Sve vi­še se u po­li­tič­kim kru­go­vi­ma ko­men­ta­ri­še le­tar­gi­ja ko­ja je za­hva­ti­la gra­đa­ne Cr­ne Go­re i uči­ni­la ih go­to­vo ne­za­in­te­re­so­va­nim za po­li­tič­ka de­ša­va­nja. Vla­sti ta­kvo sta­nje oči­gled­no od­go­va­ra, a opo­zi­ci­ja ni­ka­ko da raz­u­vje­ri gra­đa­ne u sve vi­še jav­no is­ka­zi­va­na mi­šlje­nja da su svi isti.

Da bi se sta­nje u ko­jem se na­la­zi­mo po­mje­ri­lo s mr­tve tač­ke, na­ro­du se mo­ra­ju pre­zen­to­va­ti isti­ne, a ne baj­ke i na ar­gu­men­to­van na­čin se mo­ra­ju ob­ja­sni­ti glav­ni uzro­ci i po­sle­di­ce ko­je su do­ve­le do ova­kve si­tu­a­ci­je. Na­rod tre­ba oku­pi­ti oko pro­je­ka­ta raz­vo­ja, mo­bi­li­sa­ti ga na pi­ta­nji­ma od ži­vot­nog in­te­re­sa za dr­ža­vu i gra­đa­ne, otvo­ri­ti mu oči ka­ko bi bio u sta­nju da is­prav­no shva­ti vla­sti­ti po­lo­žaj i gre­ške iz pro­šlo­sti. Tre­ba in­ten­ziv­no ra­di­ti na bu­đe­nju na­rod­ne svi­je­sti i shva­ta­nju neo­p­hod­no­sti od­luč­nog ras­kr­šća­va­nja s učma­lo­šću i pro­pa­da­njem. Za ta­kve kor­je­ni­te pro­mje­ne po­treb­no je obo­stra­no po­vje­re­nje iz­gra­đe­no na kon­kret­nim pri­mje­ri­ma. Jed­nom iz­gu­blje­no po­vje­re­nje kod na­šeg na­ro­da se te­ško mo­že po­vra­ti­ti. To­ga mo­ra­ju bi­ti svje­sne sve po­li­tič­ke par­ti­je i sa­ve­zi ko­ji pre­ten­du­ju na ve­ćin­sku po­dr­šku na­ro­da. Mno­ge do­sad pri­mi­je­nje­ne me­to­de me­đu­sob­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja s na­ro­dom su pre­va­zi­đe­ne i ne da­ju oče­ki­va­ne re­zul­ta­te. To­ga naj­ve­ći broj po­li­ti­ča­ra i po­li­tič­kih par­ti­ja ni­je svje­stan, pa gu­ra po sta­rom, či­me se ulu­do tro­ši ogrom­na ener­gi­ja na­ro­da. Mo­ra se jed­nom za­svag­da raz­bi­ti kod na­ro­da stvo­re­na fa­ma da su svi isti, i u vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na­rav­no da ni­je ta­ko, upr­kos či­nje­ni­ci da su ne­ke od­lu­ke i po­stup­ci unu­tar opo­zi­ci­je osta­vlja­li pro­sto­ra da ih na­rod ta­ko tu­ma­či. Za kor­je­ni­te pro­mje­ne po­treb­ni su ri­zi­ci i od­luč­nost ko­ji će uvje­ri­ti na­rod da se ne­će sta­ti na po­la pu­ta. Gra­đa­ni odav­no ni­je­su ima­li vlast i zna­ča­jan dio opo­zi­ci­o­nih pr­va­ka ko­ji di­je­le sud­bi­nu sop­stve­nog na­ro­da. Na­pro­tiv, ov­dje je sna­ga na­ro­da po pra­vi­lu slu­ži­la kao vje­tar u le­đa po­je­din­ci­ma da br­že do­đu do lič­ne ko­ri­sti, a oni su one ko­ji su im to omo­gu­ća­va­li osta­vlja­li bez na­de. Da­nas to naj­bo­lje, na lič­nim pri­mje­ri­ma, osje­ća­ju biv­ši rad­ni­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća“, INIS-a „Mar­ko Ra­do­vić“, „Ti­tek­sa“, „Go­ri­ce“, „Ela­sti­ka“ i mno­gih dru­gih, ne­ka­da uzor­nih ko­lek­ti­va, ko­ji su pu­nu ku­ću, ka­ko su s pra­vom na­zi­va­li fa­bri­ke u ko­jim su ra­di­li, za­mi­je­ni­li uli­com. Do­bi­ja­nje po­vje­re­nja se ne sti­če fra­za­ma, is­pra­znim ape­li­ma i slat­kor­je­či­vim po­ru­ka­ma. Po­vje­re­nje se sti­če na­či­nom dje­lo­va­nja, ali i spo­sob­no­šću da se is­traj­no bo­ri za sta­vo­ve pro­kla­mo­va­ne od stra­ne na­ro­da. Onaj ko zna da slu­ša glas na­ro­da, ima naj­ve­će iz­gle­de da sta­ne na če­lo dr­ža­ve. A je­dan od naj­ve­ćih pro­ble­ma je dio na­še po­li­tič­ke eli­te od ko­je sve po­či­nje, i u či­jim dže­po­vi­ma se sve za­vr­ša­va. Ka­da shva­ti­mo da se nji­hov rad svo­di na lič­ni in­te­res ko­ji im obez­bje­đu­je na­ša sna­ga, mo­že­mo ra­ču­na­ti da će­mo se po­mje­ri­ti s mr­tve tač­ke. Na­ro­či­to za­bri­nja­va ni­zak ni­vo svi­je­sti onih gra­đa­na ko­ji sve to mir­no gle­da­ju, da ne ka­žem pre­ćut­no po­dr­ža­va­ju, kao što je vi­še ne­go čud­no ka­ko naš na­rod s ve­li­kom la­ko­ćom pre­la­zi pre­ko sva­ko­dnev­nih pro­ble­ma ko­je mu stva­ra ak­tu­el­na vlast. Za bo­lju Cr­nu Go­ru su nam po­treb­na hra­bra rje­še­nja i vlast ko­ja je usmje­re­na na rje­ša­va­nje na­go­mi­la­nih pro­ble­ma, ko­ja će nas po­ve­sti do glav­nog ci­lja – me­đu­sob­nog po­mi­re­nja i eko­nom­skog raz­vo­ja.

Izvor: Dnevna novina DAN