Iz­bro­jao sam da je ovo sto­ta ko­lum­na ko­ju sam ob­ja­vio u dnev­nim no­vi­nama „Dan“. U ne­kim sreć­nim vre­me­ni­ma to bi za me­ne bio do­ga­đaj vri­je­dan pa­žnje. U ovom na­šem vre­me­nu ko­ga su po­je­li po­li­ti­ča­ri i taj­ku­ni osva­nu­će dan kao i svi osta­li. Pi­sao sam o sve­mu, naj­ma­nje o se­bi, za­to sam du­žan zbog onih ko­ji se pi­ta­ju ko je taj Jo­vo Pe­jo­vić ko­ji nas da­ni­ma sma­ra svo­jim ko­lum­na­ma od­go­vo­ri­ti.

   Išao sam, či­ni se, du­gim, po­šte­nim i za sa­da­šnje vri­je­me neo­bič­nim pu­tem. Bio sam kao i mno­gi od vas pro­ga­njan od re­ži­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Zbog po­li­tič­kog dje­lo­va­nja sla­li su me na pri­nud­ne od­mo­re, na bi­ro ra­da, pro­gla­ša­va­li teh­no­lo­škim vi­škom. Od­bi­ja­li da spro­ve­du pra­vo­sna­žne sud­ske pre­su­de pu­nih 20 go­di­na, iako je u tim pre­su­da­ma pi­sa­lo da su po ocje­ni su­da sve od­lu­ke s tim u ve­zi do­no­še­ne u ci­lju ši­ka­ni­ra­nja za­po­sle­nog i to onog či­ji je rad­noprav­ni sta­tus tu­že­ni že­lio na­sil­no pro­mi­je­ni­ti. Ali se zbog to­ga ni­ka­da ni­je­sam po­ka­jao, jer u ži­vo­tu je po­treb­no vje­ro­va­ti u se­be, ri­zi­ko­va­ti i tra­ži­ti sre­ću. I ni­je va­žno da li će­te uvijek us­pje­ti va­žno je po­ku­ša­va­ti i ne od­u­sta­ja­ti.

   Pred so­bom sam ne­bro­je­no pu­ta imao di­le­mu ka­ko pre­hra­ni­ti po­ro­di­cu, a sa­ču­va­ti do­sto­jan­stvo? Ka­ko se bo­ri­ti pro­tiv ne­prav­de, a osta­ti us­pra­van? U toj če­sto ne­rav­no­prav­noj bor­bi bo­rio sam se da sa­ču­vam stav da osta­nem svoj, da sa­ču­vam za se­be ono naj­vred­ni­je u ži­vo­tu, a to je slo­bo­da go­vo­ra. Bi­lo da sam se za stav bo­rio pro­tiv vla­sti, ili unu­tar sop­stve­ne par­ti­je. Ka­da bih se po­no­vo ro­dio iza­brao bih isti put, na­ro­či­to ako bih znao da me na nje­mu če­ka mo­ja po­ro­di­ca, mo­ja su­pru­ga i mo­je pe­to­ro zdra­ve, sjaj­ne i obra­zo­va­ne dje­ce. Po­li­ti­ka ni­je bi­la moj iz­bor da bih se do­ko­pao ne­ke po­li­tič­ke funk­ci­je sa ci­ljem da uži­vam sje­de­ći u ne­koj udob­noj fo­te­lji iako u to svi ne­će po­vje­ro­va­ti. Po­li­ti­ka je za me­ne bi­la sred­stvo bor­be pro­tiv ni­šta­vi­la, ne­prav­de i uzur­pa­ci­je slo­bo­de. Znam da je moj do­pri­nos u toj bor­bi mi­no­ran, ali je me­ne či­nio sreć­nim za­to što sam bio ma­li dio onog ve­li­kog fron­ta, ne­pot­ku­plji­vih bo­ra­ca za slo­bo­bod­nu, istin­sku, Nje­go­šev­sku Cr­nu Go­ru. I ta­ko ma­log, če­sto ne­do­stoj­nog, ve­li­kih pod­vi­ga pla­ši­li su se ne­ki, na­zo­vi pri­ja­te­lji, i iz­bje­ga­va­li da mi se ja­ve i ne daj Bo­že sta­nu i raz­go­va­ra­ju sa mnom.Ne zbog me­ne ne­go za­to što su se pla­ši­li ka­ko će na to re­a­go­va­ti oni iz vla­sti. Ne­ki su mi to sa­op­šta­va­li sa su­za­ma u oči­ma. Ja sam im na­rav­no opra­štao svje­stan da ni­je­smo svi sa­zda­ni od istog ma­te­ri­ja­la. Mno­go je onih ko­ji se i dan da­nas pi­ta­ju ko je taj Jo­vo Pe­jo­vić. Či­tao sam u po­vo­du mo­jih iz­ja­va, sta­vo­va i ko­lum­ni ra­zno­ra­zne ko­men­ta­re. I one po­zi­tiv­ne, ali i one ne­ga­tiv­ne. Naj­vi­še od onih ko­ji me ni­ka­da ni­je­su upo­zna­li iz­bli­za.

   Na­zi­va­li su me ne­u­spje­šnim po­li­ti­ča­rem, pje­sni­kom u po­ku­ša­ju i či­me sve ne. Mo­gu­će da su bi­li u pra­vu, kao što je bio u pra­vu moj ve­li­ki pri­ja­telj ko­ji je na mo­je oslo­vlja­va­nje do­bri i po­šte­ni od­go­va­rao, za jed­nu vr­stu lju­di je­sam, a za onu dru­gu po­gan da vi­ša bi­ti ne mo­že. No va­žni­je od svih ko­men­ta­ra i bi­o­gra­fi­ja je ka­da čo­vjek vje­ru­je sam se­bi i ka­da ži­vi i ra­di ona­ko ka­ko mu sa­vjest na­la­že. Za­to ako vam se to što ra­dim do­pa­da svra­ti­te po­ne­kad u moj svi­jet, jer u mo­jim go­di­na­ma ni­je pri­stoj­no ću­ta­ti, slu­ša­ti la­ži i po­na­ša­ti se kao da vas se sve to ne do­ti­če. I da ne za­bo­ra­vim, ja ću i da­lje ima­ti svoj stav i po­gle­de na ak­tu­el­nu zbi­lju jer za me­ne je naj­ve­ći iza­zov bi­ti svoj u svi­je­tu ko­ji po­ku­ša­va da te ob­li­ku­je da bu­deš kao i svi dru­gi i ču­va­ti za se­be ono naj­vred­ni­je u ži­vo­tu, slo­bo­du go­vo­ra i stra­ho­va­ti da li će me­đu mo­jim istin­skim pri­ja­te­lji­ma bi­ti onih ko­ji mo­je sta­vo­ve ne­će shva­ta­ti ni ra­zu­mje­ti na na­čin ka­ko bih ja to že­lio, ali to je nji­ho­vo pra­vo na nji­hov stav, što iz­u­zet­no po­štu­jem.

Izvor: Dnevne novine DAN