“Uli­zi­ce, to su za me­ne naj­go­ri lju­di na svi­je­tu“, go­vo­rio je Me­ša Se­li­mo­vić: „naj­štet­ni­ji, naj­po­kva­re­ni­ji, oni su kao psi, vjer­ni sva­koj vla­sti, kao ku.ve, ne­vjer­ni sva­kom po­je­din­cu, naj­ma­nje lju­di od svih lju­di. Dok njih bu­de, ne­ma sre­će na svi­je­tu, jer će uni­šti­ti sve što je istin­ska, ljud­ska vri­jed­nost”.
Či­ni se da ni­jed­no vri­je­me ni­je po­go­do­va­lo uli­zi­ca­ma kao na­še vri­je­me. Zbog njih smo do­ta­kli dno dna. Ne tre­ba pre­vi­še pa­me­ti da ih ot­kri­je­mo. Oni ni­ka­da nije­su svo­ji. Uvi­jek se kri­ju iza ne­kih na­zo­vi auto­ri­te­ta i u to­me vi­de svo­ju šan­su. „Uli­zi­ce, naj­go­ri lju­di od svih lju­di”, go­vo­ri­li su na­ši pre­ci. Slu­ge sva­ke vla­sti. Ne­po­gr­e­ši­vo su na­ši sta­ri zna­li u ko­jim po­ro­di­ca­ma se ta­kvi ra­đa­ju, u ko­jim ple­me­ni­ma ih naj­vi­še ima, i ču­va­li se od njih kao Bog od đa­vo­la.
Na­ža­lost, na na­šim pro­sto­ri­ma bez njih ni­ka­da ni­je­smo bi­li. Sva­ka vlast ih je uzi­ma­la za se­be, da je hra­ne pri­ča­ma ko­je su že­lje­li ču­ti a ko­je su je pred­sta­vlja­li bo­ljom ne­go što je­ste. Bi­lo je i onih vla­da­ra ko­ji uli­zi­ce ni­je­su ci­je­ni­li kao lju­de a ko­je su dr­ža­li u svom okru­že­nju da bi za njih od­ra­đi­va­li po­slo­ve ko­je ča­sni lju­di ne ra­de. Uli­zi­ca je naj­vi­še bi­lo na dvo­ro­vi­ma, u ko­mi­te­ti­ma, i cen­tra­la­ma po­li­tič­kih par­ti­ja. Oni se uvi­jek na­đu bli­zu no­si­o­ca va­žnih funk­ci­ja, da ih po­tap­šu po ra­me­ni­ma, pri­dr­že ki­šo­bran, ka­žu ka­ko im se na­rod di­vi, pro­ka­žu one ko­ji im ni­su lo­jal­ni ili mi­sle svo­jom gla­vom. Uli­zi­ca ima u sva­koj rad­noj or­ga­ni­za­ci­ji i in­sti­tu­ci­ji i ne sa­mo da ih ima, ne­go se kao za­ra­zna bo­lest ši­re u sve po­re dru­štva.
Mo­gu sa­mo za­mi­sli­ti ka­ko će u go­di­ni iz­bo­ra iza­ći iz miš­je ru­pe i pre­pla­vi­ti Cr­nu Go­ru. Ne­će se mo­ći od njih od­bra­ni­ti čak ni oni ko­ji ne­ma­ju moć vla­sti, jer ni­kad se ne zna ka­da se mo­že sve pre­o­kre­nu­ti, a nji­ma je sta­lo da vam da­ju do zna­nja da su i u va­šoj bli­zi­ni. Ne­ki će se, po do­bro uvje­žba­nom sce­na­ri­ju, na­ći na iz­bor­nim li­sta­ma, zbog če­ga će­mo se, kao mno­go pu­ta do sa­da, uda­ra­ti ša­ka­ma u gla­vu, ka­da se bu­du pro­da­va­li su­prot­no iz­bo­r­noj vo­lji onih ko­ji su po­dr­ža­li nji­ho­vu iz­bor­nu li­stu. No, ka­da bi se gla­sa­li po­je­din­ci a ne li­ste, ve­li­ki broj onih ko­ji od­lu­ču­ju o na­šim sud­bi­na­ma, ne bi pre­šli cen­zus. Do­bro upu­će­ni ka­žu da uli­zi­ca naj­vi­še ima me­đu bi­zni­sme­ni­ma, na­ro­či­to oni­ma ko­ji su uz po­moć vla­sti do­šli do enorm­nog bo­gat­stva. Za­to će u vre­ća­ma do­no­si­ti pr­lja­vi no­vac za ku­po­vi­nu gla­sa­ča, da bi sa­ču­va­li ono što su opljač­ka­li od na­ro­da. Na­dam se da opo­zi­ci­ja to do­bro zna i da će te­ži­šte svo­je bor­be za de­mon­ti­ra­nje iz­bor­nih ma­ri­fe­tlu­ka vla­sti usmje­ri­ti i na ovo pi­ta­nje. A šta re­ći na kra­ju pu­ta, ako se ne bu­de­mo bu­ni­li pro­tiv uli­zi­ca i nji­ho­vih še­fo­va, ako ne us­po­sta­vi­mo pra­vi­lo da su oni pro­la­zni a mi vječ­ni, ako se bu­de­mo ka­ja­li što se ni­je­smo su­prot­sta­vi­li po­ni­ža­va­nju ko­jim nas sva­ko­dnev­no da­ri­va­ju pro­ta­go­ni­sti svih ne­po­čin­sta­va ko­ji­ma je pre­pra­vlje­na Cr­na Go­ra?

Izvor: Dnevna novina DAN