustaviti. Tada je njegova snaga kao planinska rijeka zato se radujem njegovom velikom povratku jer ću ponovo uživati u maestralnim igrama, pa i u trenucima u kojima ne bude pobjeđivao.
a ga nijesam optuživao jer sam znao da o njemu i njegovoj porodici u najtežim trenucima niko nije vodio računa. Prošao je golgotu kao malo ko. Ostali smo prijatelji. Za vrijeme novogodišnjih i vjerskih praznika razmjenjivali smo poruke. Nedavno smo se slučajno sreli i zadržali u srdačnom razgovoru više od pola sata. Imao sam osjećaj da je jedva dočekao taj susret. Imao je potrebu da mi saopšti mnogo toga. Zakleo mi se u život svoje djece da i pored svega i dalje glasa opoziciju.
Najviše je bio razočaran svojom porodicom. Podijelila ih vlast. To je ostala najveća rana na njegovom srcu koju, uprkos svemu, nije mogao izliječiti. Umro je nekoliko dana kasnije, a nijesam bio u mogućnosti da se oprostim od njega i pored njegove želje. Htjeli su po cijenu svega da se izbjegne iznošenje onih vrlina, koje su mog prijatelja činile odvažnim i jedinstvenim čovjekom
Mitropolija crnogorsko-primorska je najstarija eparhija Srpske pravoslavne crkve i jedina koja postoji bez prestanka i bez ikakvih prekida od sticanja autokefalnosti 1219. godine. Preteča današnje Mitropolije crnogorsko-primorske bila je zetska episkopija koju je osnovao Sveti Sava(1219/122
Neka se stide sebe oni što govore da u Crnoj Gori nema nikoga ko bi mogao uspješno zamijeniti ovu vlast. Jer ako u Crnoj Gori nakon 30 godina ovakve vlasti ne postoje snage koje su sposobne da nas izvuku iz stanja u kom se kao društvo nalazimo, onda mi nemamo budućnost. Ako 30 godina koračate unatraške i to prihvatite kao stil života, onda će trebati najmanje 30 godina da dođete na početnu poziciju.
. Naučili smo da ne vjerujemo ni u šta.“ Strah od gubitka vlasti tjera režim da se grčevito bori za njeno očuvanje i to čini svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima… Oni su svjesni da im gubljenje vlasti donosi i krivičnu i svaku drugu odgovornost za sva nepočinstva koja su učinili i čine Crnoj Gori. Strah od kazne one koji su vlasti potčinjeni takođe tjera da ne glasaju opoziciju. Obraćajući se režimu, pjesnik je davno zapisao:“Teško nama među vama, u zlu dobro čekajući.“
Bog mi je dao privilegiju da se rodim i živim u Podgorici, u gradu gdje su se vjekovima rađali i umirali moji preci. Zato od svih gradova na svijetu najviše volim Podgoricu. Volim je i zato što je sve čega želim da se sjetim u njoj. Danas ne možeš da razlikuješ prave Podgoričane od onih koji to nijesu. Ne mislim na mjesto rođenja već na osjećaj pripadnosti. Izgubili se Podgoričani i povukli u sebe, kao da ne pripadaju svom gradu, kao da su stranci u rođenoj kući. Sve rjeđe ih srijećem na onim kultnim mjestima gdje su se vjekovima okupljali. Razdvojio ih DPS od svog grada, od svojih prijatelja. Podgorica je uvijek imala velike ljude, ali i one za koje se to ne može reći. Problem je što su oni drugi sada preuzeli komandu u svim sferama života. Da čovjek ne vjeruje sopstvenim očima. Oni odlučuju ko će što da radi i kako Podgorica treba da se gradi. Oni u svom neznanju i nepripadnosti Podgorici ruše pravo lice Podgorice. Zato im u ime Podgoričana koji istinski vole svoj grad poručujem: „Imali ste dovoljno vremena da u proteklih 27 godina pokažete koliko znate, ali nijeste! Zauzvrat ste nam uzeli najljepše godine života i posljednju nadu da i naša generacija učini nešto vrijedno za svoj grad, nešto što smo bili dužni i što je samo nama pripadalo. Nijeste čak imali ni ono malo poštenja da kažete:„I mi smo griješili!“, pa da se sklonite na vrijeme da bi ovaj grad vodili oni koji ga vole i koji znaju. Vaš rad se isključivo svodi na par mjeseci šminkanja uoči izbora, kada žurite da na brzinu sve „popravite, izgradite, renovirate, operete“ i potkupite, a Podgorica trpi i čeka! Vrijeme curi. Podgorici treba vlast koja hoće da gradi grad zato što ga voli, a ne zato što joj treba da bi vladala. Svaka vlast mora da zna da građani ne postoje radi vlasti, već vlast postoji radi građana. Zato nam treba vlast koja će omogućiti građanima da se pitaju. Da se ova vlast trudila oko nas, kao što se trudi oko sebe, gdje bi nam bio kraj? Toliko su se uljuljkali u vlasti da se više i ne trude da narodu bude bolje. Smatraju da su dovoljni sami sebi, a da je narod toliko neznaven da će im to beskonačno prolaziti. Uvijek sam poštovao, cijenio i volio pametne i obrazovane ljude. Imao sam razumijevanja i za one koji su bili mangupi. Ovi