Po­zna­ti knji­žev­nik Če­slav Mi­loš go­vo­rio je da je ču­de­sno bi­ti čo­vjek i ži­vje­ti me­đu lju­di­ma, čak i ka­da zna­mo za ka­kve su po­dlo­sti i zlo­či­ne lju­di sprem­ni. Da je ži­vot naj­ve­ća za­go­net­ka ko­ju ako ne us­pi­ješ da od­go­net­neš ni­je­si spo­so­ban da ži­viš ni­je ne­ko ve­li­ko ot­kri­će, kao što ni­je ne­po­zna­to da ni­ko ni­je pro­pao od mno­go sop­stve­ne pa­me­ti, već od glu­po­sti i du­hov­ne ura­ni­lov­ke.

A da je po­li­tič­ka sce­na Cr­ne Go­re pre­pla­vlje­na glu­po­sti­ma, to vi­še ni­ko ne do­vo­di u pi­ta­nje. Po­li­ti­za­ci­ja sve­ga i sva­če­ga u par­tij­skim dr­ža­va­ma, ka­kva je na­ša, do­vo­di do op­šte hi­po­kri­zi­je dru­štva i de­gra­da­ci­je si­ste­ma, eti­ke i mo­ra­la. Za­to se na­rod u Cr­noj Go­ri go­di­na­ma za­ba­vlja pre­pri­ča­va­nji­ma do­ga­đa­ja ko­ji se ci­lja­no re­ži­ra­ju da bi se pa­žnja od­vla­či­la s pi­ta­nja ko­ja ži­vot zna­če. Sve mi to li­či na špan­ske sa­pu­ni­ce ko­je se go­di­na­ma vr­te na TV ka­na­li­ma, zbog ko­jih je to­li­ko to­ga pre­ki­pje­lo, da se, ne daj bo­že, ne bi pro­pu­stio ne­ki no­vi trač. Ta­kav stil ži­vo­ta pri­hva­ti­li su i na­ši po­li­ti­ča­ri ko­ji ni­ka­ko da shva­te da po­li­ti­čar tre­ba da bu­de čo­vjek s vi­zi­jom. Po­li­ti­ka je prag­ma­tič­na, a ne sen­ti­men­tal­na dje­lat­nost u ko­joj je in­te­res dr­ža­ve i nje­nih gra­đa­na is­pred i iz­nad sve­ga.
Du­go će Cr­na Go­ra pla­ća­ti gre­ške isto­rij­skih i na­ci­o­nal­nih za­blu­da u ko­je ih vo­de kva­zi tu­ma­či nje­ne isto­rij­ske pro­šlo­sti iz vla­sti ili bli­skih vla­sti, za­rad prav­da­nja po­gre­šnih po­li­tič­kih od­lu­ka… Po­put onih o pri­zna­va­nju ta­ko­zva­ne dr­ža­ve Ko­so­vo, uvo­đe­nja sank­ci­ja Ru­si­ji ili ne­gi­ra­nja srp­stva ko­je će osta­ti za­pi­sa­ne kao naj­sram­ni­je stra­ni­ce u isto­ri­ji Cr­ne Go­re. Da­nas je i Evro­pa, ko­joj svi te­ži­mo vi­še zbog po­mo­dar­stva ne­go što u nju vje­ru­je­mo, opa­sa­na bo­dlji­ka­vom ži­com i po­la­ko, ali si­gur­no se pre­tva­ra u naj­ve­ći kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Ame­ri­ke i NA­TO ali­jan­se od na­stan­ka svi­je­ta. Sto­ti­ne hi­lja­da mi­gra­na­ta iz ra­tom za­hva­će­nih pod­ruč­ja, pred na­le­tom NA­TO ma­ši­ne­ri­je i pla­će­nih kri­mi­nal­nih gru­pa, ob­u­če­nih za pro­vo­ci­ra­nje su­ko­ba, kre­nu­lo je pu­tem bez­na­đa. Da li će ne­ko bi­ti od­go­vo­ran za hi­lja­de mr­tvih ko­ji su na tom pu­tu bez na­de okon­ča­li ži­vo­te? Da li to „hu­ma­ni Za­pad“ na one ko­ji im ni­je­su po vo­lji gle­da kao na bi­ća ko­ja ni­je­su vri­jed­na ži­vo­ta? Da li u uje­di­nje­noj Evro­pi ima mje­sta za na­ro­de ko­ji ima­ju du­šu? Re­klo bi se ne, ili te­ško. Sve je re­zer­vi­sa­no za dr­ža­ve i na­ro­de či­ja je isto­rij­ska pro­šlost pre­pu­na zlo­či­na i sce­na ko­je se na nji­ho­vim gra­ni­ca­ma do­ga­đa­ju ovih da­na i pod­sje­ća­ju na ne­ka ne ta­ko dav­na vre­me­na u ko­ji­ma je stra­da­lo na hi­lja­de ne­vi­nih žr­ta­va, a zbog če­ga za­slu­že­na ka­zna ni­je sti­gla one ko­ji su te zlo­či­ne po­či­ni­li.
Mno­go je u svi­je­tu, kao i u Cr­noj Go­ri, onih ko­ji ni­je­su osje­ti­li ra­dost ži­vo­ta, ko­ji­ma su na sva­kom ko­ra­ku za­tvo­re­na vra­ta na put u bu­duć­nost. Zbog to­ga se gra­đa­ni Cr­ne Go­re go­di­na­ma pi­ta­ju ko će se i ka­da ogla­si­ti u mra­ku, kad su svi za­ću­ta­li, da pro­bu­di iz sna usnu­log, da po­stak­ne obes­pra­vlje­ne i glad­ne da sa­nja­ju o slo­bo­di i bo­ljem ži­vo­tu. Da li će se u na­ro­du ja­vi­ti hra­brost kao čo­vje­ko­vo je­di­no uzda­nje, ali i na­da da će pe­ri­od pa­sjeg ži­vo­ta za­mi­je­ni­ti ne­ko no­vo, bo­lje vri­je­me?
Odav­no je po­zna­to da Sun­ce iz­la­zi sa is­to­ka. Za­to su i mo­ji po­gle­di usmje­re­ni ka is­to­ku, če­ka­ju­ći iz­la­zak Sun­ca ko­je će, vje­ru­jem, ogri­ja­ti sve do­bre lju­de i uči­ni­ti svi­jet ljep­šim i hu­ma­ni­jim.

Izvor: Dnevne novine DAN