današnji vlastodršci koji nam drže lekcije su ljudi s kojima niko nije volio da se druži. Zato nam se sada svete za svoje komplekse. Ako hoćete Podgoricu kakvu pamtimo, punu duha i ljubavi, moramo ispratiti poltrone i kompleksaše sa svih mjesta na kojima se odlučuje. Samo tako ćemo se legitimisati kao ljudi koji vole Podgoricu. Podgorica pripada onima koji u njoj žive. Oni najbolje znaju što je za njih i za Podgoricu najbolje. Ravnomjerna raspodjela gradskih para. Uključivanje struke u odluke koje su važne za razvoj grada, jasno definisan sistem kontrole svih kojima su građani dali povjerenje konačno mora postati stil vršenja vlasti svih koji vole ovaj grad. Da se građani više uključe u odlučivanje kako će se trošiti novac, u koje projekte i kada, da se raspisuju referendumi u kojima bi se građani izjašnjavali o svim bitnim izdvajanjima iz budžeta i da se građanima da pravo da utiču na razvoj grada. Neophodno je da se uvede red u funkcionisanje pojedinih službi Glavnog grada, da postanu racionalnije. Da se preispita da li je sadašnje radno vrijeme u organima Glavnog grada racionalno i da li daje očekivane rezultate, mora se modernije razmišljati i raditi. Da gradu pod Goricom vratimo dušu koja će nas vratiti u vremena kada su Podgorica i Podgoričani uživali u svakom novom danu. Kada smo širili ljubav, vrijedno radili i slavili uspjehe grada i građana. Sloboda i demokratija traže lično angažovanje, a samim tim i odgovornost svakog od nas! Ja maštam o Podgorici kao slobodnom i ekonomski bogatom gradu u kojem će vladati društvena pravda, o gradu ostvarenih ljudi, jer bez toga je nemoguće rješavati probleme s kojima se suočavamo, ni one ljudske, ekonomske, društvene, političke. Ova vlast je prizvela čovjeka koji ne vjeruje ni u šta. Ne obraćamo pažnju jedni na druge, brinemo samo za sebe. Ljubav, prijateljstvo, saosjećajnost i praštanje su se izgubili. Živimo u moralno zagađenom društvu. Sanjam da živim u gradu gdje se neće suditi po nacionalnoj i partijskoj pripadnosti, već po tome kakav je ko čovjek. Sanjam da živim u gradu gdje ćemo svi moći da radimo, da se svako slobodno moli svome Bogu, da zajedno tražimo slobodu, znajući da ćemo jednog dana zaista i biti slobodni. Sanjam da živim u gradu gdje ćemo svi biti slobodni, jer sloboda je nedjeljiva! Kada svi budemo mogli da slobodno iskažemo svoju volju, moći ćemo da kažemo da je i naš život imao smisla! Kada svi budu slobodni, onda ćemo moći da se nadamo i tom danu, kada će i ovaj grad, koji volim najviše na svijetu biti evropski grad. Kada konačno svane taj dan, shvatiće koliko su griješili i oni koji su u strahu od režima prestali da se bore za slobodu. Izbori su istorijska prilika da pomognete da konačno svane dan slobode, da uživate u činjenici da ste zaslužni što je osvojena sloboda, za Podgoricu i sve njene građane.
U vremenima koja su iza nas mnogo novca je potrošeno na šminkanje grada, što je za posledicu imalo činjenicu da su brojni kapitalni objekti i objekti komunalne infrastrukture i danas ostali mrtvo slovo na papiru. Podgorici treba domaćin koji voli svoj grad, kojem funkcija gradonačelnika neće koristiti da bi se pomoću nje bogatili on i njegovi srodnici. Podgorici ne trebaju gradonačelnici koje će po završetku mandata na optužničkoj klupi čekati presude za zloupotrebu službenog položaja na štetu grada i građana… Niti oni kojima Podgorica treba da posluži kao usputna stanica na putu do neke nove visoke političke funkcije.
Najveći gubitnici na ovim izborima su Crna Gora i njeni građani, bez obzira na to za koga su glasali. Gubitnici su i oni koji nijesu izašli na birališta, ali i oni koji su glasačke listiće učinili nevažećim. Ovi izbori su pokazali koliko je važno vršiti vlast na lokalnom nivou, tamo gdje opozicija vrši vlast opozicioni kandidati su ukupno imali više glasova od kandidata vlasti i obrnuto. To je najbolji pokazatelj pod kakvim su pritiskom zaposleni u lokalnoj samoupravi i koliko je strah da ne ostanu bez posla presudan prilikom donošenja konačne odluke o tome kome dati glas.
Na radnim akcijama su se rađale i velike ljubavi koje su u brojnim slučajevima krunisane brakom. Nijesmo se dijelili ni po nacionalnim, ni po teritorijalnim šavovima, bili smo posvećeni izgradnji svoje zemlje i to bez novčane nadoknade ili bilo koje druge privilegije. Kritičari mogu svaku stvar dovesti do apsurda, pa i život na radnim akcijama, no radne akcije su za nas koji smo za njih i sa njima živjeli, bile nešto najljepše što nam se moglo desiti u ono vrijeme.
